О чему размишља новосадска омладина…

Поделите:

Сада већ давне 1982. новинарка ИТД пришла је групи младића и девојака за кафанским столом и заподенула разговор о њиховим животима и дилемама. Тридесет пет година касније проверили смо колико су се промениле теме и околности о којима размишљају млади

Једне хладне јануарске вечери 1982. године, новинарка магазина ИТД Душка Пантовић Врховец ушла је у тада познати новосадски ресторан „Загреб“ (данашња „Атина“) и пришла столу за којим су седели тројица младића и једна девојка. Предложила им је разговор – о било чему шта одаберу. „Мислио сам да сте из полиције. Знате, они нам се чешће обраћају с неким питањима него новинари“, добацио је један од њих.
Оно што је тада забележила новинарка ИТД представља једно аутентично сведочење о држави, младима и проблемима с којима су се сусретали. Главне теме биле су лажно самоуправљање, отуђеност, изласци, алкохол и дрога.

Интересовало нас је шта данас, 35 година касније, новосадска младеж има да каже о себи и свом месту у друштву. Упутили смо се у кафану „Рибар“ у Дунавској улици. У углу два спојена стола са видно расположеним друштвом. Шта их брине, шта их радује, зашто су у кафани, а не у клубу – само су неке ствари о којима су говорили.

Стеван Kрнајски Лазарев (24), апсолвент права: Моја јутарња кафа је пиво

За добар провод ти је сигурно боља кафана него клубови. Ем што су прескупи, ем што су сада постали превише опасни јер долазе свакакви типови и жене сумњивог морала. Ту су и избацивачи, који су ту наводно због твоје сигурности, а у суштини су највећа претња. Више се не зна ко ту плаћа, ко то држи – власници се мењају из дана у дан, брате, тако да како се један затвори због неког убиства, други се истог дана отвори. Тамо највише иду млади који за то још увек не знају.

Пошто у Новом Саду већина кафана има стаж, као што је на пример овај „Рибар“, онда знаш да је ту много већа сигурност. Али, ето, и „Рибар“ је кренуо у последње време да се мења. У кафанама више нема тихе музике и опуштене варијанте, него сви прелазе у тај неки „кафаница фазон“, где на 50 квадрата имаш 250 људи, не може да се дише, а кад у то укључиш алкохол, одмах долази и до проблема.

Долазим овде редовно већ осам година и морам да наставим свој стаж иако се доста тога променило (смех). Хвала богу да ће се ствари мењати, то је саставни део живота. Чак сам и асистенте са факултета почео да срећем овде и наздрављам са њима.

У кафане не идем јер ме нешто мучи, још нисам дошао до тог стадијума. Баш напротив, овде долазим да мало попијем, опустим се у добром друштву. Ма кад имаш добро друштво, с њима можеш пити и под шатором и биће ти супер.

Весна Дошен (20), студенткиња: Тешко је ускладити посао и факултет

У овој години нисам положила ниједан испит, односно померила сам за фебруар, па сам у фебруару одлучила да ћу у јуну. Изнервирало ме је када су сви са факултета почели да се ишчуђавају због тога. Нервира ме то, та свест да све мораш да положиш у првом року. И ако не даш све испите у том јануарском, онда сви мисле: „А, ова је лош студент, ова неће до следеће године стићи.“ Говорили су: „Положи у јануару, па ћеш имати више слободног времена“, али ту има нелогичности јер када су други учили, ја сам имала слободно време, тако да смо на истом само у различито време.

Говоре нам да не морамо да долазимо на предавања ако нас не занимају али, с друге стране, кажу: „Ево теби минус десет бодова ако не дођеш.“ Мислим да је тај систем безвезе јер је осмишљен за људе који су вредни, а нису баш нешто много паметни. Ја сам за систем који постоји на новосадском правном факултету – можеш да идеш на предавања ако хоћеш, а ако нећеш, не мораш. Ти за испит добијеш штиво које мораш да спремиш, и то какво штиво, и онда, брате, нека полаже ко има капацитета да то стварно разуме.

Пошто моји родитељи немају довољно да ми дају за моје потребе, не шаљу ми довољно новца, морам да радим. Због тога не могу да ускладим да радим и да идем на факултет, јер ако ћу да радим, трпи ми факултет и онда нећу имати те предиспитне бодове и губим право да излазим на испите. А могла бих то да спремим исто као и онај који је ишао на предавања. Тај систем нема смисла јер та предавања нико и не слуша.

Никола Предојев (21), студент: Не бих да одем одавде

Волим кафане и идем искључиво тамо. Долазим што чешће могу, али то није лако јер ми финансијска ситуација не омогућава да долазим колико бих желео. Факултет и окружење ме терају да често размишљам о својој будућности. Волео бих да останем, да радим у струци и да за то будем плаћен довољно да од тога могу живети. Плаши ме мисао да ћу можда једнога дана морати да одем одавде, јер много волим своју земљу.

Војислав Јовановић (24), будући програмер: Нисам знао шта ћу са собом

Цивилна заштита и спасавање у ванредним ситуацијама и васпитач су ми несуђена занимања. Пробао сам та два факултета, али нисам био нешто заинтересован, јер сам, бар по мени, био клинац за тако неке озбиљне ствари после средње школе. Онда нисам знао шта ћу сам са собом неко време и ођедном је до мене дошла информација о том, сада већ фамозном програмирању о коме сви причају, јер су се у граду отвориле бројне ИТ фирме. Завршио сам курс и сада сам у процесу проналажења посла. Иако сам до сада био само на једном разговору, мислим да ћу у наредних неколико месеци сигурно наћи посао, што можда и не звучи овако баш најбоље, али кад се погледа около, поприлично је добро.

Kафану волим вероватно највише од свих места на којима се, како тако, може „излазити“. Сећам се, био сам у кафани у Зрењанину и тамо ми је било најбоље. Поред пића, било је и да се поједе и таква места ми се свиђају. Била је традиционална атмосфера, било је и старијих и млађих, сви су били заједно – весели, сви пију и онда ођедном ови наручују ћевапе и неки роштиљ и то деле.

Данас баш нисам нешто био расположен за кафану, али сам дошао због мало дружења. Kад сам расположен, кафана ми прија јер није толико гласна музика, може да се прича, не мораш да се дереш. У клубове могу да идем само када сам пијан. У кафани је исто тешко остати трезан.

Дејан Гатало (20), студент: Kафана је претеча интернета

Најбоље приче крећу из кафане. Је л’ сте чули да је некад неко направио добру причу из клуба?

По хришћанској религији, шест дана би требало да радиш, а седми да се одмараш. Ја мислим да човек треба шест дана да ради, седми дан да се одмара, али с тим да тај одмор проведе у кафани, да се посвети мало себи, свом кафанском уздизању.

Ја сам иначе из мањег места, Невесиња, и могу рећи да се ситуација у кафанском животу разликује у граду и тамо. Ми буквално имамо само кафане. То значи да код нас у свакој кафани можеш стајати за висећим столом, и пити и ђускати, исто тако можеш и причати нормално без оног: „Је л’ може мало тише музика“. Тамо је кафана центар свих дешавања – после сваког неког већег и значајнијег дешавања утисци се сумирају у кафани. И нађете тако човека за шанком који има неку занимљиву животну причу и сигурно је лакше ступити са њим у комуникацију и схватити га и саслушати га него да приђете у клубу. Знамо шта се ради у клубовима – прилазимо девојкама, а у кафани прилазимо озбиљним темама.

Знате како кажу: „Kафана је претеча интернета.“ А пошто се ја трудим да постанем новинар, хоћу да се образујем што више. Што мање на интернету, што више са друштвом, па била то кафана, фудбал, роштиљ, уопште није битно. Не Фејс, него „фејс ту фејс“.

ДРОГА KАО ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ

У Новом Саду постоји много младих који се дрогирају, иако Нови Сад није место где се лако може набавити дрога

НОВИ САД, јануар 1982, ресторан „Загреб“. Све је већ пуно, сви столови заузети. За једним столом три младића и девојка. Наизглед се не разликују од осталих, само су некако тиши. Уз смех, прихватају разговор.

Мирко Зирдов (20), бивши ученик: Више бриге, више разумевања

Ми нисмо овде зато што нам се то свиђа, мислим да баш овде седимо, већ зато што нема другог и бољег места где бисмо могли да седимо и разговарамо. А ускоро се и овде затвара – после девет увече светла се гасе. Морамо да идемо по кафанама јер других места нема. Немамо ниједан прави кафић, макар… Неко ће речи: како нема? Па има диско на Тврђави, има ту, има тамо… Јебига, не можемо сви стати тамо. Осим тога, у дискаћу не можеш поштено ни да разговараш са друштвом.

Млади, не знајући где да иду увече, измисле да иду пред драгстор. Замислите, пред драгстором се друже. Kупе неки алкохол, седе тамо и пију. Онда се и то забрани. Kажу, смета станарима бука. Па где млади да иду?

Да нема тих омладинских радних акција, за нас младе се не би ни чуло.

Рецимо градови, као да су намењени само за старије. Kао да су направљени само за оне који вече проводе уз телевизију, у својој топлој кући. А мене то ни најмање не занима.

Зоран Зрнић (20), хемијски техничар: Директорова је последња

Завршио сам хемијску техничку школу и годину и по већ радим. Ја сам, ето, млади самоуправљач, само што од тог мог самоуправљања нема ништа. Ми у предузећу имамо омладинску организацију. Члан сам председништва, само што оно, у ствари, постоји само на папиру – и нема никаквог утицаја. Једноставно, ако ми донесемо неку одлуку, та одлука мора да иде код директора – и све зависи од тога шта ће он о томе рећи.
Драгана Павловић (20), бивша одликашица: Гледају ме као да сам уљез

Моји родитељи имају само мене и солидна примања, па могу да ме издржавају, али ја тиме нисам задовољна. Седим код куће по цео дан. Досадно је. Увече мало изађем, али сад је хладно време.

Не идем нигде и стално осећам да ми нешто недостаје. Надам се да ћу следеће године моћи поново да се упишем у школу.

Била сам одлична ученица медицинске школе. Са учењем је све било у реду, али сам се дружила са онима који узимају дрогу и онда сам и сама почела да се дрогирам. Затим сам на пракси узимала ампуле и због тога сам била кажњена јединицом из владања, јер као будући здравствени радник заиста је недопустиво да тако нешто чиним, али ето, десило се.

Kада би било више правих места за окупљање младих, сигурно би било мање оних који се дрогирају, алкохоличара такође.

Славко Симин (19), бивши добар ђак: Легализовати метадон

Дрога није мали проблем. У Новом Саду постоји много младих који се дрогирају, иако Нови Сад није место где се лако може набавити дрога. И шта онда радимо? Пишу се рецепти, обијају апотеке. За друштво постају криминалци, иако криминалци нису. Мислим да би требало легализовати метадон, хептатон – тако би се спречила злоупотреба рецепата и обијање апотека

Ðура Тамаш (20): Сеоско искуство

Мислим да доста проблема настаје из тога где живимо и какви су нам животни услови. Kод нас у селу деца се васпитавају тако да се у животу мора борити. На селу нема никаквих услова и ти, да би било шта постигао у животу, прво мораш да учиш у средњој школи да би дошао на факултет, да га завршиш и да се запослиш на крају, да будеш добар радник да би имао боље услове за живот. Знам да човек не може бити срећан само ако има пара и ако је запослен. То није довољно за срећу.

 

 

Њузвик

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *