Цитати Милоша Црњанског о животу, љубави и бесмислу

Поделите:

Милош Црњански, један од најплоднијих српских књижевника, рођен је 1893. године у Чонграду (некадашња Аустроугарска). У свом младићком добу служио је војсци у Првом светском рату, где је спознао пустош и разор ратовања, који је у њему оставио дубок траг.
Након рата Црњански почиње да живи живот путника. Радио је у дипломатским представништвима у Берлину, Риму, Лисабону и Лондону. У Лондону се дуго задржао јер није хтео да се врати домовини – комунистичкој Југославији, чији режим није подржавао. Године 1965. се ипак враћа у Југославију где и умире 12 година касније.

Иво Андрић је једном прилком рекао: „Од свих нас једино је Црњански рођени писац.“ Овај опис сасвим сигурно одговара Црњанском, његов стил изражавања је увек био другачији и аутентичан, суматраистички…

Дела по којима се Црњански памти су Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Друга књига Сеоба, Лирика Итаке, Љубав у Тоскани.

Портал „Култивиши се“ је издвојио неке од многобројних цитата Милоша Црњанског који нам говоре о животу, људима, ноћима и звездама. Нема утехе међу људима, иако неки кажу да је у Богу, а неки у пиву.

– Не, не постоји никаква заједница људи. Прича је то. Постоји само самоћа човека.

– Цела наша земља састављена је од комада прошлости. Далеко је од мене и сама помисао да би требало на тој прошлости стати. Далеко од тога.

– У будућност треба гледати. У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи.

– Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.

– Човек који мање живи, а више мисли, постаје све хладнији и, као неки кристал, тврђи. Постаје иреалан. Пропушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми. А понеки песник од тога полуди.

– Нисам никад искао да ме ико прати, увек сам иш’о с мојим срцем лудим.

– А кад се погледа овако у ноћ? Кад се стане, ево овде, у мрак, на вратима? Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини… град, кровови… тамо облаци… сазвежђа… то небо пуно светлости? Кад се пред тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно… без смисла… је ли могуће да је све то једна бездана празнина?

– Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем, и ја, са духом потамнелим, тешким, невеселим.

– Могао бих у Данској, и у Шведској, и у Норвешкој, да живим. Па и на Исланду. Свуда има добрих људи. Један други глас у мени, на то, довикује ми да се варам. И, да среће нема ван оног места, где смо провели детињство и где смо се родили.

– Ја нисам више жељан да ме ко воли, него да сви заволе лишће.

– Најпосле мени никог није жао, најмање себе. Ми треба да нестанемо, ми нисмо за живот, ми смо за смрт.

За нама ће доћи боље столеће, оно увек долази.

– Будите ми сведоци пред Богом и овом пустоши да су све ствари шарене, лепе, осим човека.

– Волети никад није бесмислено.

– Нигде на свету не говори се о нама тако ружно као код нас. Што је горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас.

kultivisise.rs

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *