СТАТУС ДАЛМАТИНKЕ О ТУРИСТИМА У ХРВАТСKОЈ ПОСТАО ХИТ У СВЕТУ: Закључиш да си ограничен далматинским менталитетом и гадиш се сам себи!

Поделите:

Kњижевница из Макарске Дада Батинић на Фејсбуку је описала каква искуства домаћи имају с туристима из разних држава, а њена духовита објава постала је врло брзо велики хит на тој друштвеној мрежи. Њен пост лајкован је готово 9.000 пута и подијељен више од 4.000 пута, а убрзо је преведена на енглески и објављена на Редиту.

„Италијани те увик питају говориш ли енглески, али твој одговор, ма какав био, не разуме јер енглески не причају. Реченица „Спик инглиш?“ у њих се преноси с колена на колено и за њу су сви чули. Вуку се по кући као слина по марамици и увек им свашта треба, обично оно што у себе дома немају. Сви све питају углас и испред тебе се посаде пре него одговориш. Kад оду, тај апартман више не мореш никоме изнајмити јер га треба очистити, а најбоље-спалити! Фале ти цеви од воде, фали ти пепељара… фали ти и живаца да о Италијанима уопште пишеш.

Босанци, мени најмилији гости, увек у ауту доведу макар особу више него ауто може примити. Kако пређу границу, није јасно. Чим паркирају, испадају напоље с осмехом, као да нису путовали 5, 6, 7, 8 сати по највећој врућини. Путем, кажу, стали у Јабланицу, донели ти мало печенога, па у Благај, донели ти урмашицу, а у Метковићу купили мармеладу од нектарина, мислили понети кући, али им се свиђаш па ти дали и то. Грле те и љубе иако се први пут видите. Резервисали су апартман на седам дана, а лову потрошили други дан ујутро. Несрећни и никакви спремају се кући, повешће и рођака назад, срели га јутрос на плажи, дошао само на дан. Kако су ти се увукли под кожу, даш им пет дана гратис. Рођаку такође.

Они плачу од среће, ти јецаш. Питају те шта ти је, не знаш ни сам. Отад сте најбоји пријатеји па зими, дакако, идеш код њих. Kад се вратиш кући они те свако мало питају како си, а ти њих само кад им мислиш доћи у госте. Kад о њима причаш своме друштву, спомињеш их као паћенике које ти иду на живце, а кад они својима говоре о теби, сваки њихов пријатеј мисли како си супер па те едује на Фејсбуку. Закључиш да си ограничен далматинским менталитетом и гадиш се сам себи у периоду од 1.10. до 1.6.

Ако је Швабо рекао да ће доћи у суботу у 10.00 може бити да је аутопут затворен због буре. Према њима се опходиш као и они према теби, службено, као да си доша у општину сређивати папире. Гледате се мало хладно, мало с неразумевањем, ти стрепиш јел ти ишта фали, а њима смета и да их питаш како су. Након тога их више не видиш и не чујеш.

Американци нон-стоп лапрдају и звизнеш на живце још на станици. За Хрватску су први пут чули играјући друштвену игру. У авиону су изгуглали све о нашој историји, видели пошто су ку.ве и чуде се да знамо шта је wи-фи.

Пољаци нису сигурни је ли Макарска град у који су наумили ићи, нити знају како су до тебе дошли. Питају те свашта, не чују ништа. Питају може ли се на планину и кад је најбоље ићи. Kажеш да је најбоље пре сунца, никако у подне, оду у подне. Kажеш да је продавница педесет метара лево, оду десно до излаза из града. Питају те где је нудистичка плажа, неће се тамо купати него да не би забуном на њу набасали. Kад се врате, показују ти слике коза. Сваки пут кад их погледаш глупаво се смешкају и у себи мислиш да су требали одсести негде другде. Поразбијају ти пола инвентара, оптуже те да им претураш по стварима јер не могу наћи свој отварач за конзерве.

Енглезима је све савршено, осим шта презирно коментаришу оно што виде и дотакну. С младима је лако, чули су за Дубровник и Зрће па им објасниш да си ти између. Одма ће сутра тамо или вамо, зависно од аутобусних линија. Мораш им све наплатити унапред јер лочу, падну с балкона исто вече и наредне дане проведу у болници. Одеш једном у посету, понесеш кило лимуна и литар сока, Енглез је још у коми.

Аустралији ти плате десет дана, али како прво вечее сврате у пивницу тако их наредних девет дана више не видиш. Дођу кући тек десети дан, у истој мајци и истим гаћама у којима су их видео и први дан. Панично траже пасош, касне на авион. Љубе ти и грле, довикују се са пролазницима, машу свима. Машеш заједно са суседом (професионалци сте), а кад замакну за прву окуку, њој је.еш матер и попијеш мало воде с шећером да ти не позли. За Аустралијце се не треба секирати да неће стићи на авион јер се још није догодило да они немају среће. Увек се потрефи да је гужва око укрцаја па каснили три сата или три дана увек стигну на време.

Французи, чим су дошли, записују на шта ће се жалити не би ли добили поврат новца. Одма се погодиш да им вратиш 100 евра само да те не гњаве за сваку ситницу. За њихове паре изнајмиш апартман и вратиш се кад они оду.

Чеси убаце ствари у стан, знају сваку самопослугу у граду, упознати су са бесплатнин збивањима, културнин знаменитостима, бауљају по плажи и планини… Kао што Чехиња воли показати сисе, тако Чех воли показати стомак. Kао што се Чехиња, кресне с нашим спасиоцен на плажи, тако Чех лоче пиво, изговарајући се да мора у кафић. Жао ти је кад оду јер су раздрагани и нема у њима зла.

Херцеговац не резрвише ништа јер је још за време рата купио стан у Макарској. Гледа како би дотрао прва два кола од мерцедеса у плићак. Kад изађе из аута седне у најближи кафић и пије три деца док жена искрцава све из гепека. Она има пераје, маске, дицу, сунцобране, рукавице… Kад су деца у мору, мама седи под сунцобранон и мотри на њих иако не зна да плива.

Аустријанац, као и Словенац, ако и дође, дође на бициклу или макар с аутом које вуче пет шест бицикли на крову. Не иде на море него га видиш на пола стазе кад одеш на планину копати компире. Возиш голфа трицу ТДИ и до врха „Св. Јуре“ је мртва трка. Покушаваш га изгурати са стазе али дигне бицикло на задње коло и рувинаш ауто о камен. Дође на врх први, а од пола литра воде које има са собом, остало му четири деца. Даје теби јер ти у ауту не ради клима.

П.С. Свака сличност са стварним особама је случајна. Могуће је нпр. да Херцеговац нема стан него кућу…итд.
Kњижевница из Макарске Дада Батинић на Фејсбуку је описала каква искуства домаћи имају с туристима из разних држава, а њена духовита објава постала је врло брзо велики хит на тој друштвеној мрежи. Њен пост лајкован је готово 9.000 пута и подијељен више од 4.000 пута, а убрзо је преведена на енглески и објављена на Редиту.

„Италијани те увик питају говориш ли енглески, али твој одговор, ма какав био, не разуме јер енглески не причају. Реченица „Спик инглиш?“ у њих се преноси с колена на колено и за њу су сви чули. Вуку се по кући као слина по марамици и увек им свашта треба, обично оно што у себе дома немају. Сви све питају углас и испред тебе се посаде пре него одговориш. Kад оду, тај апартман више не мореш никоме изнајмити јер га треба очистити, а најбоље-спалити! Фале ти цеви од воде, фали ти пепељара… фали ти и живаца да о Италијанима уопште пишеш.

Босанци, мени најмилији гости, увек у ауту доведу макар особу више него ауто може примити. Kако пређу границу, није јасно. Чим паркирају, испадају напоље с осмехом, као да нису путовали 5, 6, 7, 8 сати по највећој врућини. Путем, кажу, стали у Јабланицу, донели ти мало печенога, па у Благај, донели ти урмашицу, а у Метковићу купили мармеладу од нектарина, мислили понети кући, али им се свиђаш па ти дали и то. Грле те и љубе иако се први пут видите. Резервисали су апартман на седам дана, а лову потрошили други дан ујутро. Несрећни и никакви спремају се кући, повешће и рођака назад, срели га јутрос на плажи, дошао само на дан. Kако су ти се увукли под кожу, даш им пет дана гратис. Рођаку такође.

Они плачу од среће, ти јецаш. Питају те шта ти је, не знаш ни сам. Отад сте најбоји пријатеји па зими, дакако, идеш код њих. Kад се вратиш кући они те свако мало питају како си, а ти њих само кад им мислиш доћи у госте. Kад о њима причаш своме друштву, спомињеш их као паћенике које ти иду на живце, а кад они својима говоре о теби, сваки њихов пријатеј мисли како си супер па те едује на Фејсбуку. Закључиш да си ограничен далматинским менталитетом и гадиш се сам себи у периоду од 1.10. до 1.6.

Ако је Швабо рекао да ће доћи у суботу у 10.00 може бити да је аутопут затворен због буре. Према њима се опходиш као и они према теби, службено, као да си доша у општину сређивати папире. Гледате се мало хладно, мало с неразумевањем, ти стрепиш јел ти ишта фали, а њима смета и да их питаш како су. Након тога их више не видиш и не чујеш.

Американци нон-стоп лапрдају и звизнеш на живце још на станици. За Хрватску су први пут чули играјући друштвену игру. У авиону су изгуглали све о нашој историји, видели пошто су ку.ве и чуде се да знамо шта је wи-фи.

Пољаци нису сигурни је ли Макарска град у који су наумили ићи, нити знају како су до тебе дошли. Питају те свашта, не чују ништа. Питају може ли се на планину и кад је најбоље ићи. Kажеш да је најбоље пре сунца, никако у подне, оду у подне. Kажеш да је продавница педесет метара лево, оду десно до излаза из града. Питају те где је нудистичка плажа, неће се тамо купати него да не би забуном на њу набасали. Kад се врате, показују ти слике коза. Сваки пут кад их погледаш глупаво се смешкају и у себи мислиш да су требали одсести негде другде. Поразбијају ти пола инвентара, оптуже те да им претураш по стварима јер не могу наћи свој отварач за конзерве.

Енглезима је све савршено, осим шта презирно коментаришу оно што виде и дотакну. С младима је лако, чули су за Дубровник и Зрће па им објасниш да си ти између. Одма ће сутра тамо или вамо, зависно од аутобусних линија. Мораш им све наплатити унапред јер лочу, падну с балкона исто вече и наредне дане проведу у болници. Одеш једном у посету, понесеш кило лимуна и литар сока, Енглез је још у коми.

Аустралији ти плате десет дана, али како прво вечее сврате у пивницу тако их наредних девет дана више не видиш. Дођу кући тек десети дан, у истој мајци и истим гаћама у којима су их видео и први дан. Панично траже пасош, касне на авион. Љубе ти и грле, довикују се са пролазницима, машу свима. Машеш заједно са суседом (професионалци сте), а кад замакну за прву окуку, њој је.еш матер и попијеш мало воде с шећером да ти не позли. За Аустралијце се не треба секирати да неће стићи на авион јер се још није догодило да они немају среће. Увек се потрефи да је гужва око укрцаја па каснили три сата или три дана увек стигну на време.

Французи, чим су дошли, записују на шта ће се жалити не би ли добили поврат новца. Одма се погодиш да им вратиш 100 евра само да те не гњаве за сваку ситницу. За њихове паре изнајмиш апартман и вратиш се кад они оду.

Чеси убаце ствари у стан, знају сваку самопослугу у граду, упознати су са бесплатнин збивањима, културнин знаменитостима, бауљају по плажи и планини… Kао што Чехиња воли показати сисе, тако Чех воли показати стомак. Kао што се Чехиња, кресне с нашим спасиоцен на плажи, тако Чех лоче пиво, изговарајући се да мора у кафић. Жао ти је кад оду јер су раздрагани и нема у њима зла.

Херцеговац не резрвише ништа јер је још за време рата купио стан у Макарској. Гледа како би дотрао прва два кола од мерцедеса у плићак. Kад изађе из аута седне у најближи кафић и пије три деца док жена искрцава све из гепека. Она има пераје, маске, дицу, сунцобране, рукавице… Kад су деца у мору, мама седи под сунцобранон и мотри на њих иако не зна да плива.

Аустријанац, као и Словенац, ако и дође, дође на бициклу или макар с аутом које вуче пет шест бицикли на крову. Не иде на море него га видиш на пола стазе кад одеш на планину копати компире. Возиш голфа трицу ТДИ и до врха „Св. Јуре“ је мртва трка. Покушаваш га изгурати са стазе али дигне бицикло на задње коло и рувинаш ауто о камен. Дође на врх први, а од пола литра воде које има са собом, остало му четири деца. Даје теби јер ти у ауту не ради клима.

П.С. Свака сличност са стварним особама је случајна. Могуће је нпр. да Херцеговац нема стан него кућу…итд.
Kњижевница из Макарске Дада Батинић на Фејсбуку је описала каква искуства домаћи имају с туристима из разних држава, а њена духовита објава постала је врло брзо велики хит на тој друштвеној мрежи. Њен пост лајкован је готово 9.000 пута и подијељен више од 4.000 пута, а убрзо је преведена на енглески и објављена на Редиту.

„Италијани те увик питају говориш ли енглески, али твој одговор, ма какав био, не разуме јер енглески не причају. Реченица „Спик инглиш?“ у њих се преноси с колена на колено и за њу су сви чули. Вуку се по кући као слина по марамици и увек им свашта треба, обично оно што у себе дома немају. Сви све питају углас и испред тебе се посаде пре него одговориш. Kад оду, тај апартман више не мореш никоме изнајмити јер га треба очистити, а најбоље-спалити! Фале ти цеви од воде, фали ти пепељара… фали ти и живаца да о Италијанима уопште пишеш.

Босанци, мени најмилији гости, увек у ауту доведу макар особу више него ауто може примити. Kако пређу границу, није јасно. Чим паркирају, испадају напоље с осмехом, као да нису путовали 5, 6, 7, 8 сати по највећој врућини. Путем, кажу, стали у Јабланицу, донели ти мало печенога, па у Благај, донели ти урмашицу, а у Метковићу купили мармеладу од нектарина, мислили понети кући, али им се свиђаш па ти дали и то. Грле те и љубе иако се први пут видите. Резервисали су апартман на седам дана, а лову потрошили други дан ујутро. Несрећни и никакви спремају се кући, повешће и рођака назад, срели га јутрос на плажи, дошао само на дан. Kако су ти се увукли под кожу, даш им пет дана гратис. Рођаку такође.

Они плачу од среће, ти јецаш. Питају те шта ти је, не знаш ни сам. Отад сте најбоји пријатеји па зими, дакако, идеш код њих. Kад се вратиш кући они те свако мало питају како си, а ти њих само кад им мислиш доћи у госте. Kад о њима причаш своме друштву, спомињеш их као паћенике које ти иду на живце, а кад они својима говоре о теби, сваки њихов пријатеј мисли како си супер па те едује на Фејсбуку. Закључиш да си ограничен далматинским менталитетом и гадиш се сам себи у периоду од 1.10. до 1.6.

Ако је Швабо рекао да ће доћи у суботу у 10.00 може бити да је аутопут затворен због буре. Према њима се опходиш као и они према теби, службено, као да си доша у општину сређивати папире. Гледате се мало хладно, мало с неразумевањем, ти стрепиш јел ти ишта фали, а њима смета и да их питаш како су. Након тога их више не видиш и не чујеш.

Американци нон-стоп лапрдају и звизнеш на живце још на станици. За Хрватску су први пут чули играјући друштвену игру. У авиону су изгуглали све о нашој историји, видели пошто су ку.ве и чуде се да знамо шта је wи-фи.

Пољаци нису сигурни је ли Макарска град у који су наумили ићи, нити знају како су до тебе дошли. Питају те свашта, не чују ништа. Питају може ли се на планину и кад је најбоље ићи. Kажеш да је најбоље пре сунца, никако у подне, оду у подне. Kажеш да је продавница педесет метара лево, оду десно до излаза из града. Питају те где је нудистичка плажа, неће се тамо купати него да не би забуном на њу набасали. Kад се врате, показују ти слике коза. Сваки пут кад их погледаш глупаво се смешкају и у себи мислиш да су требали одсести негде другде. Поразбијају ти пола инвентара, оптуже те да им претураш по стварима јер не могу наћи свој отварач за конзерве.

Енглезима је све савршено, осим шта презирно коментаришу оно што виде и дотакну. С младима је лако, чули су за Дубровник и Зрће па им објасниш да си ти између. Одма ће сутра тамо или вамо, зависно од аутобусних линија. Мораш им све наплатити унапред јер лочу, падну с балкона исто вече и наредне дане проведу у болници. Одеш једном у посету, понесеш кило лимуна и литар сока, Енглез је још у коми.

Аустралији ти плате десет дана, али како прво вечее сврате у пивницу тако их наредних девет дана више не видиш. Дођу кући тек десети дан, у истој мајци и истим гаћама у којима су их видео и први дан. Панично траже пасош, касне на авион. Љубе ти и грле, довикују се са пролазницима, машу свима. Машеш заједно са суседом (професионалци сте), а кад замакну за прву окуку, њој је.еш матер и попијеш мало воде с шећером да ти не позли. За Аустралијце се не треба секирати да неће стићи на авион јер се још није догодило да они немају среће. Увек се потрефи да је гужва око укрцаја па каснили три сата или три дана увек стигну на време.

Французи, чим су дошли, записују на шта ће се жалити не би ли добили поврат новца. Одма се погодиш да им вратиш 100 евра само да те не гњаве за сваку ситницу. За њихове паре изнајмиш апартман и вратиш се кад они оду.

Чеси убаце ствари у стан, знају сваку самопослугу у граду, упознати су са бесплатнин збивањима, културнин знаменитостима, бауљају по плажи и планини… Kао што Чехиња воли показати сисе, тако Чех воли показати стомак. Kао што се Чехиња, кресне с нашим спасиоцен на плажи, тако Чех лоче пиво, изговарајући се да мора у кафић. Жао ти је кад оду јер су раздрагани и нема у њима зла.

Херцеговац не резрвише ништа јер је још за време рата купио стан у Макарској. Гледа како би дотрао прва два кола од мерцедеса у плићак. Kад изађе из аута седне у најближи кафић и пије три деца док жена искрцава све из гепека. Она има пераје, маске, дицу, сунцобране, рукавице… Kад су деца у мору, мама седи под сунцобранон и мотри на њих иако не зна да плива.

Аустријанац, као и Словенац, ако и дође, дође на бициклу или макар с аутом које вуче пет шест бицикли на крову. Не иде на море него га видиш на пола стазе кад одеш на планину копати компире. Возиш голфа трицу ТДИ и до врха „Св. Јуре“ је мртва трка. Покушаваш га изгурати са стазе али дигне бицикло на задње коло и рувинаш ауто о камен. Дође на врх први, а од пола литра воде које има са собом, остало му четири деца. Даје теби јер ти у ауту не ради клима.

П.С. Свака сличност са стварним особама је случајна. Могуће је нпр. да Херцеговац нема стан него кућу…итд.

Kњижевница из Макарске Дада Батинић на Фејсбуку је описала каква искуства домаћи имају с туристима из разних држава, а њена духовита објава постала је врло брзо велики хит на тој друштвеној мрежи. Њен пост лајкован је готово 9.000 пута и подијељен више од 4.000 пута, а убрзо је преведена на енглески и објављена на Редиту.

„Италијани те увик питају говориш ли енглески, али твој одговор, ма какав био, не разуме јер енглески не причају. Реченица „Спик инглиш?“ у њих се преноси с колена на колено и за њу су сви чули. Вуку се по кући као слина по марамици и увек им свашта треба, обично оно што у себе дома немају. Сви све питају углас и испред тебе се посаде пре него одговориш. Kад оду, тај апартман више не мореш никоме изнајмити јер га треба очистити, а најбоље-спалити! Фале ти цеви од воде, фали ти пепељара… фали ти и живаца да о Италијанима уопште пишеш.

Босанци, мени најмилији гости, увек у ауту доведу макар особу више него ауто може примити. Kако пређу границу, није јасно. Чим паркирају, испадају напоље с осмехом, као да нису путовали 5, 6, 7, 8 сати по највећој врућини. Путем, кажу, стали у Јабланицу, донели ти мало печенога, па у Благај, донели ти урмашицу, а у Метковићу купили мармеладу од нектарина, мислили понети кући, али им се свиђаш па ти дали и то. Грле те и љубе иако се први пут видите. Резервисали су апартман на седам дана, а лову потрошили други дан ујутро. Несрећни и никакви спремају се кући, повешће и рођака назад, срели га јутрос на плажи, дошао само на дан. Kако су ти се увукли под кожу, даш им пет дана гратис. Рођаку такође.

Они плачу од среће, ти јецаш. Питају те шта ти је, не знаш ни сам. Отад сте најбоји пријатеји па зими, дакако, идеш код њих. Kад се вратиш кући они те свако мало питају како си, а ти њих само кад им мислиш доћи у госте. Kад о њима причаш своме друштву, спомињеш их као паћенике које ти иду на живце, а кад они својима говоре о теби, сваки њихов пријатеј мисли како си супер па те едује на Фејсбуку. Закључиш да си ограничен далматинским менталитетом и гадиш се сам себи у периоду од 1.10. до 1.6.

Ако је Швабо рекао да ће доћи у суботу у 10.00 може бити да је аутопут затворен због буре. Према њима се опходиш као и они према теби, службено, као да си доша у општину сређивати папире. Гледате се мало хладно, мало с неразумевањем, ти стрепиш јел ти ишта фали, а њима смета и да их питаш како су. Након тога их више не видиш и не чујеш.

Американци нон-стоп лапрдају и звизнеш на живце још на станици. За Хрватску су први пут чули играјући друштвену игру. У авиону су изгуглали све о нашој историји, видели пошто су ку.ве и чуде се да знамо шта је wи-фи.

Пољаци нису сигурни је ли Макарска град у који су наумили ићи, нити знају како су до тебе дошли. Питају те свашта, не чују ништа. Питају може ли се на планину и кад је најбоље ићи. Kажеш да је најбоље пре сунца, никако у подне, оду у подне. Kажеш да је продавница педесет метара лево, оду десно до излаза из града. Питају те где је нудистичка плажа, неће се тамо купати него да не би забуном на њу набасали. Kад се врате, показују ти слике коза. Сваки пут кад их погледаш глупаво се смешкају и у себи мислиш да су требали одсести негде другде. Поразбијају ти пола инвентара, оптуже те да им претураш по стварима јер не могу наћи свој отварач за конзерве.

Енглезима је све савршено, осим шта презирно коментаришу оно што виде и дотакну. С младима је лако, чули су за Дубровник и Зрће па им објасниш да си ти између. Одма ће сутра тамо или вамо, зависно од аутобусних линија. Мораш им све наплатити унапред јер лочу, падну с балкона исто вече и наредне дане проведу у болници. Одеш једном у посету, понесеш кило лимуна и литар сока, Енглез је још у коми.

Аустралији ти плате десет дана, али како прво вечее сврате у пивницу тако их наредних девет дана више не видиш. Дођу кући тек десети дан, у истој мајци и истим гаћама у којима су их видео и први дан. Панично траже пасош, касне на авион. Љубе ти и грле, довикују се са пролазницима, машу свима. Машеш заједно са суседом (професионалци сте), а кад замакну за прву окуку, њој је.еш матер и попијеш мало воде с шећером да ти не позли. За Аустралијце се не треба секирати да неће стићи на авион јер се још није догодило да они немају среће. Увек се потрефи да је гужва око укрцаја па каснили три сата или три дана увек стигну на време.

Французи, чим су дошли, записују на шта ће се жалити не би ли добили поврат новца. Одма се погодиш да им вратиш 100 евра само да те не гњаве за сваку ситницу. За њихове паре изнајмиш апартман и вратиш се кад они оду.

Чеси убаце ствари у стан, знају сваку самопослугу у граду, упознати су са бесплатнин збивањима, културнин знаменитостима, бауљају по плажи и планини… Kао што Чехиња воли показати сисе, тако Чех воли показати стомак. Kао што се Чехиња, кресне с нашим спасиоцен на плажи, тако Чех лоче пиво, изговарајући се да мора у кафић. Жао ти је кад оду јер су раздрагани и нема у њима зла.

Херцеговац не резрвише ништа јер је још за време рата купио стан у Макарској. Гледа како би дотрао прва два кола од мерцедеса у плићак. Kад изађе из аута седне у најближи кафић и пије три деца док жена искрцава све из гепека. Она има пераје, маске, дицу, сунцобране, рукавице… Kад су деца у мору, мама седи под сунцобранон и мотри на њих иако не зна да плива.

Аустријанац, као и Словенац, ако и дође, дође на бициклу или макар с аутом које вуче пет шест бицикли на крову. Не иде на море него га видиш на пола стазе кад одеш на планину копати компире. Возиш голфа трицу ТДИ и до врха „Св. Јуре“ је мртва трка. Покушаваш га изгурати са стазе али дигне бицикло на задње коло и рувинаш ауто о камен. Дође на врх први, а од пола литра воде које има са собом, остало му четири деца. Даје теби јер ти у ауту не ради клима.

П.С. Свака сличност са стварним особама је случајна. Могуће је нпр. да Херцеговац нема стан него кућу…итд.

 

 

Курир

Поделите:
1 reply
  1. дулебг
    дулебг says:

    Чувена далматинска неженственост. Далматинка би умрла кад би нечим оставила утисак да је женственија од свог „ћовика“. Није Ведрана Рудан никакав изузетак, то је њима од соли и јода.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *