Владимир Фролов: „Iskreni“ dogovor

Поделите:

Прошао је век цео од оног фотографисања на острву КРФ, када се најзад између српске владе и самопроглашеног Југословенског одбора као наводног представника јужнословенских народа у Двојној монархији, потписа договор o заједничкој, вечној, светлој будућности.

Чим у августу `14.-е почне Аустро-Угарска агресија на Србију, група хрватских емиграната, који су се окупили у Риму како би избегли интернацију, прогласи оснивање „Хрватског одбора“. Истакоше неотуђиво право Хрвата на своју земљу, посегавши притом случајно и за српским етничким простором, и то поприлично!

Договарајући приоритете делања на тој идеји, кренуше најпре у Петроград, да тамо убеде баћушку цара да је све што траже одувек и било само хрватско, а нису имали своје државе од далеке 1102.године, када су мађарском краљу продали суверенитет за златнике! Штитећи Србију, његово је величанство изазвало Немачку да му објави рат, а њена је савезница Аустро -Угарска усрљала радосно у тај сукоб, желећи још више туђе земље.

Идеја „природне Хрватске“ није добила жељену подршку, те се творци опсетише добре старе формуле, коришћене још од бискупа Штросмајера, да се свака великохрватска идеја обуче у југословенско оделце, и да се потом нађу Срби који то оберучке подрже.

Зато у Риму најпре потражише прикладне Словенце, да сакрију пресвлачење док трагају за кроатофилним Србима, обавезно из Двојне монархије! То је био тежак задатак, јер је аустроугарска полиција већину српских политичара већ послала на дуже размишљање у логоре, притом пазећи на њихово здравље, увођењем строге редукционе дијете, да их подгојене не би ударио шлог.

Потрага је ипак била успешна, и најзад прибавише два неопходна Србина да прогласе рођење „Југословенског одбора“, као будуће звезде водиље у борби за јужнословенску „независност“.

Док су се они тако довијали за преименовање, српска војска разлупала је дваред, и то добрано, злочинце аустро-угарске казнене експедиције, што је показало да Двојна монархија није способна да самостално води рат, те ће немачки господари за вишегодишњи наставак аустроугарског ратовања на Источном фронту, увести принудну управу у генералштабу.

Видећи да је такав Југословенски одбор могуће корисно средство, за притисак на Русију да се икако сачува Двојна монархија, предложили су Британци да се преселе у Лондон, као центар из кога је лакше контактирати исељеничку популацију у обе Америке, заправо да им буду на оку због евентуалних несташлука, ако случајно подрже Нишку декларацију српске владе, где су јасно омеђене земље будуће заједничке државе, наравно самосталне, а не у крилу двојне монархије!

Да сачува бечко-пештанску царевину, саботирала је Британија сваки руски предлог за конкретну помоћ Србији, што је здушно проводио први лорд адмиралитета, који је памтио приче о српском краљу Милану и његовој мамам, али и шамаре код „Руског цара“ где је сврнуо на чашицу, док се отклањао квар на „Орјент експресу“, којим је путовао као новинар. Када је с јесени 1915.-е Србија кренула на албанску Голготу, а талијанска политика цртала своје жеље на мапи Далмације, иако су већ у Лондону добили комадешку аустријске земље али не и хрватске, јер није била држава, Југословени су потпуно запретали контакте са српском владом. Чак и у тако тешкој ситуацији, помагала их је српска влада да наставе активност, желећи да их усмери на популарисање акције прикупљања добровољаца, јер је руски цар подржао предлог да се ратним заробљеницима из аустроугарске војске омогући упис у српске добровољце, како би оружјем ослобађали своју окупирану ужу Отаџбину!

Британија се жестоко опирала том предлогу, наводећи да у међународном ратном праву није регулисано да се заробљеници из непријатељске армије примају у добровољце, иако је БиХ правно била окупирана, а борба против окупатора је легитимна.

Међутим, „Југословенски одбор“ одмах смисли да се од заробљеника формира „Јадранска легија“, као војска самог одбора, која би чекала да се борба за ослобођење приведе крају, што би наравно требало да учини српска војска, па да затим они умарширају у Далмацију, БиХ, Хрватску ,Славонију, Војводину, и прогласе ослобођење хрватских земаља!

Чак су и у Русију, где је почело окупљање добровољаца у Одеси а стигла је и група српских официра као костур будућег штаба, послали свог изасланика, Хрвата из Истре, да убеђује Србе да се боре као добровољци у тој „Јадранској легији“, за будућу хрватску државу!

Међутим, њега су и заробљеници Хрвати чланови странке HSP, једнодушно одбити, док на разне начине отворено саботирају формирање Прве српске добровољачке дивизије!

Русија није подржавала идеју стварања заједничке југословенске државе са бројним католичким становништвом, које је отворено испољавало мржњу наспрам Срба, подржавајући идеју обједињавања српских земаља у чврсту државну заједницу, која је већ имала знатну муслиманску и шиптарску мањину у Јужној и Старој Србији, које су недавно ослобођене у Првом балканском рату.

Либерално – буржоаска револуција која је срушила монархију и присилила цара на абдикацију, довела је до почетка грађанског рата у Русији, и сепаратног изласка из рата бољшевичке партије, потписаним миром у Брест-Литовску.

Тако је Србија остала без свог јединог искреног савезника, што се одмах осетило и код разрачунавања у Солунском процесу, као припреми за евентуално условљавање аустроугарске стране за сепаратни мир, уз очување некакве крње аутономије, али под жезлом Хабсбурга!

Британци су интензивирали политичке игре око очувања Двојне монархије, али је амерички председник Вилсон са својих четрнајeст тачака, најзад закусао поклопац мртвачког сандука, на њено даљње трајање!

Зато се Британци поново подухватише „Југословенског одбора“, што је изазивало жесток отпор Талијана, који су после свог тешког пораза на Пијави, морали да трпе вајарске радове у политичким играма, Мештровића и групе око њега.

Да удовољи британским захтевима, регент Александар расформирао је Вардарску дивизију и формирао Југословенску, у којој ће бити целих једанајст добровољаца Словенаца, и око 180 Хрвата из Америке, већински са острва, који су формирали чету „Зрински и Франкопан“!

Сво остало њено људство били су Срби, добровољци из заробљеништва у Русији, добровољци из Америке, пристигли да се боре за ослобођење своје српске Отаџбине од окупатора.

Једино Италија није дозвољавала Србима, заробљеницима из аустроугарске војске да се прикључе тој борби, јер је Југословенски одбор упорно нудио фантомску „Јадранску легију“!

Видећи да се Србија рађа као Феникс из пепела, пожурили су енглески усрећитељи разговоре, да унапред ограниче утицај српских политичких странака у заједничкој држави, која ће и настати српском борбом за ослобођење, те ће тако и словеначки и хрватски народ најзад постати државотворни у својој држави, која је ипак била заједничка!

Иако је био свестан да је искреност Југословенског одбора само шарена лажа, ипак је мудри Никола Пашић навео његове делегате да усвоје одлуку, да је заједничка држава Краљевина а владајућа династија Карађорђевићи, јер су представници Далмације били намерни да се било како спасу од талијанске круне и следственог талијанчења, које следи иза тога, и то под благосовом Светог оца у Ватикану!

„Искреност“ њихових намера, бити ће видљива већ коју годину иза, када Анте Трумбић, први министар иностраних послова краљевине СХС, отворено подржи хрватски сепаратизам, дајући подршку будућем поглавнику NDH Анти Павелићу!

Још као идеја, будућа заједничка држава била је осуђена на пропаст у тренутку свога рађања, али ће је две деценије упорно чувати српска намера, да најзад у једној држави сви Срби живе заједно, притом не ометајући слободан развој и два католичка народа, којима су они донели дугочекану слободу.

Седам деценија после фотографисања, учешћем ЕU, уз помоћ Ватикана и NАТО, нарочито Немачке, разграђена је у српској крви као други неуспели покушај, јер су Срби бранили и себе и заједничку државу, од повампиреног неофашиизма свих браварових „народа и народности“!

После две и по деценије, разбијачи заједничке државе. увидеше да неће у целости растурити државу Србима, те се поново ватају старих планова, који су дали добре резултате, зато се све више говори о заједници „западнобалканских народа“, којој ће добронамерна Немачка чак и економски програм да осмисли, назван „Berlin plus“, само да се Срби поново ухвате на лепак, да опет сви живе заједо у „хармоничној заједници“, у којој би Срби требало да буду национална мањина, коју би чинили хрватски, босански, монтенегрински, косовски, војвођански, санџачки и остатак Србијанци, али не и хомоген, јединствен народ, што заправо и јесу увек били!

Зато им се тако здушно и разбија последњи заједнички именитељ – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, која их је одржала кроз векове окупације и тираније, коју су над њима управо вршили претци данашњих „усрећитеља“ из ЕU!

Фонд Стратешке Културе

Поделите:
3 replies
  1. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Душан Буковић:

    НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О СРБСКОЈ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ РЕВОЛУЦИОНАРНОЈ МИСЛИ

    Што се пак тиче србске и југословенске револуционарне мисли о Ослобођењу и Уједињењу Јужних Словена (Види: Др. Виктор Новак, Антологија југословенске мисли и народног јединства, Београд, 1930; Фердо Шишић, Југословенска мисао – Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења од 1790-1918, Београд, 1937), константовали бисмо да није Југославија створена зато да би њоме било крунисано херојство српске војске, која се за њу борила, већ зато, што је стварањем нових држава требало потпуно и сигурно онемогућити обнову Аустро-Угарске империје, чије постојање није било у интересу новог масонско-темпларског европског републиканског програма, који је најављен 1890. године, што се јасно види у једној студији истакнутог енглеског масона-магисте (чаробњака) Henry-а Labusher-а, коју је објавио у лондонском листу “TRUTH” под насловом “The Kaiser’s Dream” (Кајзеров сан) са географском картом на којој су све европске земље приказане као републике. На Labusher-овој географској карти Русија је приказана као евро-азијска пустиња – “Russian desert…” (Види: Henry Labusher , The Kaiser’s Dream, “TRUTH” (“Истина“), London, England, December 1890).

    Краљевина Србија није могла да се „ држи по страни од великих сила“, које су нам „биле више непријатељ, него пријатељ“, како то лепо рече проф. Живојиновић (Види: https://facebookreporter.org/2017/06/29/…). Србија је морала да прихвати програме западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, као и одлуке Женевског споразума из 1918. године.

    Ваља поменути да је вредно пажње један напис др. Часлава М. Никитовића, који је објављен под насловом „Један Пашићев захтев Лојд Џорџу“, где између осталог стоји:
    “Пашић није имао пријатељја ни сарадника за своју националну политику. Пижон (Напомена: реч је о Јовану М. Јовановићу, посланику краљевине Србије у Лондону за време Првог св. рата, – пп.) је био пријатељ са Викхемом Стидом и Ситоном Вотсоном људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије…

    Др Јањић (Напомена: реч је о др Воји Јањићу, – пп.) живо описује једну Пашићеву посету Лојд-у Џорџу (Lloyd George ), тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јањић били тумачи. Циљ посете, која је била половином 1918, био је да Пашић придобије британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица ( Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо ) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео. Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање.

    Лојд Џорџ је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: ‘Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите’. Пашић је тада полако објаснио свој став: ‘Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели’.

    Др Јањић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом
    захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја: Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира. Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа…

    Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен (Напомена: Трумбић је једном приликом рекао, према извештају енглеског посланика Кембела своме министарству у Лондону “да би Хрватско питање могло бити ријешено само као резултат опћег рата…” – Др Часлав Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, „Братство – Fraternity“, Тоrоntо, Оntario, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11). Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т. з. ‘хрватским државним правом ’, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене…” (Види: др. Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство- Fraternity, број 241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).

    Такође, имајући у виду да се западно-европски и амерички империјалисти нису могли помирити са рушењем турског империјализма у Првом балканском рату, јер су у Турској видели свој империјалистички насип противу ширења руских геостратегијских интереса према православном Балканском полуострву и Средоземном мору. Поставили су германске принчеве за краљеве у Румунији, Бугарској и Грчкој и одредили им спољну и унутрашњу политику, која није била у интересу православног дела Балканског полуострва, којем су донели анти-православне оружане сукобе и смутње, које још трају. Данас се те анти-православне и анти-руске смутње осећају и код извесних политичара који делују у православној средини у Србији, Црној Гори, Грчкој, Румунији и посебно у православној и словенској Бугарској (Види: Адам Прибићевић, Мој живот – 1880-1980, Windsor, Ontario, Canada, 1980, стр. 136; Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије 1804-1834, Београд, 1933, стр. 157-158; Robert Neumann, Zaharoff the armaments king, London, 1938, стр. 81; Lindsay Nicholson, Zaharoff the Jew – Europe greatest enemy, London, England, 1937,стр. 4-5; Anthony Rhodes, The power of Rome, London, 1983, стр. 228/9, 268; Thomas Parker Moon, Imperialism and world politics, New York, 1927, стр. 258/59).

    Oд нарочитог значаја потребно је истаћи на овом месту, да је руски Цар Никола II, велика словенска душа, у једном разговору о Бугарској, који је вођен 1915. године са министром спољних послова Сазановом, дословно рекао: “Oва издајничка држава мора бити избрисана са карте Европе” – “…This treacherous country must be scratched off from the map of Europe…” (Види : Demetrius Caclamanos, Greece in peace and war. London, England, 1942, стр. 163).

    Бугари су као што је познато имали у Првом св. рату неограничену подршку енглеских торијеваца и империјалиста-тријалиста у њиховој прљавој политици, што се лепо види у једној изјави претседника бугарске владе др. Радославова, коју је он дао бугарској штампи у Софији 1928. године, која дословно гласи: “Ја сам Бугарску увео у рат на страни Централних Сила, по савету Енглеске, која нас је саветовала да је то интерес Бугарске, и гарантовала Бугарској територијални интегритет, без обзира на резултате рата…” (Види: Милан Грујичић, Тајне организације у Србији, Chicago, Illinois, U.S.A., 1960, стр. 56-57).

    У складу планова и намера енглеског Форин офиса, римског Интермаријума, америчког Стејт Департмента, њујоршко-московске Коминтерне, идолатриста, окултиста, езотериста, подземних покрета и организација, масона-магиста, темплара, бундиста-троцкиста, бољшевика, „спских“ интернационалиста – комуниста и Брозових великохрватских темплара-интермаријумаца створена је југословенска федерација као мала Аустро-Угарска на челу са крвавим диктатором и робовласником, западно-европским и америчким империјалистичким лакејом Јосипом Брозом Титом, који је продао капиталистичком западу преко 20 посто радника oд укупног броја своје најбоље радничке класе.

    Имајући на уму да су у тзв. југословенској федерацији Срби трајно разбијени у шест „федералних“ држава и две аутономне покрајине и да су на тај начин „српски“ рајетини, интернационалисти, „југословенски“ комунисти-троцкисти и интермаријумци „решили“ национално питање у Југославији, у којој су оживели повампирену малу Аустро-Угарску, која је у „себи била парализована и на дуг рок неодржива“, како то лепо рече Проф. Др. Мирко Косић (Види: Мирко М. Косић: Заблуде и замагљивања у нашој политици, http://palankaonline.tumblr.com/post/…).

    Разуме се, Србе су трајно разбили и осакатили и лишили обнове и супстанце стварајући нове нације на њихов рачун

    Одговори
  2. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    У овом контексту поменили бисмо мрачне планове „југословенских“ иннтернационалиста, идолатриста, експонената и плаћеника њујоршке, лондонске, московске, бундистичке, фабијанске и бољшевичке Коминтерне, који су спроводили непријатељску пропаганду против новостворене државе СХС, која је предвиђена за уништење, у чему се посебно истицао између осталих „југословенских“ и „српских“ рајетина, бечко-берлинских марксиста баљезгара др Симо Марковић, који је скапао у Совјетском Савезу у време Стаљинових „експерименталних чистки“ у којима је стрељано преко 800 истакнутих кадрова и чланова Комунистичке Партије Југославије.

    Др Симо Марковић је имао непријатељски став према новонасталој држави, која је никла из крви и жртава најбољих синова србског народа. Назвао је нову државу једном од оних држава „које су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма класне идеологије буржоазије…“

    У дебати која је вођена уставнотворној скупштини 18. априла 1921. године Марковић је свесно говорио неистине и извртао чињенице, рекао је:

    „Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, уствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти империјализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери…“

    Бранећи интересе државе и доношење „Обзнане“ у уставотворној скупштини, Милорад Драшковић је рекао:

    „Господо, овај сукоб између комуниста с једне стране и државне власти с друге стране био је неминован и неизбежан. Родио се један покрет странога порекла, финансиран са стране, која иде, како сам каже, да разори ову нашу државу. Шта је природније него да тај покрет у своме ходу наиђе на отпор државне власти. Ми хоћемо да се подиже држава, они да се уништи. Морали смо се сукобити… Њихов је рад у томе да сруше оно зашто су изгинули толики војници наши… Према томе покрету, господо, направила су се два фронта – фронт европски и фронт азијски. Европа је према њему заузела став непријатељски, одбрамбени и стала да га сузбија. Азија му се отворила као открићу, као новој светлости социјалној. Ми смо, господо, ставили нашу земљу уз Европу…

    Наши су комунисти примили новац из иностранства, примили су новац из Русије, и из Мађарске, примили су бољшевички новац. Примили су новац из Америке…“

    Др Мирослав Спалајковић је у свом говору у уставотворној скупштини од 12. маја 1921.године, дословно рекао:

    „Нарочито је наша земља имала особити стратегијски значај за извођење совјетског плана у спољној политици у највећем стилу. Наша земља је имала да послужи као мост за прелаз у Италију. Према томе наши комунисти налазили су се у положају савезника једне стране државе, која ће евентуално постати наш непријатељ… Ми смо се налазили пред једном великом међународном завером – суигенерис – чији су конци ишли из Москве, а чији је циљ био опште социјалне револуције…“

    У једној дебати у уставнотворној скупштини, која је вођена 27. априла 1927. године Глигорије Божовић је између осталог, рекао:

    „Они комунисти хоће совјетску републику, бољшевичку диктатуру, хоће да сруше све отпорне снаге народа, да би широм отворили врата свим оним непријатељима нашим, који су данас упрли погледе пуне националне мржње против нас и који једва чекају да упадну, те да наша земља поново заплива у крви и пламену, а то само ради тога да би се доказало да је правилно становиште њихово и да је правилан један убачени комунизам једне потпуно националне наше дружине…“

    У дебати у уставотворној скупштини од 10. маја 1921. године Милан Прибићевић је рекао:
    „Мени је познато, да у комунистичким редовима има и таквих елемената, који су прихватили ту форму само зато, што су против нашег народног ослобођења и уједињења…“

    При свем овом бисмо пренели говор др Ивана Рибара, који је по потреби био десничар и левичар и један између осталих пројектаната Брозовог бундистичког, троцкистичког, фабијанског, бољшевичког, интермаријумског, великохрватског и антисрбског АВНОЈ-а. Иван Рибар је изабран 1920. године за народног посланика. У току 1921. године постао је председник прве Уставотворне скупштине. У овој уставотворној скупштини Рибар је гласао за Обзнану, за закон о заштити државе и поретка у држави. Гласао је и за Видовдански устав.

    Рибар је поводом убиства Милорада Драшковића 30. јула 1921. године одржао и говор на комеморативној седници у Народној скупштини краљевине Југославије, који дословно гласи:

    „Милорада Драшковића убио је зликовац, споразумно са својим зликовачким друштвом, убио га је члан терористичке организације, један бедник душевни и телесни… и зато се лако дао наговорити на злочиначко дело од агента тајно организованог непријатеља нашег народа и наше државе, који су у вези са атентатима и наших спољних непријатеља…

    Пок. Драшковића убили су они који не воле нашу државу и наш народ; убили су га они који хоће насилним путем, крвљу и грађанским ратом, постојећи правни ред у нашој држави да сруше, они који хоће помоћу спољних непријатеља, разорити столећима и столећима од најбољих синова нашег народа изграђивану нашу државу поништити, тако са пуно крви и жртвама стечено наше народно ослобођење и уједињење…

    Непријатељ наше државе, објавио је преко својих терористичких организација навалу на њену егзистенцију атентатима на прве наше људе који су имали недвојбено пуно учешћа код њеног стварања и консолидовања… извршен је атентат на Милорада Драшковића, на човека који је по суду свих објективних и непристрасних познавалаца његових важио као један од најистакнутијих сарадника у раду за правилан, миран и савремен развитак наше младе државе; био је један од оних народних радника, који увек умеју и знају шта хоће, један од њих, који након дубоког размишљања стварају једну одлуку, коју умеју конзеквентно и врло енергично проводити. Он је био човек принципа и умео се за принципе залагати и одушевљавати… своју земљу и народ свој волео је надасве. За државу све је дао и жртвовао па и свој живот. Он је још у Краљевини Србији својим суделовањем у влади и Скупштини успешно сарађивао на јачању земље и на стварању предувјета за улогу Србије … Уз многе друге државнике и народне раднике и његова је заслуга, да је краљевина Србија већ пре балканског рата постала не само јака привлачна сила, већ центар за прикупљање и уједињење целокупног нашег народа. „SALUS REI PUBLICAE SUPREMA LEX ESTO”, било је гесло пок. Драшковића у његовој одговорној служби. У тешким моментима, кад су били у питању мир и поредак у нашој држави изашао је с готовим предлозима у одбрану државе поготову свих протудржавних и протународних покрета. И њему, Драшковићу, има се захвалити што није дошло до нереда и грађанског рата…“ (Види: Уређивачки одбор, Стенографске белешке Народне скупштине, Београд, 1921).

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *