Прилог за ,,УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ“ о Косову (2)

Поделите:

Један од људи који је можда и понајбоље објаснио генезу косовског проблема у својим књигама свакако је мр Павле Џелетовић Иванов, и сам пореклом са КиМ. Пошто нисам нашао књигу у .пдф формату коју бих прикачио као везу у тексту, поставићу увод у његову књигу из 1998.године ,,Ко су и шта хоће Шиптари“, који  у кратким цртама даје доста одговора на историјска питања.

,,Простори Косова и Метохије као средиште Старе Србије, су света земља за све Србе ма где да живе, а данас као део јужне Србије увек су били међаши у изграђивању националне свести код Срба. За ове просторе везана је српска историја, култура, предање, вера, колективно памћење, који су захваљујући једино косовском опредељењу и допринели очувању националног идентитета овог народа под турском влашћу.
Од свих српских области Косово и Метохија најбогатији су остацима средњовековних српских манастира, старих градова, цркви и других грађевина, а ту је и исписан највећи број средњовековних српских рукописа. Све је то у складу са чињеницом да је ту дуго било средиште српске државе а и српске цркве посебно Пећка патријаршија. Због централног положаја Косова и Метохије на Балканском полуострву, до којих се лако могло доспети из свих његових крајева речним долинама и планинским превојима, а нарочито због плодног тла, па изобиља рудног блага, ове су области од давнина биле увек добро насељене.

На основу српских докумената из XIV века као и турских из XV и XVI века се види да је ова област имала компактно српско становништво с врло незнатним бројем Влаха, а касније и Арбанаса и то сточара који су се ту повремено и привремено налазили у месецима испаше. Ово нам потврђују даровне повеље и хрисовуље српских владара. Територија Косова и Метохије била је не само централна област средњовековне Србије, већ и њено најважније историјско, етничко, економско и културно тле, све до пада у турско ропство. Још од XII века масовно се појављују у писменим документима стари српски топоними.

У време средњовековне Србије Косово и Метохија називали су се Србија, мада су поједини делови имали локално име жупе. На самом Косову у средњовековној Србији била су четири значајна рудника: Јањево, Ново Брдо, Звечан и Трепча. Рудно богатство ових рудника у племенитим металима, омогућило је стварање велике и моћне српске државе и њен висок економски, културни, верски и уметнички домет, отуда многобројни споменици, нарочито српске црквене архитектуре и сликарства и најдрагоценије задужбине српских владара и велможа.

Косово и Метохија су једна целина која се природно прожимала етички и идејно-историјско-географски су недељиви, јер проистиче из енергетске садржине вековног памћења, постојања и наших хтења и трајања данас.

У доба Немањића ови простори су били насељени искључиво словенским живљем, односно српским, јер ниједан од словенских народа није имао додира са Арбанасима сем Срба. Најездом Турака на Балканско полуострво и даље омогућиће све чешће и бројније пристизање Арбанаса на ове просторе. Примањем ислама Арбанаси су код Турака, за које су често и ратовали, уживали велике привилегије. Арбанаси су од свих народа на Балкану први примили ислам и то у великом броју. У турско доба, још од XVI века, Арбанаси ће силазити с планине у питоме пределе Косова и Метохије. Та најезда која и у новије време траје, врши се изузетном дрскошћу, служећи се нечасним методама са свим елементима насилне колонизације.

У српским земљама период од XVII века до нашег доба оставио је у историјској свести српског народа крвави траг насиља. Документа нам говоре о појединачним и масовним зулумима над Србима, о пљачки и погрому. То је мрачна слика тадашњег стања које ће се пренети у XVIII, XIX и XX век. Зулуми и злочини Турака према Србима били су сурови о чему се мање више зна. Али, оно што су радили Арбанаси превазилази све злочине које су до сада анали забележили. Највећа зла Србима на овим просторима нанели су качаци који воде порекло из турског доба, тачније од XVI века. Качак, одметник од власти, али и разбојник, увек се то двоје спајало у једно, јер су акције качака увек биле пљачкашке и терористичке. Качаковање је одметништво које не признаје никакву власт ни државу. Прошлост је, као и ова недавна, показала када дође до попуштања власти или њеног слабљења, качаци оживљавају и полазе у пљачке и убиства. Качачки менталитет се иначе испољава у пасивном отпору према државним законима, услед преовладавања обичајног права које влада код Арбанаса, а све у циљу да дође, па и насилним путем, до промена и да се качачки менталитет ослободи и да се поново наметне пљачком и убиствима.

Живот на Косову и Метохији до 1912. године када су ослобођени од Турака, био је обележен специфичностима који је текао у знаку анархије.

У годинама после Источне кризе (1875-1878), српско-турских ратова и терора арбанашке лиге, као и притиска мухаџира досељених из ослобођене Србије, положај српског народа је у многоме отежан. Умножио се број насилника и качака који су бесомучно насртали на српске куће, отимајући стоку и приносе, уцењујући домаћине, отимајући жене и девојке па и мушку децу. У оваквој ситуацији Косово ће добити значај као област када су Турци, из безбедоносних разлога, седиште вилајета из Призрена преместили у Приштину 1875. године, од када ће простори Косова и Метохије бити у жижи интересовања историчара, путописаца, публициста, социолога, етнолога, журналиста, политолога и многих страних дипломата и агената.

Због свог политичко-географског и стратешког положаја Косово и Метохија су у сфери интересовања западноевропских земаља и великих сила, још од „Источног питања„. Савремена збивања на Балкану су подстакла интензивнији интерес за историју балканских народа. О балканском простору се говори и пише као о егзотичном делу не само Европе већ и света у целини, што изазива већу пажњу развијенијих културних средина, нажалост, само поводом појединих криза, као што је била криза Источног питања, време Првог и Другог балканског, као и Првог и Другог светског рата. На овом, географски малом простору (балкански регион), сусрело се неколико светских религија: превише толерантно Православље, дрски католицизам и агресивни ислам као и више различитих културних традиција. Отуда и проистиче сложеност и вишеслојност појединих историјских проблема, или процеса дужег трајања, што се иначе у тумачењу балканских феномена често превиђа, или, још чешће, поједностављује до мере која искривљује слику историјске стварности. Ту је и очито негирање и игнорисање појединих историјских факата и истина. Да би се разумео и објаснио унутрашњи свет Балкана, сложени сплет политичких, социјалних и верских околности, затим историја менталитета и култура балканских народа у најширем смислу тога појма, нужно је поћи од историјске грађе, мноштва различитих сведочанстава о прошлости овог региона, јер без ослонца на документа и историјске изворе расправа о појединим аспектима балканског питања може личити на доказивање унапред задатих политичких теза или просто понављање појединих предрасуда и стереотипа. Када је у питању регион Балкана да се уочити да се намерно лансирају неке предрасуде.

Српско-арбанашки односи су једна од горућих тема која датира још из XIV века, од доба турског владања на Балкану као и односи из новије балканске историје. Отуда последњих година у међународној научној јавности се доста писало и говорило о „арбанашком питању“ у Старој Србији, односно о српско-арбанашким односима на Косову и Метохији које је у области данашње јужне Србије. Чинило се то, знатним делом, без довољног познавања ствари, или са интерпретацијом историје искључиво из савременог политичког угла, са јасном тежњом да се виђење прошлости подреди потребама политичког тренутка, и интернационализације питања Косова и Метохије. У науци је сасвим извесно да косовско-метохијски крајеви Србије које данас, поред других, у великом броју насељавају Арбанаси као национална мањина, нису матичне области арбанашке мањине.

Да би нам неке ствари биле јасније морамо поћи од тога када се Арбанаси, као мања скупина, први пут помињу да постоје на Балкану. У једном извору у делу Константина Порфирегенита „De administrando Imperie (DAI)“ Арбанасе уопште не спомиње међу становницима Балканског полуострва а то је прва половина десетог века. Неки научници су раније сматрали а због недостатка познатих извора да су данашњи Арбанаси остаци старих поромањених Илира. Упркос обимном трагању о пореклу и прошлости Арбанаса, посебно ових на Балканском полуострву није се ништа знало до 1043. године, када се први пут спомињу у историјским изворима. Други датум када се Арбанаси помињу је крајем једанаестог века, тачније 1070. године и да су на простор Балкана стигли из Подкавказја.

До 1043. године Арбанаси се и њихово име не спомињу ни у другим историјским изворима, ни у каквој варијанти, макар као мања етничка област, а ни на старим географским картама Арбанија не постоји. Такође на балканском тлу на коме данас Арбанаси обитавају, нема ни арбанашких топонима, осим нешто из новијег времена, и то преиначених, поарбанашених. Топоними су већином неалбански: српски, грчки, турски и поромањених група неких народа који су оставили трагове на Балканском полуострву.

Имамо податак од стране Ане Комнине, која говори о „Арбанону“ који се налази у брдовитој области у унутрашњости данашње Албаније. Стадтмилер тврди, на основу извора, да је Арбанон обухватао долину реке Шкумбе, обе стране реке Мат, Кроју и још неке суседне крајеве. Он на више места истиче да је област реке Мат, по својој природној затворености, „реликтна област“ Арбанаса. Он изричито тврди да у областима Старе Србије Косово поље, Метохија, Новопазарски крај нису због свог положаја области летње, него зимске испаше. Дакле ове области немају географску затвореност која је битна карактеристика реликтне области. Са свих страна лако доступни предели играли су некада велику улогу као језгро старе Српске рашке државе. Отуда праалбанску реликтну област не треба тражити у Старој Србији.

Када се говори о српско-арбанашким односима у Старој Србији, онда се обично има у виду савремена демографска ситуација, из које се, потом, арбанашки континуитет на том простору жели протегнути до у најранија времена. Сувишно је доказивати колико је то погрешан и ненаучан метод. Области Косова и Метохије никада у прошлости нису улазиле у састав било какве арбанашке државе. Арбанаси све до новијег времена, такође, нису били већинско становништво у том делу Старе Србије. Познато је да је једно време, током XIII и првих деценија XIV века, јужна граница српске средњовековне државе била на реци Мат у данашњој Албанији, све до великих освајања српског цара Душана, након којих се у оквирима Српског Царства налазила цела Албанија са изузетком Драча.

Име Косова које је данас у широкој употреби у европској јавности, никада није имало оно значење које му се данас жели придати, као некаква засебна историјска и етничка целина која се жели издвојити из целине српског етничког простора и имена „Србија“. Име Косово је, пре свега, везано за стари географски појам Косово поље којим се назива равница око река Ситнице и Лаба, ограђена са свих страна планинама. Тек у новије време, од краја XIX века овај појам почиње да се шири посредством назива турске административно-управне области – Косовског вилајета, који је, међутим, обухватио целу Стару Србију. После ослобођења од турске власти 1912. године, Косово и Метохија су области Краљевине Србије, а касније заједничке Југославије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Још од XIII века области Косова и Метохије улазе у састав средњовековне српске државе и од тада па до данас у европској науци су познате као историјске области Србије. У средњем веку, до турских освајања, то су биле области најјаче културне снаге у српској држави. О томе говоре подаци о 1.300 манастира, цркава, црквишта и других непокретних споменика прикупљени у близу 1.100 насеља на Косову и Метохији, док још 350 насеља није обрађено. Да наведемо само неке значајније као што су: Патријаршијска црква у Пећи, манастир Дечани, Бањска, Грачаница, Свети Арханђели, Богородица Љевишка, Девич и најстарија православна црква на Балкану у Липљану. Отуда и назив Метохије од грчке речи „метох“ што значи „црквени посед“, а не „верска заједница“ како се то понекад тумачи. Са простора Косова и Метохије водиле су порекло многе познате српске племићке породице, српска друштвена елита. Чувени кнез Лазар родио се у средњевековном граду Прилепцу код Косовске Каменице и у близини старог средњевековног српског града Новог Брда. Онај кнез Лазар, који је у Косовској бици 15. јуна 1389. године бранио хришћанство и цивилизацију Европе од Азијата – исламита. Због тога овај топоним и ова област имају посебно место у српској колективној свести, у српској народној поезији, у књижевности и српској уметности.

Турска власт са својим административно-управним називима, није успела ни код Срба, ни код осталих европских истраживача и путописаца да потисне свест о томе да ове области чине саставне делове Србије. Тако западноевропски путописци и посебно картографи, област Косова и Метохије увек означавају као делове Србије или „Краљевине Србије“. То чине италијански географ Глац, Гасталди 1566. године, познати „географ Млетачке Републике“ V. Coronelli, на својој књизи из 1692. године, а затим и многи француски и други картографи XVII и XVIII века. Треба истаћи да је италијански хуманиста и картограф Ђакомо Кантели да Вињола (1643-1695) посветио 1689. године своју прву регионалну карту Србије кардиналу Алфонсу Литију, и она, обухвата и целу територију Косова и Метохије. И на многобројним картама чувених атласа Joh, Bapt. Homann-а из прве половине XVIII века ове области Косово и Метохија су увек означене као део Србије, као и на картама Хоманових наследника које су издавали у Нирнбергу почетком XIX века. У XIX веку области Косово и Метохија се чешће означавају, као делови „Старе Србије“, која је још увек била под турском влашћу, како би се истакла разлика у односу на „нову Србију“, заправо Кнежевину Србију која је настала на ослобођеном делу српске земље. Један од пионира албанологије, Teodor Ippen, једно време и аустријски конзул у Скадру, назива овај простор и „Стара Рашка“.

Чињеница је да Арбанаси све до новијег времена нису никада чинили већину становништва на Косову и Метохији. Ни у византијским изворима нема помена Арбанаса на данашњој српској територији. Скоро сва топонимија на овом простору је словенског, односно српског порекла. Сви извори показују да су у првим деценијама турске власти у овом делу Србије, мисли се на Косово и Метохију, у огромној већини живели православни Срби, како ће стање остати све до краја XVII века. О приликама у XVIII веку говоре извештаји римских мисионара и визитатора који се чувају у ватиканским архивима. Тако у своме извештају из 1610. године, Марин Бици, апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије описује страдање Срба од Призрена до Косова Поља. Такође апостолски визитатор Петар Масарек пише о становништву Призрена и Приштине 1623. и 1624. године истичући да тамо има доста Срба који говоре „илирски језик“ „имају и Пећког патријарха, такође Србина“. У Призрену, пише Масарек, виде се многе цркве и лепе грађевине Срба из ранијих времена. Како су Турци две цркве претворили у џамије као што су урадили и у многим другим местима. Када пише о Приштини каже да поред Турака у њој живе и многи Срби. У извештајима римских визионара Призрен се иначе помиње као „главни град Србије“ и „најлепше место у Србији“.
О распрострањености Срба и њиховом језику говори П. Масарек и у свом извештају из 1633. године, истичући да много Срба живи у бискупијама Скадра, Љеша и Задриме у Албанији. У извештају фра Б. Палавуола из 1637. године, говори се о Ђаковици и манастиру Дечанима, и истиче се да у Ђаковици има доста Срба, али да и „изнад Ђаковице живе Срби, и ту постоје само три римокатоличке куће, а затим продужавају српска села. Католички надбискуп Матија Масарек 1760. године пише како се хришћански живаљ малтретира, пљачка и убија од стране качака. Исти суд има, као и Масарек, патријарх пећки Василије Бркић у Мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771. године. Анри Пуквил путовао је Косовом и Метохијом 1798. до 1801. године, а 1807. посетио је и Приштину, а касније и Гњилане и изнео тешко стање под Турцима хришћанског живља ког му и качаци загорчавају. Поред путописца Пуквила, иначе Француза, писао је и знаменити француски географ Ами Буе о тешком злостављању српског сељака.

Судетски Немац др Јозеф Милер, дугогодишњи лекар пећког паше, пише о тешком стању Срба. О тадашњем стању на просторима Косова и Метохије писали су: David Urghart, Johan Georg fon Han, руски конзул у Босни Александар Фјодорович Гифердин, Енглескиње А. Паулина Ирби, Муир Мекензи, В. М. А. Дентон, Виктор Берар, Henri Noel Brailsford, Meri Edit Durhman и други. О Старој Србији писали су и Геоден Јосиф Јуришић (1809-1872) из Ирига, са својим путописом „Дечански првенац“, а Хаџи Серафим Ристић објавио је „Плач Старе Србије“. У прошлом веку писали су: Милош С. Милојевић, књижевник и историчар, Ђорђе Поповић Даничар објавио је расправу под називом „Стара Србија“. У Призрену је доста радио руски конзул Иван Степанович Јастребов, затим рођени Призренац Сима Андрејевић Игуманов (1804-1882). Спиридон Гопчевић објавио је књигу „Стара Србија и Македонија“, путописац Михаило Г. Ристић, Милојко В. Веселиновић његов путопис „Кроз Косово“, као и Бранислав Нушић, Јован Цвијић, Иван Иванић, Тодор П. Станковић, Светислав Ст. Симић, Јаша Томић, Јефто Дедијер и многи други.
Столица српског патријарха вековима се налазила у Пећи, као што је Призрен био краљевска престоница.
Сви поменути који су обилазили Стару Србију и писали о њој забележили су велике злочине које су починили Турци и Арбанаси качаци над православним Србима.

Највећи преокрет у измени етничке структуре становништва у периоду под турском влашћу десио се крајем XVII века, када су Срби активно учествовали на страни хришћанске Европе у рату против Османлијског Царства, а затим плашећи се одмазде, били принуђени да на челу са својим партијархом Арсенијем III Чарнојевићем у великом броју пребегну у Хабсбуршку монархију 1690. године. Савремене европске вести говоре о страшним злочинима над Србима. Слободно се може рећи да је тада отпочео процес етничког чишћења овог дела Старе Србије. Поред других писаца, Simplicion Bizozeri, у књизи LA SACRA LEGA CONTRO LA POTENZA OTTOMANA, овако бележи масовне злочине турске војске и арбанашких чета односно качака пљачкаша и убица над Србима: „Настало је позорје несреће, јер су варвари неверници, који су стигли, били немилосрдни према овим недужним становницима, који су све, без икаквог обзира на старост и пол ставили под сабљу; а пали су у загрљај смрти и они који су, намамљени обећањима, напустили збегове у шумама, у којима су спасили живот. Пошто су сви становници поклани биле су спаљене и у пепео претворене њихове бедне колибе; од пламена сачували су се само градови Приштина, Пећ и Призрен, јер су се у њих сместили Арнаути да би зимовали. О истребљењу Срба на Косову и Метохији првих месеци 1690. године говоре и многи извештаји папског нунција из Беча. У писму од 25. фебруара 1690. године нунције поред осталог каже: „Одмазде над неверном рајом трајале су пуна три месеца без икакве интервенције Порте, све док нападнуте области нису до краја савладане.“

Процес потискивања православних Срба са Косова и Метохије од стране Арбанаса муслимана, а под окриљем турске власти, настављен је, и током XVIII и XIX века. Од почетка XVIII века, плодне пределе Старе Србије насилно насељавају Арбанаси силазећи са својих матичних планинских области данашње Албаније. Дубока криза Османског царства овде се испољава у виду насиља и анархије чији су носиоци били досељени Арбанаси, до крајности нетрпељиви према староседелачком српском становништву.

Насељавање Арбанаса из Албаније настављено је и у XX веку и то у време Првог и Другог светског рата, као и у послератном периоду.

Насељавање и то присилно вршено је плански и систематски у турско доба уз помоћ Турске, у Првом светском рату уз помоћ Аустро-Угарске, у Другом светском рату уз помоћ Италијана и Немаца, а у времену после Другог светског рата уз благослов званичне власти и партије САП Косова, уз једну перфидну тактику.
Овакво насилно насељавање омогућава данас сепаратистима да манипулишу цифром како на овим просторима има два милиона Арбанаса. Та цифра није тачна, а за шта има више доказа. Један од њих је што ниједан попис становништва после Другог светског рата није валидан. Све пописе Арбанаси су нарочито оне прве избегавали, а последње су бојкотовали. То чине из разлога јер су свесни чињенице да их толико на овим просторима нема. Срби и Црногорци увек су приказивани у мањем броју. Нажалост, овим манипулацијама са бројем припадника арбанашке националне мањине од стране сепаратиста наседали су и поједини званични и опозициони лидери, што је све ишло у прилог сепаратистима.

Постоји погрешка и двоумљења о правом и адекватном називу арбанашке мањине што је ишло у прилог сепаратиста. Но, и о томе постоје разјашњења у овој књизи.

Протурена и наметнута теза да су Арбанаси директни потомци Илира и да су на Балкан стигли пре Словена је једно од оруђа којим сепаратисти покушавају да прикажу како су на просторима свете српске земље они пре пристигли. Нажалост, овој тези насели су и неки српски и црногорски не само политичари већ и неки научни радници. О пореклу Арбанаса у овој књизи постоји посебно поглавље у коме се износе докази од стране појединих научника светског гласа и реномеа. А ти научници су странци, а не са наших простора, већ из Европе.

Многи арбанашки историчари покушавају да докажу да је њихова генеза од Илира, те да су Словени дошли на њихову арбанашку територију од IV-VII века, за време сеобе народа на Балкан. Ову историјску неистину побијају и савремени хрватски историчари документима и тврдњама да су Илире биолошки истребили Римљани, да су над њима извршили геноцид и да од њих нико није преживео нити је од њих неко настао. А појединци који су евентуално преживели асимиловани су са досељеним Словенима.

На Илире на Балкану подсећају само поједини топоними, а никакви потомци.
Да би нашим читаоцима било јасније ко су Арбанаси морају се упознати са њиховим менталитетом, традицијом и специфичним обичајима. Посебно када је у питању Крвна освета, Купопродаја жена, Беса, и што је изузетно значајно сазнати улогу, значај и моћ Господара куће.

Геноцид који врше Арбанаси над Србима није од јуче, и има га у сваком од XVI века до данас. Арбанашке наоружане банде, арамије, тајфе и качаци, а ових година и банде качачких терориста који себе називају ослободилачком војском Косова. Качаци, терористи су данас најопаснији од свих тероризама у свету: због верског фанатизма, арбанашког лобија и нарко-арбанашке мафије која ће загорчати мир у многим земљама Европе а и Америке. Овде посебно треба истаћи и то да Арбанаси од малих ногу своју децу васпитавају у духу качачких Ода и навикавају их у руковању оружјем.

Арбанашки злочини над Србима су посебно појачани од стварања тзв. Прве призренске лиге, Првог балканског и Првог светског рата, који се настављају у Другом светском рату као и ових неколико последњих
година. Те злочине су вршили до 1912. године под турским окриљем и њихову помоћ, а у Првом светском рату уз помоћ Аустроугарске, у Другом светском рату уз помоћ фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Садашње злочине вршили су уз помоћ њихових пријатеља из Хрватске и Словеније који су им сада окренули леђа, јер су с Арбанасима изманипулисали оно што им је одговарало. Муслимани из Босне и Херцеговине и Рашке области дају им подршку с циљем стварања исламске државе у срцу Европе од ових простора, као и од простора западне Македоније. Међународна заједница, а посебно Европска унија чини фаталне грешке помажући их под изговором о правима националних мањина и људским. Ово се може више осветити Европи но СР Југославији, јер када је у питању сецесија и сепаратизам на исте нису имуне многе европске земље.
Оваквим понашањем Међународне заједнице и појединих личности и странака у СР Југославији су осилили арбанашке лидере њихових странака да се надређено и осиљено понашају тражећи отцепљење Косова и Метохије од Србије. Овакву сулуду идеју могу подржавати само они који су сулуди без обзира ко су и одакле су.

Арбанашки лидери тврде како ништа не знају о „Ослободилачкој војсци Косова“, а то је уствари Качачка терористичка ујдурма, то могу причати онима који не познају арбанашки менталитет и њихове обичаје. А тих непознавалаца има и у СР Југославији а још више у земљама Европе и Америке.

Арбанашка национална мањина у Србији има већа права но ма која национална мањина у било којој земљи Европе или Америке што они не поштују већ такав статус злоупотребљавају. Погрешно би било генералисати ствари већ увек имати у виду стварно стање. Добро је што се тотална хомогенизација код Арбанаса расплињава и што међу лидерима има раздора а то ће све арбанашкој националној мањини отворити очи и окренуће се са својом лојалношћу према држави Србији у којој и живе. Косово и Метохија нису никакав проблем. Проблем је арбанашка национална мањина која је од својих лидера усмерена у погрешном правцу. А ти лидери су своју децу склонили у стране земље у којима су и отворили своје рачуне. Бојкотовање пописа становништва и избора у Србији и Југославији арбанашка национална мањина је саму себе изоловала и то на своју штету.

Лидери арбанашке националне мањине требало би да добро проуче историју балканских народа и да једном за навек схвате да се Срби никада нису светили Арбанасима иако је за то било много разлога. Арбанасима су Срби опростили злочине које су починили над Србима у турско доба, у току Првог и Другог светског рата а и зла која данас чине. Крајње је време да о томе размисле, да не слушају страну пропаганду која их наводи само на њихово зло.

Неминован је дијалог, арбанашко прихватање закона земље у којој живе, укључење у све друштвене и привредне токове, излазак на будуће изборе у Србији и Југославији, и небојкотовање ванредног пописа становништва који се неминовно мора извршити ради разбијања одређених заблуда. Арбанаси морају да схвате да су простори Косова и Метохије света српска земља која је колевка српског народа и да су то простори средњовековне Србије на којима има безброј културних, верских, историјских и других знаменитости. А да од арбанашких споменика нема ама баш ниједан. Имају једино џамије које су подигли уз помоћ Турака када су од њих добровољно примили ислам који их је фанатизовао.

Нека ова књига Арбанасима буде опомена али и позив да поштују државу у којој живе и да омогуће својим будућим генерацијама миран и спокојан живот са осталим народима у Србији, Југославији и Европи уопште.
У књизи када је у питању адекватна ознака арбанашке националне мањине, правилна је ознака Арбанас. С обзиром да је коришћена грађа из разних периода и извора то је неминовно да у тексту буду помињани као Арнаути, Шиптари или Албанци.“

Крај другог дела.

bunarblog.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *