Срби и U2: Kад би позвали Бона у Србију ризиковали би више него кад би позвали папу без сагласности СПЦ

Поделите:

Ако нам је где искуство паланачко – онда је то у односу према У2. Ту је Србија уједињена и као ретко где ирационална. А кад би неко реално питао шта је главна кривица У2 према Србима, тешко да би се баш нешто сувисло могло рећи. У Србији има, дакако, и снобовског негативизма према У2, али више је то огољен презир, гађење као део већег пазла’антисрпске хистерије“ и повезивања У2 (есенције грђе од Бернар Анрија Левија) са’усташама, балијама и Шипцима“. Једноставно – Боно је све оно што није Хандке

„Габаритном турнејом (пре пар недеља имали су и тријумф на Вемблију) и супер делуxе издањем (са ливе бонусом), моћни У2 славе три деценије епског албума’Тхе Јосхуа Трее“, док ће Србија на јесен обележити три деценије преломне Осме седнице српских комуниста. Није да нема симболике између ове две годишњице јер од 1987. (до тада су ствари биле прилично добре) У2 и Србија се све више разилазе. До непремостивости. С тиме да У2, а посебно фронтмена Бона Вокса, удружено презиру и’прва“ и’друга“ Србија.’Прву“ не занима толико музика колико Бонови’антисрпски“ ставови, док’друга“ понекад можда и нема ништа против’антисрпских ставова“ (мада чак и она на овом пољу показује изненађујуће знаке’патриотизма“), али осталу Бонову друштвену и геополитичку ангажованост (ХИВ, глад у Африци, пацифизам…), сматра’просеравањем“, а истовремено и музику од’Тхе Јосхуа Трее“ (евентуално од’Раттле Анд Хум“, а од’Ацхтунг Бабy“ сигурно), не цени баш нешто посебно. И то је углавном ‘њесра'“, пише Зоран Пановић у Новом Недељнику.

„Ако нам је где искуство паланачко – онда је то у односу према У2“, констатује Пановић.

Однос српства васколиког и бенда У2 (пре свих њиховог фронтмена, јер Еџа ретко ко помиње ван његове гитаре), јесте велика тема коју је Јеремић био отворио, додаје.

„Тачније, ако успемо да психолошки решимо тај проблем, имаћемо можда кључ и за решавање неких озбиљнијих. Чињеница да бисмо пре’нормализовали“ (као што државни врх и чини) Хашима Тачија него Бона, јесте озбиљан симптом. И да ли је једини начин да се Вучић или Дачић сретну са Боном, па да ствар симболички решимо. Јер сем ове двојице у пољу симбола изгледа нико други не може да помера ствари. Kад би се Јанковић срео, рашчеречио би га Вучићев агитпроп. Kад би позвали Бона у Србију ризиковали би реално више него кад би позвали папу у госте без сагласности Српске православне цркве“, наводи Пановић.

„Наравно да Kустурица никад Бона неће позвати на Мокру гору. Сигурно је и да У2 никад неће имати концерт у Србији. Јер неспоразум је изгледа непремостив. Онтолошки. Али зар стварно верујете да Боно баш’патолошки мрзи Србе“, а да Боб Дилан има баш толико’разумевања за нашу судбину“? И да смо им ми толика фиксација – на један или други начин? Зар је баш У2’есенција антисрпства?“ Можда би нам боље било да се запитамо да ли ће Kоштуничин’Митровдански устав“ прославити јубилеј као’Тхе Јосхуа Трее“‘, наводи Зоран Пановић.

 

 

Недељник

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *