Да ли је писање коментара на мрежама боље од посете психијатру?

Поделите:

У вези с истим тим остављеним коментарима „обичних“ људи постоји теорија коју је изнела наша позната терапеуткиња. Она је рекла да је с почетком давања прилике људима да остављају коментаре на друштвеним мрежама опао број оних који траже помоћ психијатара и психолога. Укључи човек комп и иск… се по Френзену или Мурињу и још уштеди на терапији

Синоћ вртим канале и налетим на ко зна коју по реду репризу серије „Секс и град“. Иде кадар у којем Kери Бредшо зове Миранду из телефонске говорнице у Њујорку. Миранда се јавља на фиксни, тада последње генерације са оном антеном. Изненадила ме је сцена, јер и даље имаш перцепцију „Секса и града“ као неке турбомодерне серије. Очекујеш да те девојке са Менхетна сигурно имају паметне телефоне, вајбер, кад врага, Kери треба да раситни паре или да има картицу за телефонску говорницу.

Свет се страховито технолошки мења, тако је и од тог телефонског позива колумнисткиње из „Секса и града“. Једном је неко рекао да је технологија допринела демократизацији друштва, па и у бизарним а важним детаљима у смислу да неки обични лик из доње касте у Kалкути може имати исти телефон као британска краљица и амерички председник. Никада раније он није имао ништа заједничко с њима.

У тој демократизацији процветале су разне ствари, укључујући и оглашавање обичних људи на друштвеним мрежама који су добили прилику да о свему дају свој суд и да он буде објављен испод неког текста. Тако је, рецимо, могуће да се било ко јави и испљује текст који је написао Џонатан Френзен. То је било немогуће раније. Kо је имао прилику да каже Томасу Ману или Достојевском „Баш си с..ње“.

Може бити да је то велика ствар, али намножило се тога баш много и све постаје ствар неукуса. У вези с истим тим остављеним коментарима „обичних“ људи постоји теорија коју је изнела наша позната терапеуткиња. Она је рекла да је с почетком давања прилике људима да остављају коментаре на друштвеним мрежама опао број оних који траже помоћ психијатара и психолога. Укључи човек комп и иск… се по Френзену или Мурињу и још уштеди на терапији.

Не знам да ли то важи и данас, али баш нешто размишљам о технологији, демократији, разлици богатих и сиромашних. Често одлазим на фан-сајт фудбалског клуба Челси, као и на странице других иностраних клубова. Примећујем једну ствар, а то је да трансфере, вести из клубова, утакмице више коментаришу навијачи у сиромашнијим земљама. Kао да они више користе прилику да се обрате и изађу у јавност. Да ли то значи да ови у богатијим земљама немају времена да га троше на остављање коментара? Или је то култура стидљивости. Или раде, а ови у земљама са већом стопом незапослености имају времена на претек и због тога што им нико не одузима то слободно време и запосли их – мрзе цео свет, па тако и Френзена и Муриња.

На крају, Kери Бредшо би данас звала Миранду а да не тражи картицу за телефонску говорницу, али је се сећамо како на лаптопу пише колумне испод којих је сигурно неко оставио коментар.

Бранко Росић

 

Недељник

Поделите:
4 replies
  1. дулебг
    дулебг says:

    Интернет је божија ствар за све лудаке овог света. међутим интернет их стварно лечи, можда не до краја (можда су неки неизлечиви), али напредак је очигледан.

    Први корак представља инкогнито упад лудака у дискусије. Оно што лудаке чини лудацима – неприлагођеност, одбацивање групе – овде се превазилази демократичношћу дискусија: да свако има право да каже своју. Лудак прво извређа све живо, јер то је његов приступ – страх од неприхватања сузбити агресијом. Но врло брзо околина га прихвати, таквог какав јесте, и што је питомији – то га више критикују и усмеравају, док се стварно не осети као део групе, а што је пут ка његовом излечењу.

    Све у свему – интернет делује терапијски на менталне болеснике. А и нас остале (менталне). бојим се само: да не даје лажни осећај да смо нешто учинили – када попљујемо власти, НАТО, ММФ итд, а каравани пролазе?

    Одговори
  2. дулебг
    дулебг says:

    Колико год тема била неполитична, у тексту „Недељника“ осећа се тај елитистички приступ: ми богомдани, а они нам кваре! Ваљда без тога не могу?

    Одговори
  3. Srboljub
    Srboljub says:

    Kao odgovor na ovo gore napisano predlazem za procitati od svetoga oca Justina Celijskoga omanju knjigicu PROGRES U VODENICI SMRTI,gde se moze naci odgovor na gore pomenuto pisanije,tako da tu nema posla za psihijatra,psihologa.Zbog nemanja ljubavi prema bliznjemu svojemu u danasnjemu vremenu,zbog otudjenosti covek od coveka,zbog sveopstoj ljudskoj opsednutosti prema stvarima,kucnim ljubimcima,i licnog egoizma danasnji covek se okrece posrednom razgovoru sa neindifikovanim uslovno receno „srodnicima,prijateljima ,ili neprijateljima“da se nebi osecao totalno usamljen.Nestala je ljubav,nestalo je druzenje,i sa njima razgovori,svi nesto kuckamo u ova slova na ovome bezdusnome sokocelu i radujemo se kada je neko nase pisanije procitao i prema njemu odredio svoje misljenje,bilo kakvo,bolje je nego da je precutao,jer kroz mislenje se covek oseca kao da je porazgovarao sa tim ne poznatim.,Jer covek je drustveno bice ,koji je ,izgubio smisao za druzenje,trazi sebi srodnoga ali ga nece ovde naci,srodni je tu oko nas,ne vidimo ga jer nemamo vremena za realne poznanike,trcimo na sokocelo da se sretnemo sa virteulnim ,jer sto je govorila moja tetka Desa „dete doslo je vreme da niko nikoga ne voli“,niti ljudi izmedju sebe ,niti se vise u pesmama peva o ljubavi prema bilo komu musko -zenskoj ili,ocu,majci,bratu,sestri,reci,otadzbini,sve nekakvo cimavo izgologuzeno kurlekanje.Ljudski rod je izgubio smisao za zivi kontakt-razgovor,ljubav je utihnula-zaspala i na zalost samo je moze probuditi grmljavina jedne nove ljudske nesrece u vidu velikoga rata.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *