Немачки документ: Партизани прекидају напад на Зеницу после заузимања куплераја

Поделите:

Иако је отворено много архива, још нико није видео документа која би доказала да су четници били нешто попут “мексиканских разбојика“, а партизани све супротно од тога. Напротив, и када се искључи невиђено безакоње настало у Србији доласком комуниста, од јесени 1944. године па надаље, опет партизани пролазе горе у поређењу са четницима

Прошло је више од годину дана од рехабилитације генерала Драже Михаиловића и ситуација по овом питању мења се на боље. Овог 17. јула било је више парастоса Дражи него раније, а седамдесета годишњица Дражиног убиства поменута је у готово свим медијима у Србији.

Пише: Мирослав Самарџић

Међутим, ако се начини поређење са српском емиграцијом, види се да се ствари мењају веома споро. У емиграцији, 17. јул је један од најважнијих датума. Обележава се са много више пијетета, па чак и масовније. У Србији, горак утисак нарочито остављају бројни коментари на Интернету. На сваки чланак о Дражи на посећенијим сајтовима, поведе се оштра полемика, из које се види да је број присталица “друга Тита“ и његовог (не)дела и даље необично висок. Узрок овоме је што се кључне информације о Другом светском рату веома споро шире путем утицајних медија, а да и не помињемо филмове (и даље се упорно репризирају партизански филмови, док нових остварења, која би неидеолошки приказивала овај период, нема). Чак ни Дражин-дан медији не користе као повод за дубље анализе и саопштавање неких нових, широј јавности непознатих, чињеница.

Седамдесетогодишњица Дражиног убиства је, дакле, поменута у готово свим медијима – али углавном само поменута. Осећао сам се поразно када сам видео и прелистао најновији број париског часописа “Католичка Француска“. Уредништво часописа сетило се јубилеја – седамдесет година од 17. јула 1946. године – и преко мог сарадника и преводиоца из Париза затражило чланак о томе. Послао сам две верзије, дужу и краћу. Ипак су објавили дужу, са Дражином сликом. Лепо је видети свој чланак у још једном француском часопису, али, погледом на насловну страну овог броја, са фотографијом колоне католичких монаха у једном манастиру, дошла је мисао: зар смо, са афирмативним чланцима о Дражи, у Француској дошли и до једног овако специфичног часописа, док су нам у Србији готово сви главни медији недоступни? Хвала тим Французима, оданим католицима, што су се сетили једног српског јунака, али, шта је са Србима?

На жалост, мора се констатовати да ће Срби по овом питању још дуго остати под утицајем пропаганде из социјалистичке Југославије. У тој пропаганди, Дража и његови четници приказивани су као “мексикански разбојници“: распојасани, бучни, неморални, пијани… Док су “друг Тито“ и његови партизани приказивани обратно: као оличење свих могућих врлина.

Ово упркос томе што до данас, иако је отворено много архива, још нико није видео документа која би доказала да су четници били нешто попут “мексиканских разбојика“, а партизани све супротно од тога. Напротив, и када се искључи невиђено безакоње настало у Србији доласком комуниста, од јесени 1944. године па надаље, опет партизани пролазе горе у поређењу са четницима.

У наставку ћу навести два упечатљива примера, из књиге “Истина о Титовим партизанима“, која је због обима(око 600 страница)за сада објављена само као тзв. електронско издање, тј. на Интернету. На страни четника нема примера ни приближно сличних овима.

Први пример је слом највеће партизанске јединице, 8. корпуса, крајем 1943. године. Мада су овај корпус напале само две немачке дивизије другог позива, раштркане на огромном простору Западне Босне, Лике и Далмације, он се распао после неколико дана, не пруживши организовани отпор. Део корпуса се пред Немцима склонио на острва, а део у област Гламоча, Ливна, Дувна и Босанског Грахова. Врховни штаб почетком децембра 1943. године шаље Сретена Жујовића да преузме команду и реорганизује јединицу. Борбену вредност остатака корпуса који су потражили спас у босанским планинама Жујовић је, у извештају Врховном штабу, илустровао примером из Гламоча. Осматрач је једног дана јавио лажну вест – да иду немачки тенкови. Партизане у трену хвата паника, почињу да беже и чак спаљују храну и авио базу са јединим авионом који су имали. Жујовић пише:

“Због глупаве паничне телефонске вести помоћника команданта места Гламоч са Корићне (где је био осматрач са телефоном и мотоциклом) у Гламочу је настао хаос и паника, које наши ни војни, ни политички руководиоци нису могли савладати… Међутим, ником у Гламочу на памет није пало да ову вест провери и ако ништа, ослушне да чује хуку тенкова. Запаљени су магацини са храном (добра половина изгорела, половина спасена јер су неки партизани почели гасити), запаљен је сав бензин, запаљен је авион и зграда авио базе…“

Жујовић је сматрао да се од свих јединица 8. корпуса може рачунати једино на 1. далматинску бригаду. Стари штаб корпуса тражио је да се ова бригада доведе са острва на копно, што он није дозволио, у страху да ће се прекинути линије снабдевања партизана преко Јадрана, које су створили Западни савезници.

Ради провере борбене вредности јединица 8. корпуса на копну, Жујовић им наређује напад на Ливно. Напад није успео, а он пише Брозу: “Иако сам у наредби од 15-ог то био поставио (заузимање Ливна – прим. аут), нисам мислио да ће се тај циљ постићи“.

Други пример је напад партизана на Зеницу, у ноћи између 10. и 11. октобра 1943. године.

Према извештају унетом у ратни дневник 369. немачко-хрватске “Вражје“ дивизије 14. октобра, Зеницу су нападали делови 5. крајишке и 12. славонске партизанске дивизије.

Трећи пук 369. дивизије послао је детаљан извештај о нападу 15. октобра 1943.

Према овом извештају, у Зеници се у време напада налазило свега седам официра (од којих је један био болестан; био је командир једне од укупно три чете), затим 53 подофицира и 212 војника из састава 3. пука (међу њима је било тридесетак Немаца, док су остало људство чинили Хрвати). Зато су Немци у одбрану Зенице укључили све што су могли: 56 полицајаца, 87 чувара заробљених Италијана (било их је око 2.000), седам припадника сигурносне полиције, девет чиновника, три касапина, три чиновника из војне поште, шест службеника телефонске централе, 138 људи из штаба, једног тумача и још три водника и три особе за које се не наводе дужности.

Сем личног наоружања, Немци су имали по неколико тешких митраљеза и минобацача и једну хаубицу. У 3 часа и 30 минута ујутру 11. октобра у помоћ им је стигло једно оклопно возило. С друге стране, партизани су имали пушке и шмајсере, као и по један минобацач, митраљез и тешки митраљез.

Немци су ујутру послали извиднице, а по њиховом повратку поставили су линије одбране. То нису могли да учине како су желели, јер је постојала опасност “да хрватски војници борећи се у повлачењу ноћу не исклизну из руку вођама“. Другим речима, нису смели да шаљу Хрвате ван видокруга.

Напад је почео у 22 и 30. У 5 часова ујутру 11. октобра чули су се још само појединачни пуцњи, тј. “противник је очигледно отишао из града“, како је записано у документу.

Али, најзанимљивији је разлог неуспеха партизанског напада, упркос бројчаној надмоћности. У немачком извештају пише:

“Постепено се борбена бука стишавала. Можда и због тога што се део бандита задовољавао у куплерајима, како немачке војске тако и у цивилним“. (Извор: Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-13.)

Наиме, Зеница је била позната по великом броју јавних кућа. Због железаре и околних рудника, у граду је живело и много радника и чиновника из иностранства – Пољака, Румуна и Чеха, као и Хрвата из разних крајева. Видевши пожар у железари, они су те ноћи коментарисали: “Хвала Богу да је предузеће уништено“.

Јавне куће биле су начичкане у центру града, који су Немци рано препустили партизанима, јер је био неподобан за одбрану. Међутим, група партизана је једноставно остала у тим јавним кућама, иступивши из борбе. Они се при том нису обазирали не само на задатак који су имали, већ ни на велике губитке својих јединица (10 избројано и 80 процењено мртвих). Током читавог напада погинуо је само један Немац и 12 Хрвата.

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 25. јул 2016.)

 

 

 

 

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *