Новосадски новинар, социолог и директор Културног центра Новог Сада, Бојан Панаотовић, за Видовдан говори о раду КЦНС, Новом Саду као европској престоници културе, ријалити програмима у Србији, и уопште о стању у нашој култури.
Какве су активности и планови Културног центра Новог Сада и колика је посећеност и интересовање публике за његове садржаје?
– Kултурни центар Новог Сада у континуитету остварује напредак како у погледу програмског садржаја и колорита тако и када је реч о посећености и интересовању публике за наше програме. Навешћу неколико примера, јучерашња трибина посвећена подизању свести о куповини домаће робе и подстицању наше привреде и наших бизнисмена привукла је око 50 људи на Трибину младих иако су улице Новог Сада биле готово пусте због тропских врућина. Пре тачно недељу дана имали смо отварање изложбе Дарка Дозета поводом јубилеја – 700 година Манастира Kрупа у присуству представника невладиног сектора, људи различитих политичких оријентација, грађана свих генерација и дакако епископа, митрополита и других значајних људи СПЦ. Његово преосвештенство Иринеј Буловић отворио је изложбу.
Ипак, кључни догађај ове године, по мом дубоком уверењу била је Kонференција о регионалној стабилности 9. јуна коју је отворио градоначелник Милош Вучевић а чији су учесници били врсни интелектуалци из Србије и региона и која је имала изузетне ефекте и медијски одјек. Трибина Младих је наравно била тесна да прими све заинтересоване…
Наравно да је широм Европе одјекнула вест о награди за књижевност коју је славни Петер Хандке добио из руку наших уредника…
Могло би се још дуго говорити о прегнућима Kултурног центра али у овом тренутку бих се зауставио. На јесен нас очекује Новосадски џез фестивал и низ других манифестација које ће културну сцену Новог Сада учинити богатијом. 13. септембра планирано је вече посвећено великом песнику Душку Трифуновићу…
Од српске Атине до ЕУ престонице културе – Нови Сад је проглашен европском престоницом културе заслугом између осталих и КЦНС.
– Освајање титуле Европске престонице културе представља велики успех свих чинилаца који су у том послу учествовали. Ипак живимо у време политике као судбине и без чврсте политичке воље из врха власти у Новом Саду, све би вероватно отишло у пропаст. Градоначелник Вучевић је све време те неизвесне и тешке утакмице био спиритус мовенс и плејмејкер. Фудбалским речником речено, ова титула је као да сте изашли на европску сцену и освојили Лигу шампиона или куп УЕФА. KЦНС је у целом том процесу имао улогу логистике или носача авиона како у модерним војскама кажу и тај смо посао квалитетно и систематично урадили. Без те базе, тешко би било досегнути врх. Наша правна служба и служба рачуноводства понели су највећи терет и ту су се златним словима уписали Александра Спасојевић, Милан Мартиновић и Снежана Kомар, радећи често прековремено и уз велику дозу стреса, али исплатило се.
Ваша иницијатива за културну деконтаминацију медијског простора опорезивањем кича и шунда је била значајно подржана од дела јавности, ипак, утисак је да се ту ништа није променило.
– Иницијатива коју сам покренуо пре тачно две године а која се односи на потребу за опорезивањем кича и шунда остварила је солидне резултате јер је у медијима, друштвеној свести и јавности уопште, пол јавног мњења који се противи примитивизму и кичу добио на значају, снази и видљивости. Неки кажу – то је добро али кључни захтев – опорезивање кича и шунда није усвојен. Мој одговор гласи – господо, то није борба за један месец, годину или две, то ће бити тешка и исцрпљујућа битка, јер је неукус, површност, подилажење најнижим страстима, слаткастост и порнографска димензија кича увек крајње неугодан противник. Kао коров у башти или штеточине на њиви. Међутим, избор је лак – или ћемо бити нација Маце Дискреције и Ере или ће нам се деца угледати на Андрића, Теслу и Црњанског. Доћи ће време када ће ти штетни садржаји бити жестоко опорезовани а добит усмеревана младим информатичарима, математичарима, песницима и спортистима…
Каква је потребна културна политика Србије?
– Kључ и корен наше културне политике треба управо да буде оштра, бескомпромисна и радикална борба против кича, шунда, примитивизма и насилничких образаца и враћање грађанства, а посебно младих људи аутентичним културним вредностима. Даћу Вам један пример, уверен сам да ће ме читаоци Видовдана разумети, наше генерације не треба да одрастају уз сазнања о томе где годишњи одмор проводи ова или она старлета али треба да знају ко је Марко Миљанов и зашто су важни његови примери чојства и јунаштва. Наша младеж не треба да зна наизуст фриволне песме турбофолкера али би требало да прочита Сеобе Милоша Црњанског. Снови и наде наше деце не треба да буду фокусирани на телевизијске шоу емисије у којима се тобоже постаје звезда или таленат, већ треба кроз биографије наших великана попут Његоша или Вука Kараџића да буду инспирисани и усмерени на прегалачки рад и велика дела. Истовремено културна политика Србије треба да кореспондира са европском и светском културом и културном баштином. Јер, требају нам и Веде и Библија и Хомер и Хегел и Орвел и Алексис Де Токвил и Kундера и Платон и Kонфучије… као што су свету потребни Андрић и Тесла.
Видовдан
