Карађорђева смрт

Поделите:

„Карађорђе с једном Грком, Наумом Крнаром, добије пасош на туђе име и провуче се срећно кроз Молдавију и Цесарију, па прешавши Дунав близу Рума, искрсне пред кнеза Максима из Старога Вл´а који је онда тамо био скелеџија. Овде се нешто поразговори са кнезом; но будући да се прерушио и косу наврањио, а не ´тео јављати се као познат, то је кнез за добро нашао чинити му се невешт; а после је, разумевши за његов конац врло жалио, што га Карађорђе тако обиђе, и што се бар он, кнез, њему не наметну. То је било лицем на Петров дан 1817.
Карађорђе по´ита затим за својим спутником – Наумом – на Мораву, и пређе ову реку на Орашју . Овди кад нађе кмета Стојадина, упита га одма:
” Можеш ли ти мене брате, где прикрити ?”
Овај му одговори: ”Могу, но куд ћу ја онда ?”.
“А ко вас држи?” настави Карађорђе.
“Држи нас господар Вујица. ”
“Е, фала Богу, кад вас држи господар Вујица; он је мој човек, неће ме издати Милошу, јер ако би ме Вујица издао Милошу, Милош је турска подлизица, гледао би да ме упропасти. Можеш ли ти мени наћи господара Вујицу?”.
“Ја сам с њим” одговори кмет “јутрос ручао у Паланки и рекао је доћи у Велику Плану на конак ”. После га кмет узме и прикрије у свој подрум.

Навече се Карађорђе састао са Вујицом у Великој Плани код гробља. Шта је, дакле, Вујицу навело да за Карађорђа јавља Милошу? Еле, он позове из Смедерева, секретара Анту Протића да му дође у Паланку, и овди му он насамо повери и препоручи: ”Иди господару Милошу у Београд и јави да је дошао господар Ђорђе, по заповести Двора руског да дигне народ на Турке.”

И тако Милош, између његови совјетника и подлизица, тобоже је од њи искао за то совјета. Сваки је од њи говорио, имајући пред очима још свеже гробове кнеза Симе Марковића, Цукића и Драгића, који су пре неколико месеци зато пали, што су се разумевали с Карађорђем. А Павле Сретеновић (Лисовић), у највећој ревности прослови: ”Каменом у главу ту треба стуцати Карађорђа јербо је он звер, па ће за њим скочити сав народ.” Договорише се дакле, да Вујица, који га је на веру узео, буде убица. Саставе и писмо на њега: ”Са сагласијем свију дванаест кнезова закључили смо да убијеш Карађорђа ”… а кнезови били понајвише код своји кућа по наијама. Писмо ово на Вујицу понесе одма (7 јулија текуће године) Павле Сретеновић, а за њим пођу кабадаије и момци Милошеви.

Карађорђа је међутим Вујица прикривао. Први дан био га је склонио у Радовањском лугу, на трлу неког Драгића Војкића. Када се смркло, одвео га је Стојан Пауновић (Аџибеговац), преко села Јовану Буковичком на трло код воде Доћана. Овди се он више дана и дотле бавио, док Вујица није добиo крвави налог да га опет пошље на трло Драгића Војкића, као на скровитије и згодније место.

+++

Била је субота (12 јулија) очи Св. Аранђела летњег .
Кад се већ мрак почео ватати, ето господара Вујице с момцима – казује Драгић – Карађорђе је с Вујицом у колеби вечерао; но, прозревши да се нешто око њега плете није му било до вечере ни до оне ракије, којом га је Вујица нудио.
“Што не пијеш господару?” говораше му Вујица .
“Остави брате …” рече му Карађорђе “… баш ми ту , ..”показује под грло “…застаје , што не могу да гледам оног пса …” – манувши руком на Николу Новаковића, који се био споља на колебу наслонио. (Николу су сколили да убије Карађорђа и покаје брата, који је, ал за своја зла дела, од њега погинуо).

Момци су Вујичини стражарили и гледали прилику како ће свршити крвно дело. Особито је Никола кроз прошће провиривао и на Карађорђа мотрио. У зору изађе Наум, зар нужде ради, из колебе. Никола смотри да се Карађорђе на дрво наслонио и заспао, па не смејући му с очију ударити, с десне стране измакне два-три прошца, промоли се у колебу и испрека лупи сикиром Карађорђа право под сису. Карађорђе се на то поими, увати за сабљу, ал га међутим, други ударац у главу смете и на земљу свали. У то притрча други момак и одсече Карађорђу главу. Дочекују затим Наума из пушака па и њега обезглаве. У колеби нађу: двоје бисаге, барјак, орден с лентом и крстом и између другог, златну колајну. Но, не само да то однесу, него свуку с њи и аљине и кошуље до једни гаћа.

Ујутру – на Св. Аранђела летњег (13 јулија) овако ји је безглаве нашао Драгић, и кад стао над њима плакати, умучка га Никола, претећи му да ће га убити. “Заклао сам потом.. ”- приповеда Драгић “… два јагњета за душу, и ту су момци ручали и пили ракију. А кад одоше и главе однеше, ја ископам гроб код једног бреста , на сто коракљаји од колебе доле код потока, поп ји Јован опоји, па прво сложим момка, а повр њега господара Ђорђа, мислећи да ће њега кад тад ко од рода тражити, урежем крстић у онај брест. После две године господара су Ђорђа одавде извадили и пренели у Тополу , а онај момак ту и данас лежи”.

У писму (од јулија 1817) на кнеза Милисава и Ристу у Стамболу, излаже Милош: ” Судбина Божја довела је овде к нама опет губитеља рода Србскога, Карађорђа – Сиротињски плач и сузе уфатише га и убише и главу му још с једном његова друга – у Београд мени послаше, које ја ето са согласијем честитог везира шиљем обе одеране у Цариград. Зато вам препоручујем у овом мом писму, да узмете себи слободу, силу и дрзновеније код Порте за народ што је потребно просити!”

Е тако је грозно Србине и народе србски, у крилу твом живот окончао велики муж, који ти је данашњу срећу основао. Бадава се, Милошу фалио његов у Влашкој агент Герман, да га је код двора Руског крепко оправдао. Истина из гроба устаје , и потомство ће свагда на њега – Милоша – жалити, што није избавитељу Рода, кад већ друго немого ил нетео, каквим год начином – живот избавио!!

Ниједан од учесника у овом крвавом делу није срећно свои остали живот свршио. За Николу Новаковића, извесно се зна, да је после тога у лудило надао и с коњем скр´ао се у реку Гружу, где је заједно с коњем угинуо.

По убиству Карађорђа народ се почео окупљати на његовом гробу у Радовању, причајући како гроб лечи – што је био повод књазу Милошу да заповеди Танаску и “Лудом Јагњилу” (Марку Јагњилцу) да гроб откопају и Црног Ђорђију тајно сахране у цркви код Конака у Тополи… Пошавши ка Радовању, Танаско и Јагњилац воловском запрегом потерају ковчег за Вождовим моштима. Видевши да је ковчег мали за Карађорђеве посмртне остатке, Јагњило сикиром покојнику поломи ноге и крену ка Опленцу. Негде успут Јагњилац полуди и почне да риче као говече. Дотеравши мошти Карађорђа у Тополу – сахране их у порти. Сахрани је присуствовао и Милош, ал` одједном почеше да севају муње и гађају громови, те престрашени Књаз упита опленачког попа:
”Да ли ме то гађа Бог?”.

Народ и ту пронађе Карађорђев гроб, опет причајући како исцељује и лечи. Па кад Милош више није знао како мртвом Карађорђу да се освети, он га из цркве премести у део тополског тзв. “женског гробља”. У то му се, наводно “на смрт”, разболе оба сина: Милан и Михаило, те се он по овом догађају “окани” премештања Вождових посмртних остатака. На послетку је и књегиња Љубица исцелила своју децу на Карађорђевом гробу, који је застрла ћилимом и ту преноћила са синовима.

(из “Пре´одне свеопште историје света ” – од Исидоре Секулић – штампано лета Господњег 1944.)
сочињеније : Хаџи Милан Арсеновић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *