Крвави пир усташа на Огњену Марију: Уз благослов Степинца клали и новорођенчад

Поделите:

30. јула 1941, на Огњену Марију, усташе су у Ливну и околини, направиле велики покољ Срба и починиле злочине који по бездушности и свирепости превазилазе сва њихова злодела у Другом светском рату, почињена с благословом католичке цркве и ових дана помилованог и рехабилитованог загребачког надбискупа, „блаженог мученика“ Алојзија Степинца.

2

Ти злочини су остали упамћени не толико по броју жртава (мада је, колико је до сада утврђено, у Ливну и околини тада уморено 1.587 Срба), колико по испољеној мржњи и упорности да у дело доследно спроведу сулуди наум Анта Павелића да се трећина Срба протера, трећина покатоличи, а остали побију, политику и државни пројекат НДХ, који је здушно подржавао Степинац.

Чим је, свакако не без благослова врховног поглавара из Загреба, Божо Шимлеша, жупник ливањског села Лиштани, крајем јула 1941, својим верницима запретио казном страшног суда свакоме ко не крене у „свету борбу противу изрода католичке вјере“, а фратар др Срећко Перић са олтара самостана у Ливну, загрмео: „Браћо Хрвати, идите, покољите све Србе, најприје моју сестру која се удала за Србина, па послије дођите к мени, ја ћу све ваше грехове примити на своју душу“ – почео је „свети рат“ до истребљења последњег Србина.

Да све буде трагичније, највећи злочини су почињени 30. јула, на Огњену Марију, и 2. августа, на Светог Илију, на два света дана који у српском, православном календару слове за свеце који се посебно, готово са страхопоштовањем уважавају, као дани кад сваки рад представља грех.

Деда и унук

Нине Ждеро из Голињева тих дана кад су почели покољи, навршио је стотину година. Није му то помогло, баш као ни његовом унуку (од сина Радована) који је био тек рођен и још некрштен. Кад је видео злу прилику, крепки старац је од снахе узео унуче, стрпао га у свој „шарпељ“ (велика кожна торба – обраменица – у којој су стари људи носили прибор за пушење, какав нож и друге потрепштине) и није га више дао из руку: заједно са њим је скочио и у јаму.

Порођај у гробници

Злотвори су, међутим, баш на Огњену Марију, кренули да истребе све Србе из села Голињева, родног места великог српског хуманисте и песника Јована Сундечића. Није утекло ни пиле српско, сви су побацани у јаму Камешницу, дубоку више од педесет метара и сем зидина српских кућа није остало трага да је ту икада живело иједно српско уво.

Тек деценијама касније, захваљујући упорности Миће Радете и добродушности једне старе Хрватице из тог села, са којом се спријатељио, списак жртава из Голињева је заокружен на броју 256. Тако се сазнало да је међу њима било и 24-оро тек рођене, још некрштене деце…

Пошто су претходног дана похватали и на губилишту Пролог код Ливна пострељали све мушкарце из Доњих и Горњих Рујана старије од 15 година, њих више од стотину, усташе су сутрадан, на Огњену Марију, покупили и жене и децу, њих 218 и побацали их у јаму Равни долац на Динари, удаљену око два сата од села. Међу жртвама је било више од стотину деце млађе од четрнаест година.

Чудо се ипак десило: у безданој гробници, дубокој тачно 46 метара, упркос страшним повредама, упркос камењу и бомбама, њих четрнаесторо је ипак преживело и захваљујући усташком жандарму, Хрвату Винку Томашу, у којем је проговорио човек, спасени су из јаме после месец и по дана. Међу њима и деца Мара и Божана – Боја Лалић и Милица Бошковић, које нису имале ни по десет година, и Глигорије – Глиша Стојић, који је тек био закорачио у петнаесту.

Стојић, нажалост, више није међу живима, а Мара Лалић, удата Јурић и данас је жива, ено је у Банатском Деспотовцу, Божана – Боја Лалић, удата Радета, такође – остала је на кућном прагу и самује у Губеру код Ливна, а Милица Бошковић, удата Маљковић одмах после Другог светског рата је побегла испод Динаре и скрасила се у Сурчину код Београда. А од осталих преживелих, тада углавном младих невеста, три су биле у другом стању. Стана Лалић је на дно јаме доспела у осмом месецу трудноће:

– Не знам колико су муке трајале – испричала је ова великомученица потписнику ових редака 1990, мало пре смрти. – Једног дана или ноћи жигну ме оштар бол у стомаку. Као да ме нож убоде. Не знам колико је све трајало и како сам се, да простиш, раставила, тек ја у тој големој гробници родих мртво женско дијете… Бог га имаде на уму да се не пати и не скапава као ми.

Силовање испред школе

– И ја сам ти, да простиш, била у другом стању – записао сам својевремено и казивање Госпаве Цвијетић, удате Бошковић. – Ја, ја, било ми живо дите кад ме бацило у јаму. И како гођ сам ја мршала и пропадала тако се и оно мање чуло. Није то за причу и вировање, али тако је било. Ето, извадило нас некако уочи Мале Госпе, а ја родила о Светом Аранђелу. Ћерку ки јабуку. Крстили је Љуба… Живила дви године, можда и дви и по.

Онда се разбоље, а у Ливну усташе биле и ја је не смила носит доктору. Дође ми једна Рватица ту из авлије. Ниче Перића жена. Види да ми је дите на умору и збори: „Дај је, бона, мени, ја ћу је носит у болницу да дите спасимо. Ја ћу казат да је моје“. Не могу је ја, жалосну, дати жива из руку па нека умре. Боље и тако него да је усташе кољу… Није дуго боловала, умрије из цила здравља.

4

Душан Вујановић показује где су га усташе раниле

У одмаклој трудноћи је била и Сава Марчета, удата Козомара, коју су у јаму Равни долац усташе бацили са једноипогодишњим синчићем Угљешом. Он је остао у безданици, а она је пошто је извађена из јаме, родила двојке, сина и ћерку:

– Напредна, баш ко да је по једно било. А свеједно, оно женско брзо умрије. Остаде ми мушко. Пуна кућа. Пребољела ја Угљешу, заборавила јаде и муке. Али не даде се: за по године, па ми и син умрије. Грешна ја, нијесам стигла ни да их крстим но ми некрштени одоше ко да ми их неко украде…

Душан Вујановић из Челебића, захваљујући комшији и пријатељу Хрвату Марку Билићу, избегао је да га усташе баце у јаму Бикушу. Притајио се у једном густом жбуну поред куће, на тридесетак корака од школе у коју су затворили сву нејач, њих близу 400. Међу њима и Душанову мајку, пет сестара и супругу Стоју, која ће се током ноћи у школи-затвору и породити.

Вујановић се наслушао јаука и нагледао како су усташе изводили девојке и младе жене, везивали их плетеницама за гране старих ораха и тако их силовали, а потом их убијали секирама, брадвама, ножевима… Преостале су сутрадан поклали и пострељали пред школом, а одатле их на запрегама превозили до рака на брдашцу Барјак и ту затрпавали.

– У неко доба изведоше и моју фамилију – причао ми је својевремено, сада, наравно, већ покојни Душан Вујановић. – Напријед мајка. Иђе, брате, некако поносно као да су је пушћили да иде дома. За њом сестре, кукавице, вриште до неба се чује, па моја несрећна Стоја, пригрчила нешто у травези – једва се држи на ногама. Послим сам дознао: она се, мученица, у школи породила испред зоре. Мушко је било… Заклаше и њега, а само је шес сати овај погани свијет гледао…

Поклали сведоке

Било како било, тек и из пакла јаме Камешнице, три недеље касније, два дечака су успела некако да се избаве. Изнемогле, неко их је сместио у ливањску болницу. Деца су почела да се опорављају, али су онда за њих сазнале усташе и више им спаса није било – поклали су их у болници као и све остале Србе које су ту затекли. У Ливну се, иначе, и данас препричава да је њихову смрт видела жена једног од лекара Хрвата – пореклом изгледа била Рускиња – и дотрчала сва престрављена да каже мужу да кољу безгрешну децу:

– Ја шта ће него поклати пашчад српску – одговорио јој муж, а она занемела од страха и бола изашла из куће и више се никада није вратила, нити је ико чуо шта се са њом збило.

5

 Госпава Цвијетић

Пакао јаме Бикуша изнад села Челебић, преживела је и Мара Црногорац, тада седмогодишња девојчица, ено је још жива и здрава у Земуну, пребира успомене са мужем, вршњаком Илијом Козомаром, који је такође случајно избегао усташко немилосрђе. Она је у тој јами преживела шест дана и ноћи, а онда су је, ипак, избавили заједно са вршњацима Анђом и Мићом Ерцегом. Брат јој Божо није био те среће.

Одвели су га рањеног у ливањску болницу на лечење, али су га онда једне ноћи усташе ту заклале, заједно са свим осталим Србима – рањеницима, док су сестру Боју, већ пристасалу девојку, заједно са Даном Шуњком, Маром Ерцег и Ружом Радојом, усташе потом месецима покрштавали, силовали и злостављали да би их најзад побили и бацили у јаму код села Луснић.

У овој грозоморној сторији, можда је најпотреснија прича о Стани Ерцег из Челебића, коју сам својевремено записао од њене куме Саве Шуњке. Стана се са троје нејаке деце, затекла на катуну Ливаднице.

– Стана се била породила у суботу – сећала се Сава Шуњка – а ово је било у сриду. Она лежала још у бабинама. Родила мушко дите, није га имала кад ни крстити. Имала још Љепосаву од шест и Стева, није имао ни пет година. Несрећница није ни чула кад су јој Љепосаву са осталом дицом покупили испред колибе и бацили у јаму Бикушу.

– Дижи се, кучко, брекнули усташе, комшије Стипан – Балота Римац, и Марко Римац звани Поњић кад су у неко доба са дружином улетели у колибу и нашли Стану са децом. – Поведи тога штенца старијег, а то мало штене нека остане ту нека цркне, да не гадимо руке око њега.

Потерали су је у Челебић и са синчићем Стевом затворили у шталу пуну заплењене говеди. Пред зору се на вратима појавио војник. Стана је упамтила само да је имао фес на глави. Позвао је да изађе и рекао: „Бјежи, спасавај се како знаш, заклаће и тебе и ту макању, а ја ћу послије пуцати као да сте побјегли“.

Шест дана касније, кад су одважни спасиоци са Владом Шуњком на челу, извадили троје преживеле деце из јаме Бикуше, нашли су у Станиној колиби њеног још живог, тек рођеног сина – неко је однео колевку, а њега оставио да шест дана скапава. Крстили га, дали му име Слободан, али, нажалост, није дочекао слободу, убрзо је подлегао мукама.

– Неколико мјесеци након покоља – сећала се даље Сава Шуњка – кад је успостављена власт и контрола над територијама које су до тада држале усташе, оно мало преживјелих Срба је кренуло по околним хрватским селима да искупља и враћа опљачкане ствари и заплијењену стоку. Стана је тражила само колијевку. Није ишла далеко.

У Ковачићу, првом селу до Челебића, у кући Сладића, препознала је своју колијевку. Ћутке је и најпажљивије размотала повој, извадила дијете из колијевке и додала га мајци: „А што ми, Сладуша, грешна ти душа, не узе и дијете кад узе колијевку но га остави да скапава на мукама, твојој ђеци бог дао и од мога здравља“ – рекла је тихо, без суза, и изашла са колијевком под руком…

Метак у потиљак девојчици

Арнаути су били једина српска породица у селу Оџак. Остали су живи у првом и највећем таласу усташких покоља крајем јула и почетком августа 1941. године. Пред кољаче, предвођене злогласним емигрантом Марком Љубичићем, који су Арнауте тада повели на губилиште изашао је стари Хрват Блаж Ловрић, њихов комшија и пријатељ и на кољенима стао молити да поштеде невину чељад.

Зликовци су га неким чудом послушали и тако се 70-годишња Стана са сином Илијом, ћерком Маријом, снахом Анђом и унучадима Милошем, Љубицом и Софијом ипак вратила у свој дом. Но, када се Љубичић са дружином, месец и по дана касније, поново вратио молбе Блажа Ловрића су биле узалудне. Одвели су их ноћу у место Трновац испод села и покосили плотунима. Кад су крвници сутрадан дошли да их затрпају у неким јаругама, затекли су живу седмогодишњу Софију.

– Чико, немојте ме убити, чуваћу сва Ловрића говеда и вазда ћу те слушат – тихо је зајецала…
Бездушник јој је хладнокрвно испалио метак у потиљак. Проговорио је, међутим, неко из његове зликовачке дружине, а истину је од заборава сачувао Мићо Радета.

Поделите:
4 replies
  1. Spase Uzelac
    Spase Uzelac says:

    U svakom narodu ima dobrih ljudi.I u nemackom za doba Hitlera. TO su Bogom dane jedinke. Ali svak i svugdje- ods svakodnevnog govora do naucne literature- reci ce: NEMCI SU UBILI…
    , a mi do nestajanja: USTASE SU UBILE… PA ZASTO NE KAO I ZA NEMACKE NACISTE, ZASTO NE: HRVATI SU UBILI. USTASE I NACSOC SU „ideoloske“ kovanice; ako su USTASE, ONDA NIJE BILO GENOCIDA, AKO SU HRVATI ONDA JE GENOCID.
    I JOS NESTO: NAJSVIREPIJE UBICE BILI SU DOJUCERASNJI Srbi pravoslavci. Gubljenjem- nebitno sadakako i zasto!- i narodskog i vjerskog oni unistavaju zive svjedoke njihove opstojnosti. Gubljenjem n a r o d s k o g oni su p o t e n c i j a l n i zlocinci; ulaskom u drugo d u h o v n o- rimokatolicizam- oni su zlocinci: prva prakticka prilika njihova d u h o v n o s t stupa u akciju. Ovdje je upitna d u h o v n o s t- katolicizam, kod istih, a, onda, katolicizam uopste. Neznam da se sa sociologijskog, kolektivnopsihologijskog, filozofijskoteologijskog ikada igdje OVOM- rimokatolicizam- toj n o s i v o j crti zla ikada pristupilo… Postoji jedan- samo JEDAN!- koji je najdublje, po svim gore podrucjima, “ prodro“ u to zlo, a sveden je – planski.smisljeno…- na ono sto se zove k nj i z e v n o s t -, ma, to je r o m a n s i j e r s k o “ problematizovanje, a, jos, tamo nekog i kockara i epilepticara- nije to nauka!, a to je DOSTOJEVSKI! Pa kada su u pitanju eto samo casovi knjizevnosti, da li je ijednom “ predavacu“ palo na pamet- da li je uopste intelektom sposoban za TO!?- da upravo to- TO najodsudnije!- kod Dosyojevskog problematizuje. Raskoljnikov ubio, pokajao se…, Ivan razgovorom sa „polu“bratom sebe vidi kao ubicom svoga oca…, to se trubi od strane predavaca, a ne o d a k l e Ivanu ta pohara duha i, cuda!, vidjenje- dolazenje sebi kao Rusu!- da je on uzrocnikom, jer su ga uzele zle sile Zapada- ono sto je ZapD i danas i vjecno ce biti takavim!-, a vidjenje- p o k a j a nj e ludilom izrazeno po zlu kojeg je, zapadom disuci!, ucinio, ucinio na nacin koji je zapadu p r i r o d a n , te
    p o k a j a.nj a na nacin, Rusa, nema: Ivan sebe kaznjava sebeludilom. HRVAT! Malo morgen. ZASTO? JER JE KATOLIK. IVAN: privremeno zapadom
    P r e u z e t- ni katolik, ni pravoslavac!- po paklu u koji je sam sebe, zapadom- danas se ima razarajuca finoca zvana ljudska prava, pa evo i s o d o m e kao n o r m a l n o s t i , dakle n e s t a j a nj a- postavio, osvescuje se, privodi se pokajanju, kroz njega struji duh TLA I duh PREDAKA; ONI drugi uvijek isti- ’91 isti kao’ ’41, 2010 isti kao ranije…

    O SLICNOM je jecao i Nice,no zadojeni raznim interpretacijama nista ga se ne poima…

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *