Мр Данијел Игрец: Запад нам спрема „Бриселски споразум 2“

Поделите:

Сам по себи, тзв. „унутрашњи дијалог о Косову“ није проблем, међутим он постаје проблем ако се своди на унутрашњи дијалог о предаји Косова.

Најава Александра Вучића да ће као председник републике покренути „унутрашњи дијалог“ о питању Косова и Метохије усталасала је читаву политичку јавност у Србији. Она је угледала светлост дана упоредо са изјавама Енвера Хоџаја и Хашима Тачија о неопходности уласка тзв. Косова у међународне институције и постизања „историјског споразума“ између Београда и Приштине. Споразума чије усвајање би требало да оконча бриселски процес и допринесе „помирењу између две државе и два народа“.  Овим изјавама претходила је порука председника Европског савета, Доналда Туска, да ће Београд постати члан ЕУ оног тренутка „када оконча дијалог са Приштином“.

Оправдано се поставља питање шта ће даљи бриселски преговори донети Србији?

Да ли је наставак бриселског „дијалога“ пут који ће нам отворити и последња врата за улазак у „породицу европских народа“ или је реч о путу који води у коначни губитак Косова и Метохије, што ће бити почетак нашег потпуног државног, политичког и националног суноврата?

Судећи према до сада постигнутим споразумима лако се може закључити да ће наредни разговори између Београда и Приштине наставити да се крећу изразито антисрпским током.

Подсетимо се укратко шта нам је то донео пакет већ постојећих бриселских споразума:

1.) Признато је постојање Устава и закона тзв. Косова.

2.) Бриселски договори означили су почетак гашења и повлачења институција државе Србије са Косова и Метохије.

3.) Приштина је добила отворена врата за улазак у међународне организације регионалног карактера и могућност да у међународним односима користи своје „државне симболе“ – косовски грб и заставу.

4.) Као важећа на територији јужне српске покрајине призната су лична документа и универзитетске дипломе које издају сепаратистичке косовске институције.

5.) Створени су услови за узурпацију српске државне имовине на КиМ од стране приштинске парадржавне творевине што тзв. Косово користи како би присвојило комплетно власништво над најважнијим српским стратешким ресурсима попут Трепче и Газивода.

Као што видимо читав досадашњи преговарачки процес резултирао је озбиљним нарушавањем српског суверенитета и територијалног интегритета и ерозијом права Срба у јужној покрајини. Ако употребимо вокабулар међународног јавног права можемо рећи да је Београд са својим досадашњим поступцима признао Приштини фактичку власт на територији КиМ и одређене атрибуте државности што све поприма елементе де факто признања косовске независности.

Процес бриселских преговора није био (нити ће икада бити) замишљен као прави дијалог у коме две стране међусобним попуштањем долазе до обострано прихватљивог решења. Напротив, он је заснован као средство притискања на Србију да беспоговорно прихвати све једнострано наметнуте уступке у корист Албанаца, а да заузврат не добије ништа, осим магловитих обећања о чланству у политички и економски ионако већ руинираној ЕУ.

Првим Бриселским споразумом Приштина је добила опасно много. Закорачила је на пут међународне афирмације своје једнострано проглашене независности, изнудила је од Београда сагласност да на територији јужне српске покрајине успостави свој уставно-правни поредак, своје кривично законодавство и своје судове. Док је Приштина уз снажну подршку Вашингтона и Брисела корак по корак заокруживала своју на етничком чишћењу и злочинима стварану „државност“ Београд је, опијен „европским сном„, прихватао услове и ултиматуме који су му стизали из кабинета Кетрин Ештон и Федерике Могерини.

Сада је дошао тренутак да се западни пројекат независног Косова приведе крају. Суочене са све већим јачањем руског и кинеског утицаја на Балкану који угрожава њихове позиције у региону земље – покровитељи косовске независности процениле су да време не ради за њих па одлучиле да забију и последњи ексер у ковчег српске државности на Косову и Метохији. Тзв. Косову је сада потребно обезбедити пун међународни капацитет, признати својство пуноправног субјекта међународног права и легитимизовати његову „државност“ на највишем интернационалном нивоу – у систему Уједињених нација. Управо то ће бити и суштина новог „Бриселског споразума 2“ који ће се у наредним месецима сигурно наћи на европском преговарачком столу пред Београдом.

Управо нам изјаве Тачија, Хоџаја и Туска показују трасу којом ће се кретати даљи преговори између Србије и ЕУ када су у питању поглавље 35 и „статус“ Косова и Метохије. Оне означавају улазак у завршну фазу „пројекта независног Косова“, фазу (међународне) афирмације косовске независности и српског (и де јуре) прихватања Приштине као суверене државе. Онако помпезно најављиван „историјски споразум“ само је параван иза којег се крије један правно обавезујући договор чије потписивање је кључни услов даљег кретања наше државе ка ЕУ. Није потребно да у њему Србија експлицитно призна независност тзв. Косова. Довољно је већ да он буде конципиран на тај начин да се Београд сагласи са уласком Приштине у све међународне институције, а нарочито са њеним чланством у УНЕСКО-у и Уједињеним нацијама.

У ту сврху ЕУ би могла да се послужи тзв. палестинског, украјинско-белоруског или пак модела „две Немачке„. Према првом моделу Приштина би, без изричитог српског признања, могла да добије столицу у УН са статусом државе нечланице-посматрача. Такав положај би јој по узору на Палестину пружио право да учествује у општим расправама органа УН, право да поставља процедурална питања, па чак и ограничену могућност учешћа њених представника у стручним телима Савета безбедности. Сетимо се само да је захваљујући добијању овог статуса Палестина у врло кратком времену постала чланица разнх агенција УН, Међународног суда правде у Хагу као и уговорна страна Римског статута о оснивању Међународног кривичног суда. Слично може да се деси и са Приштином која би тако лако могла да уђе у све важније међународне институције, од Интерпола па све до НАТО пакта.

Додатна опција за косовски улазак у УН је већ поменути модел чланства Белорусије и Украјине. Ове две државе су још као саставни делови Совјетског савеза имале сопствену столицу у УН, иако су на папиру биле федералне јединице у оквиру СССР-а.

Овде је важно истаћи улогу Резолуције 12 44 која представља озбиљну кост у грлу западних земаља. Наиме, све док она постоји као важећи акт међународног права са највишим ауторитетом и обавезујућом природом тзв. Косово нема ни најмању шансу да добије столицу у УН. Једини начин да се то ипак деси је да се Србија сама одрекне гаранција које јој пружа Резолуција 12 44 у погледу заштите њеног суверенитета и територијалне целовитости.

Према Повељи УН чланица ове организације може бити само ентитет који испуњава следеће услове:

а) да је реч о држави

б) да је та држава мирољубива, тј. да води мирољубиву политику

ц) да се одлука о чланству донесе гласањем у Генералној скупштини уз претходну сагласност Савета безбедности.

Када је у питању тзв. Косово јасно је да оно не може да испуни ни један од поменута три услова. Нити је реч о држави, нити се политика тамошњих власти може окарактерисати као мирољубива, имајући у виду пораст иредентистичких тенденција, усмерених на насилну промену граница и буђење великоалбанских претензија.

Тзв. Косово могло би да испуни услов „државности“ тек када би се и сама матична држава, од које се оно одвојило, сагласила са тиме да га третира као државу. У случају да Србија призна Приштини право на учлањење у УН онда би и друге државе, вођене управо аргументом да је матична држава прихватила одвајање дела своје територије, гласале за пријем тзв. Косова у УН, јер би почеле да га третирају као државу.

Сагласност Србије да омогући тзв. Косову чланство у УН отвара и питање трећег услова, тј. претходне сагласности Савета безбедности на ту одлуку. Русија и Кина никада не би прихватиле пријем Приштине јер су оне чврсто опредељене за поштовање Резолуције 12 44. Али, баш уколико би се сама Србија као титулар те резолуције одрекла њеног садржаја (што би се постигло признавањем права Косова на чланство у УН) онда би се створили и услови за промену ставова у самом Савету безбедности. Маневарски простор Москве и Пекинга био би знатно сужен.

Српско признање међународног субјективитета тзв. Косову ствара услове за преиспитивање позиција Русије и Кине и отвара врата доношењу нове Резолуције, која би уважила ново стање на терену. То би последично довело до тога да тзв. Косово испуни и трећи услов за чланство у УН, да добије и сагласност СБ.

Такав уступак Србије би се према важећем међународном праву третирао као прећутно формално признање лажне косовске државе. Са тим потезом ми би зацементирали предају КиМ у руке Шиптара, а у воду би пали сви аргументи које данас имамо у корист одбране нашег суверенитета и територијалног интегритета у јужној покрајини. Запад би добио до сада најмоћније дипломатско средство за даље уцењивање и притискање Србије. У таквим околностима промена државног Устава била би само питање времена.

Очигледно је шта ће тиме добити косовско-метохијски Албанци и њихови спонзори. Први добијају државу у пуном смислу те речи, а други добијају тапију на „историјску истину“ и легитимизацију свега што су нам радили од почетка 90-тих до данас. Поставља се питање а шта Србија добија у свему томе? Одговор је јасан: једно велико ништа. Само дугорочан и дефинитиван пораз. Од српског суверенитета остала би само празна љуштура, а наши изгледи за обнову државности у јужној покрајини постали би минимални, скоро па никакви.

Када Београд ради пуноправног „партнерства“ са Бриселом пристане да једну злочиначку, сепаратистичку творевину третира равноправним актером међународних односа и суседном државом Приштина ће имати широм отворене руке да скроз одустане од свих (макар то били и минимални) захтева српске стране. Терористичка творевина преко ноћи би добила своју војску, која би се са лакоћом интегрисала у машинерију НАТО пакта, заувек би сахранила Споразум о Заједници српских општина, добила би легитимитет да трајно конфискује српску државну имовину и легализује је као своју, а да о правима српског народа у јужној покрајини и не причамо. Она ни до сада нису била поштована, а у случају српског признања Приштине Срби на КиМ постали би „унутрашње питање Косова“, мета новог шиптарског „блицкрига“, нових погрома и етничког чишћења.

Несумњиво је да залагање Запада да Београд што пре прихвати „косовску реалност“ и стави тачку на статус Косова и Метохије има своју ширу, геополитичку димензију.

Нова геостратешка конфигурација Балкана која се назире отварањем кинеског „пута свиле“, васкрсењем „турског тока“, капиталног енергетског пројекта Москве и Анкаре, као и све већом привредном, саобраћајном и безбедносном сарадњом Београда са Пекингом и земљама које геостратешки гравитирају ка Русији угрожава западну визију Балкана као региона на којем мора да царује антисрпски и антируски поредак. Због тога атлантистички центри моћи убрзавају процес заокруживања косовске независности, покушавају да успоставе институционалну, политички и економски чврсту осовину на релацији Тирана-Приштина-Сарајево преко које желе да изолују Србију и опструишу даљи продор Русије и Кине у овај део Старог континента.

У закључку…

Да се разумемо. Нису разговори погрешна ствар, нама је и потребан општи, свенародни договор око КиМ. Али право питање гласи шта ће бити садржај тих разговора? Нама не требају разговори о „будућем статусу“ Косова и Метохије јер је ту одлуку српски народ донео већ 1389, а потврдио 1912. и 1989. године.

Нама требају разговори о начину како ту одлуку дугорочно да остваримо, како Косово и Метохију да сачувамо у државном оквиру Србије. Нама је у стратешком интересу да сачувамо Резолуцију 12 44 јер је она осим највишег гаранта неповредивости наших граница и веома важан међународни инструмент за очување регионалне стабилности, интегритета међународног права у целини, а уједно и одраз најважнијег принципа савременог међународног поретка – суверене једнакости држава.

Нама је потребан прекид са политиком подилажења западним захтевима и окретање ка стратешкој заштити српских државних и националних интереса. Нама је потребна кичма, потребна нам је јасна визија слободне и суверене Србије, суштинска државотворна позиција и прекид са политиком трулих компромиса. Суверенитет је нешто о чему нема преговора. Србија мора Албанцима и њиховим западним спонзорима да стави до знања да пристаје само на суштинску аутономију и то искључиво ону која је договорена у оквирима Уједињених нација и потврђена од стране Савета безбедности као њеног најважнијег органа.

Није инсистирање на српском Косову и Метохији разлог наших „историјских пораза“ нити је „одбацивање косовског терета“ наша улазна карта на обећани европски брод, јер тај брод већ убрзано плови ка леденом брегу. Ако сада, када са тог брода сви беже главом без обзира, ми одлучимо да предајом Косова и Метохије купимо своје место на бриселском Титанику, знајмо да ћемо уместо „у светлој будућности“ завршити на мрачном дну атлантистичког океана.

Није очување Косова и Метохије наша заблуда нити разлог наших историјских тумарања. Главни узрок наших сталних пораза лежи у погрешном, површном и несистематском приступу српском националном питању, мањку јасне и кохерентне државотворне политике и одсуству свести да је одрицање од Косова и Метохије почетак краја Срба као нације и Србије као државе.

Данас од нас траже да ставимо тачку на Косово и Метохију. Сутра ће то исто тражити и за Републику Српску. Па Рашку. Онда ће доћи ред и на Војводину. Све ће им то поћи за руком ако будемо наставили да се понашамо као гуске у магли и да уместо своје реалности бирамо њихову „реалност“.

Говори Србија

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *