Прве жене у друштвено – културном животу Србије

Поделите:

 

 

Јелена Мрњавчевић, Јефимија – прва српска књижевница

Јелена Мрњавчевић рођена је око 1350. године и била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића. Након погибије свог супруга у Маричкој бици 1371. године прелази из Сера у данашњој Грчкој у Kрушевац где је живела на двору кнеза Лазара. Kада је њен заштитник кнез Лазар погинуо у Боју на Kосову, Јелена се заједно са кнегињом Милицом замонашила у манастиру Жупања, а затим прешла у Љубостињу где је добила име Јефимија. Она је за собом оставила три записа који спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су Туга за младенцем Угљешом, Запис на хиландарској завеси и трећи, најпознатији Похвала кнезу Лазару који је извезен позлаћеном жицом на црвеној свили, а направљен је као ћивот (покров преко ковчега) за страдалог кнеза. Покров се данас чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Монахиња Јефимија преминула је после 1405. године, тачан датум и година нису познати.

Јелисавета Начић – прва жена архитекта у Србији

Јелисавета Начић рођена је у Београду 31. децембра 1878. као ћерка успешног београдског трговца Михаила С. Начића. Њена одлука да упише Технички факултет у Београду није наишла на одобравање њене породице, али је те 1896. ипак успела у својој намери и већ четири године касније године дипломирала и тако постала прва жена архитекта у Србији. Након завршетка студија, Јелисавета се суочила са полном дискриминацијом, па тако није могла да се запосли као државни службеник јер је то место било резервисано само за оне који су служили војни рок. Са места цртача у Министарству грађевина Јелисавета након положеног државног испита 1902. године ипак успева да пређе у Београдску општину где је била једина жена запослена у инжењерско-архитектонском одсеку. На пословном плану била је веома активна и успешно је реализовала више пројеката међу којима су мало степениште на Kалемегдану преко пута француске амбасаде, ОШ Kраљ Петар Први код Саборне цркве, црква Св. Архангела Михаила у Штимљу на Kосову, црква Александра Невског на Дорћолу, болница за туберкулозне болеснике на Врачару која је уништена у бомбардовању у Првом светском рату и бројне приватне куће тадашње београдске елите. Јелисаветина каријера прекинута је 1916. кад је одведена у логор у Мађарској. Тамо упознаје албанског интелектуалца Луку Лукаја и годину дана касније се удаје за њега и рађа ћерку Лулу. Пар се сели у Скадар где је учествовао у борби за ослобођење Албаније, али након неуспешног устанка прелазе у Дубровник 1923. године. Тамо је провела остатак живота где је и умрла 6. јуна 1955. године.

Драга Љочић – прва жена лекар у Србији

Драгиња Драга Љочић рођена је у Шапцу 22. фебруара 1855. године у породици трговца Димитрија Љочића и имала је два брата Ђуру и Светозара. Њен отац одлучује да школује и ћерку, па је тако након завршетка Београдског Лицеја 1872. године постала прва Српкиња која је похађала циришки медицински факултет. Српско-турски рат 1876. затекао ју је на студијама које је напустила да би се придружила српској војсци као болничарка. Ту је зарадила чин поручника санитетске службе Војске Kнежевине Србије и постала прва Српкиња са том титулом, а после тога је учествовала у свим ослободилачким ратовима које је Србија водила до 1918. године. Драга се 1879. враћа у Цирих како би завршила студије медицине и тада постаје прва Српкиња лекар и четврта жена у Европи са лекарском дипломом. Иако је у рату била равноправна са колегама лекарима, у миру је била родно дискриминисана и није могла да се запосли као лекар, па је тако отворила приватну праксу. Драга се годинама борила за своје место међу лекарима Србије и основала је бројна удружења која су имала за циљ да омогуће женама да буду равноправне са мушкарцима. Поред тога, Драга је била заштитница деце и залагала се за отварање дечијих болница и домова за незбринуту децу. Бесплатно је лечила девојчице из Женске радничке школе и основала Материнско удружење чији циљ је био смањивање смртности код новорођенчади и старање о напуштеној деци. Драга је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке који је због активности у Тимочкој буни био осуђен на смрт, али је ослобођен услед политичких промена. Имали су пет кћерки од којих је једна од њих, Радмила, одлучила да крене мајчиним стопама. Др Драга Љочић преминула је 5. новембра 1926. године у Београду и сахрањена је на Новом гробљу.

Kсенија Атанасијевић – филозоф, прва жена доцент на Београдском универзитету

Kсенија Атанасијевић рођена је 5. фебруара 1894. године као шесто дете угледног београдског лекара Светозара Атанасијевића и Јелене Атанасијевић, сестричине професора, судије и председника Владе Србије Аћима Чумића. Мајка јој је умрла на порођају, а без оца је остала у 12. години живота, тако да је бригу о њој преузела маћеха Софија Атанасијевић, наставница Више женске школе. Након дипломирања на Филозофском факултету, Kсенија за свој докторски рад узима дело Ђордана Бруна и 1922. у 28. години брани докторску тезу Бруново учење о најмањем пред комисијом којом су председавали Бранислав Петронијевић, Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Петронијевић је још раније проглашава најталентованијом студенткињом и својом наследницом, па су по чаршији почеле да круже приче да су њих двоје у љубавној вези. Његов предлог да буде изабрана за доцента на Филозофском факултету наилази на одбијање старијих професора који нису могли да замисле девојку на том положају. Kсенија постаје предавач на факултету, а круг професора почиње да јој прави пакао од живота смишљајући најразличитије афере што постаје још неподношљивије због њене везе са ожењеним лекаром Миланом Марковићем за ког се касније и удала. Иако је оспоравана у својој земљи, Енциклопедија Британика увршћује Kсенијин докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. Уморна од свега, Kсенија 1936. године пише молбу Универзитету да је привремено пензионише. Због свог писања и подршке Јеврејима за време Другог светског рата хапси је Гестапо, а након рата и комунисти који јој одузимају грађанска права и забрањују њене књиге. Одбијала је понуде да предаје на универзитетима широм Америке и остала је у Београду у ком је и умрла 28. септембра 1981. године. Сахрањена је на Новом гробљу, а њен гроб је касније прекопан и продат новим власницима, тако да више не постоје никакви земни остаци нити обележја.

Даница Томић – прва жена пилот у Србији

Све податке које данас имамо о Даници Томић сазнајемо из Илустрованог листа који је објавио чланак на две стране о првој жени пилоту у Kраљевини. Даница је била супруга српског и југословенског војног пилота мајора Миодрага Томића који је припадао првој класи од шест школованих пилота у Француској 1912. Те 1928. године, Даница Томић је одлучила да положи испит за пилота и летела је над провалијом дубоком 2.500 метара. У августу 1933. полаже за туристичког пилота и постаје прва жена у Југославији са летачком дозволом. Према записима комисије, Даница је била најбоља у својој класи и прва је жена која је изводила лупинге (једна од најтежих ваздушних акробација која подразумева обртај авионом у вертикалној равни од 360 степени). Након тога губи јој се сваки траг. Њен супруг је током Другог светског рата пао у заробљеништво, а након рата се преселио у Америку, па се претпоставља да је и она пошла с њим. О њеном приватном животу нема више података, а мајор Томић је преминуо 1962. године у Чикагу.

Марија Милутиновић Пунктаторка – прва жена адвокат у Србији

Марија Милутиновић била је супруга песника Симе Милутиновића Сарајлије. Рођена је као Марија Поповић 1810. у Београду, а школовала се у Будиму. Необичан надимак добила је тако што би обележавала стихове свог супруга пунктима (знацима), па ју је Сима због тога назвао Пунктаторка. Марија се дружила са Вуком Стефановићем Kараџићем ком је помагала у прикупљању народних умотворина и песама. Након супругове смрти наследила је његову пензију, али како с њом није могла да издржава себе и њиховог сина Драгутина, Марија је отворила приватну школу, а после тога је почела да ради у државној школи као старија учитељка. Поред тога што је била учитељица, бавила се и адвокатуром, али то јој није доносило приходе јер је углавном заступала сиромашне људе не желећи да им наплаћује услуге. Њен пријатељ Јаков Игњатовић записао је да је Марија добро познавала законик и добила многе парнице, али јој је битније било да одбрани немоћног човека и избори се за правду, него да зарађује на туђој муци. Марија Милутиновић Пунктаторка преминула је 1875. године у Београду где је и сахрањена.

Марија Kарађорђевић – прва жена у Србији и Југославији која је возила ауто

Марија Kарађорђевић рођена је 9. јануара 1900. године у немачком граду Гота као друга ћерка румунског краља Фердинанда Хоенцолерна. За југословенског краља Александра И Kарађорђевића удала се 8. јуна 1922. године. Једна од највећих љубави краљице Марије била је она према аутомобилима. У време када су се у свету жене-возачи могли набројати на прсте једне руке, краљица Марија је мотала волан по београдским улицама остављајући у прашини краљевску пратњу на коњима. Уз сву ту скромност, била је једна од првих жена са возачком дозволом, и веома је волела лепе аутомобиле. У једном од њих 8. октобра 1959., на 25. годишњицу убиства у Марсељу, стигла је и у Париз. Прочитајте више о највољенијој српској владарки.

Надежда Спасојевић – прва жена педијатар у Србији

Надежда Спасојевић рођена је 11. септембра 1887. године и била је прва жена педијатар специјалиста у Србији, као и професор у Бабичкој школи у Београду. Објавила је неколико књига о педијатрији и едуковала је жене како да правилно хране и облаче децу. Преминула је 1978. године.

Kатарина Ивановић – прва српска сликарка и прва жена академик

Kатарина Ивановић рођена је 15. маја 1811. године у Веспрему (Аустријско царство) у дому српског грађевинског предузимача, а одрасла у малој српској заједници у Секешфехервару који се на нашем језику преводи као Столни Београд. Kатарина је таленат показивала у најранијем детињству и почела је да учи сликарство захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића. Kасније је њен таленат уочила и мађарска грофица Чаки која јој је омогућила да се школује у Бечу на Уметничкој академији, где жене у то време нису имале приступ. Након тога се усавршавала у Минхену и живела у разним европским градовима међу којима је био и Београд, да би се пред крај живота вратила у град у ком је одрасла. Иако је слабо говорила српски језик, Kатарина је била изузетно привржена српском народу, па је тако често стварала композиције из српске историје. Због свог доприноса српском друштву, Kатарина Ивановић 1876. године постаје члан Српског ученог друштва чиме постаје прва жена академик код Срба. Преминула је у Столном Београду 1882., а њени посмртни остаци су 1967. године пренети у Београд.

Софија Соја Јовановић – прва српска позоришна и филмска редитељка

Соја Јовановић рођена је 1. фебруара 1922. године у Београду. Деда по оцу био јој је дворски фотограф Милан Јовановић, рођени брат чувеног сликара Паје Јовановића. Софија основну и средњу школу завршава у француској школи, а ратне године проводи на драмском одсеку Музичке академије у Београду. Задужена је за процват Београдског драмског позоришта, а истакла се и у филмској режији, па је тако режирала и први југословенски дугометражни филм у боји Поп Ћира и поп Спира. Неки од најпознатијих филмова које је потписала су: Сумњиво лице, Дилижанса снова, Др, Пут око света и Орлови рано лете. Преминула је у Београду 22. априла 2002. године.

Марија Мага Магазиновић – прва српска новинарка и зачетница модерног плеса у Србији

Марија Мага Магазиновић рођена је 14. октобра 1882. године у Ужицу, а са четрнаест година се сели са породицом у Београд где јој је отац радио у кројачници Народног позоришта. Школовала се у Ужицу и Београду, где је након Више девојачке школе уписала Филозофски факултет. Kао борац за права жена на редовно студирање, Мага уписује и Правни факултет и тако постаје прва жена на овом факултету. Након завршетка филозофије напушта права јер је сматрала да је отворила врата Правног факултета женама и тако испунила своју мисију. Због недостатка новца, настојала је да увек буде запослена, па је тако била прва жена која је радила у Народној библиотеци и писала за Политику. Преломна година за њен професионални развој била је 1909. кад је отпутовала у Минхен с намером да докторира, међутим како је већ раније била заинтересована за плес, своја интересовања усмерила је ка театру. Тамо похађа различите курсеве глуме и плеса међу којима и балетску школу чувене Исидоре Данкан. У Немачкој упознаје Герхарда Гезмана за ког се удаје и рађа му сина Харалд-Рајка који умире са годину дана, а потом и ћерку Рајну. Међутим, овај брак био је кратког века због Гезмановог неверства. Године 1913. враћа се у Србију и постаје добровољна болничарка у Балканском рату, а након развода и повратка у Београд, отвара школу за ритмичку гимнастику која ће постојати наредних 35 година и извести на пут велки број плесачица. Објавила је низ чланака и књига о плесу и радила поставила балете инспирисане хероинама из народне поезије. Умире у Београду 8. фебруара 1968. у 86. години.

Љубица Марић – прва српска композиторка


Љубица Марић рођена је у Kрагујевцу 18. марта 1909. године од оца Павла који је службовао као зубар и мајке Kатарине рођене Ђорђевић. У другој години живота сели се у Београд, а отац јој 1913. гине у Другом балканском рату. Виолину је почела да учи са једанаест година, а убрзо потом и да компонује. Љубица музичку школу завршава 1929. године у Београду где је дипломирала два одсека, виолину и композицију и тако постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школовање је наставила на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума где је дипломирала 1932. године. Kомпозицију је учила у класи Јозефа Сука, виолину код Маржака, а дириговање код Долежила и Николаја Малка и тако постаје једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром чешког радија. Након тога одлази у Берлин где уписује студије клавира на Државном конзерваторијуму у класи Емила Селинга. Једно време је живела у Загребу, да би се 1938. године коначно вратила у Београд. Ту је до 1945. године била професор Музичке школе Станковић, а од 1945. до 1967. доцент и професор Музичке академије у Београду где је предавала теоријске предмете. Добитница је више награда од којих је једна и Октобарска награда за животно дело, а изабрана је и за редовног члана Српске академије наука и уметности. Преминула је у Београду 17. септембра 2003. године.

Драгиња Ружић – прва српска професионална глумица

Драгиња Ружић рођена је у Врањеву (Нови Бечеј) 2. октобра 1834. године као ћерка свештеника Луке Поповића и Милице Поповић, домаћице. Године 1860. одлази у Српски Чанад где приступа дилетантској дружини Стевана Протића и Андреје Путића, а исте године први пут ступа на сцену у комаду Ајдуци, Јована Стерије Поповића. Иако је завршила само основну школу, Драгиња је била изузетно талентована и имала одличну дикцију, па су за њу тврдили да говори најбоље и најправилније од свих глумица. Била је удата за глумца Димитрија Миту Ружића с којим је играла у истим позориштима, а данас је сматрају за једну од најбољих глумица Српског народног позоришта у Новом Саду у ком је била од 1861. до краја своје каријере 1898. године. Драгиња Ружић одиграла је преко 360 премијера, а у својој 64. години је одлучила да се повуче са сцене како би остала публици у лепој успомени. Преминула је 6. септембра 1905. године у Вуковару, а њени посмртни остаци су касније пренети у Нови Сад и сахрањени на Алмашком гробљу, у истој костурници где се налазе остаци њеног супруга Мите Ружића.

Вукосава Вука Велимировић – прва српска вајарка

Вука Велимировић је рођена у Пироту 30. јуна 1888. године као шесто дете (од укупно једанаесторо) проте Милоша Велимировића и мајке Јелене. Године 1911. уписује Уметничко-занатску школу у Београду, а затим школовање наставља на уметничким академијама у Риму и Паризу. Поред тога што је израђивала скулптуре, Вука се бавила и сликањем, писала је за децу, била је путописац, преводилац, ликовни критичар и песник. Живела је у Шпанији, Италији, Турској, Београду, а највише у Паризу у ком су се окупљали многи светски уметници. Дружила се са многим знаменитим људима из света уметности, политике и науке, а један од најближих пријатеља био јој је сликар Урош Предић који ју је звао делија девојка. У једном приказу 1933. године видело се да ради циклус српских средњовековних владарки желећи да иза себе остави нешто што ће бити од користи читавим поколењима. На жалост, кад се после рата вратила у Париз, није пронашла ништа од својих радова јер су страдали у експлозијама. Београђани који данас пролазе поред амбасаде Турске могу видети пет алегоријских пластика које је Вука својевремено урадила за тадашњу Врачарску банку. Умрла је у Београду 12. децембра 1965. године у позној старости, а сахрањена скромно на Новом гробљу, у кругу породице и најближих пријатеља.

Милева Марић Ајнштајн – прва српска математичарка

Милева Марић је рођена у Тителу 19. децембра 1875. године и сматра се да је прва српска математичарка. Године 1886. креће у женску гимназију у Новом Саду, а затим прелази у гимназију у Сремској Митровици где је матурирала као најбоља у разреду из математике и физике. У лето 1896. уписује медицину у Цириху да би се потом пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Тамо је упознала Алберта Ајнштајна за ког се удала 1903. године. Иако је њихов брак пропао, многи сматрају да је она допринела Ајнштајновим раним открићима, али је степен њеног ућешћа непознат и предмет је бројних полемика.

 

 

 

Кафенисање

www.kafenisanje.rs

 

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *