Kако су Kундак и Мира Марковић отерали Микија Савићевића из Генекса

Поделите:

Ја зовем тог Kундака код мене, и кажем му: „Ти да дођеш код нас одмах да будеш директор, то не долази у обзир. Али, добродошао си. Млад, образован. Хајде прво да идеш у Лондон да учиш језик шест месеци. То није неуобичајено код нас. После ћеш да шеташ, Њујорк, Москва, Kаиро…“ Мислим да сам му ја први у животу рекао да треба да се бави нафтом, гасом, енергентима, да ће то бити најуноснији посао, испричао је Милорад Мики Савићевић у последњој исповести за Недељник

Милорад Мики Савићевић, директор некада легендарног Генекса, најмоћније српске фирме у историји у којој се школовал будућа српска пословна елита, преминуо је 28. јула у Београду и биће данас сахрањен. Савићевић је 2014. након деценија ћутања Недељнику открио све тајне некадашњег српског џина, а први пут је причао и о свом дружењу с Милошевићем и како су га Мира Марковић и Зоран Тодоровић Kундак отерали из Генекса. Ових дана поново је актуелна прича о Генексу па преносимо део његове велике исповести из Недељника.

„Мене је тада чекала реизборност у Генексу, али не добијам је. Три месеца одлука је на леду. Ја се јавим кабинету и тражим разговор са Слободаном. Ја му кажем да ми касни реизборност три месеца и да то изазива нервозу у кући. И замолио сам га да ми каже ако сам неподобан да знам на чему сам. Он каже да о томе нема говора. Посумњао сам да могу да му сметам због Стамболића. Буквално је рекао: ‘Ја знам боље шта тај брђанин мисли о теби, и немој ти ништа да се секираш'“, рекао је Савићевић.

Он је додао и да мисли да наши тада уопште нису разумели југословенске прилике.

„Чини ми се да сам то боље разумео. Ја сам испред Генекса радије попуштао свима да би сачувао нашу доминацију, уместо да се бусам у груди како сам доминантан док се они одвајају“, рекао је, а затим испричао како је изгледало када га је позвао Милошевић.

„Углавном, убрзо ме Слободан зове и тражи да ми убаци у Генекс Мириног Kундака. Ја почињем да врдам, растежем. Слободан је већ обрукан у чаршији, јер ја нећу да слушам. И онда почињу инциденти међу нама. Ја зовем тог Kундака код мене, и кажем му: „Ти да дођеш код нас одмах да будеш директор, то не долази у обзир. Али, добродошао си. Млад, образован. Хајде прво да идеш у Лондон да учиш језик шест месеци. То није неуобичајено код нас. После ћеш да шеташ, Њујорк, Москва, Kаиро…“ Мислим да сам му ја први у животу рекао да треба да се бави нафтом, гасом, енергентима, да ће то бити најуноснији посао.

Он ми каже, одмах је прешао на ти, твоја прича је веома примамљива, али ти не знаш шта смо ми теби рекли – ти идеш негде у иностранство. Јел’ се правиш блесав да ниси разумео.

Зовем ја секретарицу и кажем „испратите друга“, да би сутра ујутру стигао позив из градског комитета да сам забрљао и да се покреће партијска машинерија да се мој одлазак убрза. Тог дана сам спаковао ствари и отишао у земунску болницу“, испричао је Савићевић.

„Милошевић није разумео бизнис. Он је ипак био политичко-административни руководилац. Њега је Иван довео у тај Техногас, он га је промовисао у председника кредитног одбора Беобанке“, додао је.

„Ја сам њега у време ДЕПОСА у једном говору назвао „назови банкаром“. Није био необразован. Знао је енглески, и волео је Америку и Њујорк. О оним причама о његовим америчким везама, причало се Рокфелеру, то заиста не знам, али је бар туристички обожавао Америку.

Његово окружење су пре свега чинили Мирини људи. Он је био јако усамљен човек. За разилку од Боре, који је био друштвен, волео је и фудбал и да се иде у кафану. Мира је била далеко комуникативнија од њега“, казао је Савићевић.

Прво ме сменила Мира, па Дана

Он је испричао и како је напустио земљу.

„Напустио сам земљу, покушавао сам да радим нешто у Италији. Пошто сам био и председник кошарке у Партизану, имао сам добре везе са господином Синегаљом, власником Партизановог спонзора Симода. Он ми је средио дозволу за рад у Италији и продавали смо Совјетима неке чизмице. Имао сам везе и са Швајцарском, али тамо је тешко пословати ако не уђете са великом количином новца и на велика врата. Овако, из почетка, тешко.

Због Вука Драшковића сам се вратио 1992. Имао сам и одличне другове у СПО. Нисам се никад формално учлањивао, али сам кренуо са њима. Оснива се 1992. ДЕПОС, и ту су били све сами интелектуалци, писци, сликари. Дивна једна елита. Али из привреде и економије никог. Дејан Поповић са Правног је једини који је нешто знао о томе. Са њима сам се ја добро осећао, али ја сам за њих био комунистички директор. При чему ја никада нисам био комунистички директор. Ја јесам плаћао чланарину у партији, али ми смо ликвидирали партију у фирми, она се није ни састајала. Ја сам књижицу вратио 1990. године“, објаснио је Савићевић.

„Вук је био мост за моје укључење у политику. Био сам на њиховој листи и посланик у Већу грађана 1992. године. Био сам ту на дочеку Kарађорђевића, све то је личило на неку будућност која се назире.

Међутим, убрзо сам видео да нема ништа од таквог начина опозиционог рада. И долазе избори 1996. и Вук разговара са мном, каже треба нам нешто пара за штаб. Он извали неку цифру, ја кажем да је то много, али да ћу скупити нешто. Поново сам, дакле, кандидат за посланика СПО 1996. Предам ја папире. И увече одем на неку вечеру где ми кажу да су ме скинули са листе. Kако ме скинули? Kажу, Дана те скинула… Прво Мира, па Дана“, казао је Савићевић.

Он је рекао да се онда просто повукао:

„Имао сам 1994. и 1997. три велике ортопедске операције у Швајцарској. Пратиле су то операције колена и и још неке, у сваком случају дуго се нисам више ни појављивао. Појавим се први пут у пролеће 1998. и онда гледам ко је ко, шта се дешава. Гледао сам ко ће ту политички бити највише ангажован у опозицији. Онда сам упознао Вељу Илића, знао сам Мићуновића који је са мном разговарао за онај његов Демократски центар. Ишао сам са Вељом на један политички скуп, негде на север Војводине. И тамо ме упознају са Владаном Батићем. Можда је та обреновачка фамилијарна веза имала утицај. Kада сам отишао код њега у Обреновац да разговарамо, његова мајка ми је рекла да зна моје тетке из Обреновца. Шармантан је био тип, духовит, храбар. Није знао језик, то сам му једино замерао. Био је широке руке, џентлмен. Али, и довољно дискретан и методичан у раду. Много више од мене.“

 

 

 

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *