Лето је време сећања на страдале Србе

Поделите:

Лето је сећање на велике жртве Срба на Косову и Метохији. Осамнаестог јула служен је парастос у Великој Хочи. Помен несталим и киднапованим лицима из њиховог краја. Преко осамдесет особа је нестало из Велике Хоче, Ораховца, Оптеруше, Зочишта, Ратковца… Премного за тако малу средину питомих, трпељивих Срба. Претужно је када изговоре презиме па схватимо непојмљиво да има по четири пет жртава из једне породице. Страшно је када помислимо да под топлим небом и непрегледним редовима родних винограда, да су комшије комшијама ископале кречну јаму само зато што су Срби. А говорили су сви једним истим „раовачким језиком“, на шта су поносни када их неко пита. Говоре и сада. Крај споменика у који су уклесана имана преко осамдесет недужних душа, дошла је само једна бакица одевена у димије са широком манжетном и тканом прегачом, што је препознатљив фолклор овога краја. Као и језик. Као и вино после кога не можете да исперете флашу. Остаје трајно обојена. Ови људи окупљени око споменика никада нису могли да помисле да ће вином заливати гробове својих рођених мученика. Нити да ће их у Хочи остати тако мало да им број душа које битишу овде увећава тринаест цркава у самом селу и манастир Зочиште где редовно налазе укрепљење. Саздани су тако да и даље никога не мрзе, никога не оптужују нити проклињу. Све су препустили небеској правди.

На небеску правду јуче је подсетио и у селу Старо Грацко свештеник Срђан Стефановић приликом парастоса пострадалим жетеоцима. Јер земаљске правде нема, рекао је он. И овај злочин доживео је пунолетство. Четрнаест живота угашено је у једном дану. Исто толико породице чекају правду, откривање починиоца и праведну казну. Уместо тога, на име Славице Јанићијевић- Поповић стигла је одлука Еулекса. Обуставља се истрага против тих и тих, по имену и презимену, а разлог је наводно пронађени пиштољ код настрадалог Јовице Живића. Подсетиле су се породице тога лета и Бернара Кушнера који је обећао да ће преврнути сваки камен како би се пронашли починиоци и генерала Џексона како је изричит. И ето, пронашли су их и ослободили.

Положено је пуно цвећа испред спомен плоче. Вреле сузе су потекле са срца мајки и сестара. Гола душа старице мајке Љубице Живић која је изгубила два сина, трепери и једва се држи у телу.

Из Београда су дошли само заменици и саветници… Обећали су да неће заборавити. „До следеће године“, коментарисали су мештани…

Дошли су млади из Београда и Новог Сада. Учествују на турниру у фудбалу- „За жетеоце“. Меморијални турнир у малом фудбалу одржава се девет година и тим поводом долазе млади из Независне асоцијације студената. Ове године на турниру учествује тринаест екипа из косметских села.

Нисам могла да одбијем позив да попијем кафу за “њихову душу“. Поред приземних кућица удовица Весне и Соње Живић комшија је направио комплекс кућа до детаља сређених и опасаних оградом од кованог гвожђа. Код Соње две гошће из Војводине, Оља и Мила поред њено четворо деце Александре, Лазара, Иване и Зоране, сви одлични ђаци и студенти. Зорана је имала само два и по месеца када је остала без оца. Причају Живићи како се боре кроз живот и не жале се. Ту је и њихова другарица новинарка, рођаци. Сви у једној соби, у топлом разговору.

Потом у дому Поповића, Славица, рођена Јанићијевић, послужује за душу свог оца, брата и стрица. Очи јој непрестано цакле сузама. Брат је настрадао три дана пре свог седамнаестог рођендана. Сваке године сестра спрема торту за братовљев рођендан – носила би му да је жив. Тражи правду непрестано, пише, говори. Добила је писмо од Еулекса баш сада када се незацељена рана изнова отвара…

Њена мајка Верица прича како је било тог јулског дана, као да је било јуче. Био је пети дан жетве. Пре подне су завршили већи део посла и вратили се кући. Ручали су, окупали се, дечак Новица отишао је да вози бициклу, али се брзо вратио и пренео оцу да стриц зове да иду поново и заврше то што је остало. Како је падао мрак, обавијала је слутња. Жена није знала ни ко је све отишао. Учинило јој се да је чула тутњаву из правца њиховог села Крајиште. Убрзо је дошла Соња Живић да види нису ли можда код Верици свратили. Злокобна тишина струјала је кроз село. Када су отишли код Кфора да питају, све су их окупили у салу и почели да траже податке о жетеоцима. Али, само породице су биле у сали. Када је један официр ушао у салу и известио да су сви мртви настала је општа цика и вриска, онесвешћенима није имао ко да помогне.

Верица сања свога мужа. Сањала је уз њега и његове убице. Све их је препознала у сну. Уснила је и да треба да упале свеће на месту њиховог страдања. Ишле су пешице жене, сестре, мајке и деца неколико километара у поље да обиђу крваво поље. Јер, на гробље дуго нису смели да оду. Кфор их је упозоравао на мине. Ретки су одлазили у гробље газећи у стопе војника који је ишао први. Гурке су их касније чувале и тада су се осетили заштићеним. Али, њих су брзо заменили јер су били заштитници Срба. Страхотан је био и седамнаести март 2004. године. Чули су експлозије и видели дим из правца Липљана. Много је за један људски живот то што је она преживела. Присећа се да је један Албанац дошао у село да тражи опроштај за свога стрица који је у великим мукама, а никако не може да умре. Огрешио се о Србе, признао је комшија.

Лето пунолетства страдања Срба још није прошло. Поменућемо и децу настрадалу у Гораждевцу, породицу Столић из Обилића, и много још појединачних страдалника.

Радмила Тодић-Вулићевић
Православие.ру
Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *