Хрватска има велики проблем на тржишту рада – образовани беже из земље главом без обзира, незапослених има много, али неким браншама недостаје радне снаге. Да ли је решење „увоз“ радника из БиХ, Србије… са Филипина?
На врхунцу овогодишње туристичке сезоне кулминира и криза изазвана мањком радне снаге на хрватском тржишту рада. Квалификованих радника, међутим, не недостаје само туризму, него и другим делатностима, попут грађевинарства или здравства, и то упркос чињеници да је на бироу рада и даље око 170.000 незапослених. Само туризму недостаје око 3.000 радника, а грађевинском сектору њих око 2.000, због чега је упитно учешће хрватских компанија у великом инвестиционом циклусу, чије је покретање планирано најесен.
Хрватска господарска комора (ХГК) стога предлаже хитну либерализацију увоза радне снаге, али и омогућавање рада за малолетнике и пензионере без губитка права на пензију. Социолог Тео Матковић за Дојче веле каже да сумња да би то значајније повећало иначе ниску радну активност младих, а посебно старијих, упозоравајући да би истовремено „отворило нове ризике“.
Овај стручњак млађе генерације, који се годинама бави тржиштем рада и запошљавањем, истиче да је рад ученика и студената врло повољан за послодавце, али подсећа да је рад млађих од 15 година забрањен међународним конвенцијама, док је код млађих од 18 потребно ставити нагласак на њихов интерес и здравље, као и образовање. Стога би, сматра, омогућавање њиховог рада који сат више увече тек незнатно помогло тржишту рада.
Егзодус у превремену пензију?
Када је пак реч о пензионерима, Матковић подсећа да корисници старосне пензије од 2014. могу радити пола радног времена – али то не важи за оне који оду у превремену или инвалидску пензију. Зато се прибојава да би омогућавање рада превремено пензионисанима довело до „масовног егзодуса“ у превремену пензију.
– Елегантније би било омогућити заштиту радног односа и особама старијим од 65 година, али уз задржавање права пензионисања – предлаже он.
ХГК предлаже потпуно напуштање садашњег система у којем се једном годишње процењује потреба за страном радном снагом. Требало би, кажу, увести нешто попут словеначког модела, који омогућава запошљавање страних радника сваки пут када се докаже да на тржишту нема расположиве радне снаге. Матковић се слаже да је систем годишњих квота „потпуно неадекватан у ситуацији када педесетак хиљада радника годишње одлази у иностранство“.
Долазак радника из региона?
Словеначки систем могао би бити добар и за Хрватску, сматра он, наводећи искуства других транзиционих земаља, попут Пољске, која је повећаној емиграцији лани доскочила запошљавањем пола милиона радника из суседне Украјине. За Хрватску тај резервоар, напомиње Матковић, традиционално представља БиХ, а у мањој мери и Србија и Македонија. Додаје, додуше, да је и тај „резервоар“ у последње две деценије увелико „испражњен“.
Млади стручњак изненађен је чињеницом да послодавци и Хрватски завод за запошљавање (ХЗЗ), за разлику од грађана, оклевају у коришћењу предности коју пружа слобода кретања рада унутар ЕУ. Упркос мањку домаће радне снаге, наиме, послодавци углавном не користе могућност запошљавања радника из ЕУ, док ХЗЗ ретко прослеђује огласе за посао на ЕУРЕС сервис, односно „европски биро рада“.
– Захваљујући слободи кретања радника и цени рада вишој од неких других транзиционих земаља, хрватски послодавци би део својих потреба могли да обезбеде кроз јединствено тржиште – уверен је Матковић.
Економиста Љубо Јурчић дефинише, по његовом мишљењу, кључни проблем:
– Хрватска је катастрофа у томе што образовани хрватски грађани одлазе у иностранство јер структура економије не одговара њиховом образовању. Док се у Хрватској говори да образовање није добро, ми видимо да они који код нас не могу наћи посао изван Хрватске одмах добију посао.
Понуда с Филипина
Велику пажњу у Хрватској изазвала је „понуда“ Давора Штерна, бившег министра економије и почасног конзула Филипина у Хрватској, који предлаже увоз радника с Филипина. Јурчић пак одговара да запошљавање странаца, док грађани Хрватске напуштају земљу, уопште не решава хрватски проблем, иако се слаже да краткорочно треба омогућити увоз радне снаге ради преживљавања неких фирми или делатности.
– Решење хрватског проблема није у увозу радне снаге, јер се тиме замагљује наш темељни проблем, будући да хрватска влада не креира политику која би одговорила на питање шта ће радити хрватски грађани – јасан је угледни економиста.
Како ће, дакле, хрватско тржиште рада изгледати за неколико година, када се исели још више младих, с обзиром на то да исељавање не јењава? Ко ће радити у хрватском туризму, болницама, старачким домовима?
– У том случају Хрватској неће недостајати само радна снага, него ће јој недостајати људи, што ће резултирати још већим падом наталитета. Поједине индустрије мораће да се гасе, а поједине индустрије, попут туризма који је профитабилан, неће водити хрватски грађани, него велике светске компаније – песимистичан је Јурчић.
Читаву ову тему економиста сматра „прворазредним политичким питањем“ у чијем је решавању хрватска држава „потпуно заказала“.
Дојче веле
