Бранко Станковић: Крио сам од РТС-а да снимам емисију о Пребиловцима!

Поделите:

Бранко Станковић, заштитно лице РTС-a и аутор култног документарног мозаика Квадратура круга, у ексклузивном интервjуу за Слободну Херцеговину открива да jе емисиjу о Пребиловцима снимио у строгоj таjности.

Неустрашиви новинар, путописац и режисер коjи се ниjе плашио ни када се са екипом Квадратуре круга спуштао у дно рудника и осваjао гудуре од коjих зазиру и прекаљени алпинисти сакрио jе од Колегиjума РТС-а да иде у Пребиловце. Прибоjавао се, каже, да ће му шефови приговорити да отвара старе ране и поново покреће причу коjа представља jедну од наjмрачниjих страна историjе ових простора.

Зато ништа ниjе хтео да препушта случаjу. Колегиjуму jе приjавио две теме у Херцеговини, а са екипом сковао таjни план да оде у Пребиловце и за мање од двадесет четири часа у невероватним околностима сними емисиjу због коjе су његови шефови у Колегиjуму РТС-а били и више него задовољни.

Бранкова емисиjа о Пребиловцима награђена jе као дело коjе на jединствен и убедљив начин показуjе да људска вера и нада могу да победе патњу и надвладаjу силе зла, оличене у мрачним плановима усташа коjе су у августу 1941. у jаму Голубинка у Шурманцима бацили 600 Пребиловчана, међу коjима и 150 деце млађе од 15 година, као и њихових наследника из ХВ и ХВО, коjи су у августу 1992. минирали крипту са моштима пребиловачких жртава, а потом село спалили до темеља.

– О Пребиловцима сам први пут чуо када су први пут отворене jаме 1990/1991. године. Нажалост, до тада сам мало знао о њима – каже Станковић за Слободну Херцеговину.

Када сте одлучили да снимите емисиjу о Пребиловцу и невероватноj судбини тога села?

– Пре пет година, први пут после рата, отишао сам у Херцеговину. Распитивао сам се у Мостару где jе то село и како да дођем до њега. Рекли су ми да jе то поред Чапљине, али да ћу тамо тешко икога затећи, jер се живот ниjе вратио. После неког времена сазнао сам да су људи почели да се враћаjу и да село оживљава. То jе била инициjална каписла коjа ме подигла да направим ту причу. Наравно, нисмо могли заoбићи причу о страдању српског народа у последњем и у Другом светском рату. То jе незаoбилазна прича, jер све оно што су Пребиловци данас или оно што су били пре 50 или 70 година везано jе за историjу и те страшне догађаjе и злочине коjе су починили неки други људи само зато што jе неко био друге вере или друге нациjе. Кључна порука jе да се живот после два страдања поново вратио у Пребиловце. 

Да ли jе тачно да jе емисиjа снимљена у таjности?

– Када идем у иностранство – а нажалост, и Република Српска jе иностранство – обавезни смо да упишемо тзв. синопсис. Процедура jе другачиjа него у Србиjи, jер се прелази граница, царина као и висина трошкова. У синопсису сам приjавио друге теме, jедну из Љубиња и jедну из Почитеља. Пребиловце нисам приjавио, jер сам се плашио да неко у моjоj медиjскоj кући не постави питање зашто отварате старе ране и поново покрећете ту причу. Онда сам питао екипу: „Момци, да ли имате снаге да у ходу украдемо време и да урадимо причу о Пребиловцима?!” Екипа jе имала снаге, али jе то био убитачан темпо. Емисиjе коjе се раде на брзину попут ове о Пребиловцима дуго се носе у глави и троше jако пуно енергиjе. Ви сте таj коjи мора да изнесе све до краjа да не би дошли у ситуациjу да у монтажи неки битан детаљ изостане. Морате да бринете и о екипи како не би и њих уведели у неки проблем.

Сценариста, редитељ, академик…

Бранко Станковић потписао jе као сценариста и редитељ 25 документарних и кратких играних филмова коjи су награђивани на фестивалима у земљи и свету. Аутор jе драме Ниjе него и коаутор драме Бар-Београд виа Пекинг. Обе су екранизоване на Радио-телевизиjи Србиjе. Од 2012. године има звање академика филмске уметности и наука коjе му jе доделила Академиjа филмске уметности и наука. Аутор jе и збирке прича са истим називом као и његова емисиjа – Квадратура круга.

Како сте успели да за мање од jедног дана снимите емисиjу коjа jе касниjе награђена?

– Пребиловце сам носио у себи шест месеци пре снимања. Да припреме за ту емисиjу нису добро одрађене, сигурно не би успели. Обављени су контакти са људима на терену, а имао сам и jасну слику како би то све требало да изгледа. Тако смо ипак све успели да стигнемо и обавимо планирани посао за дан.

Кога сте контактирали пре емисиjе?

– Наjпре сам контактирао свештеника Данила Бора, кога сам претходно упознао у Мостару приликом освештања темеља Саборног храма. Ваљда jе била и Божjа воља да он у међувремену из Мостара пређе у Чапљину. Користио сам део архивског материjала из филма Ево наше деце чувеног редитеља Здравка Шотре. Позвао сам и њега, а он ми jе дао дозволу да могу да користим материjал из његовог филма. После сам упознао и Миленка Јахуру, председника Српског националног друштва Пребиловци, коjи живи у Београду. После су се остваривали и други контакти и коцкице су се склапале.

Годину и по дана након снимања емисиjе храм у Пребиловцима jе завршен. У коjоj мери jе ваша емисиjа допринела таквом исходу?

– Емисиjа jе дошла у правом тренутку, а то нам jе и био циљ: да жртве буду сахрањене достоjно по други пут. Посебно ме jе обрадовало то што jе Синод Српске православне цркве прогласио пребиловачке жртве светим. Имао сам унутрашње ломове током рада на тоj емисиjи. Наиме, хтео сам да кажем за оне посмртне остатке коjи су вађене из jама „мошти” пошто сам имао неки унутрашњи осећаj да би баш то и било исправно. Доживљавао сам их и тада као свете, па ме jе силно обрадовала вест када су и званично проглашени светим.

Бранко Станковић

Посебно ме jе обрадовало то што jе Синод Српске православне цркве прогласио пребиловачке жртве светим. Током рада на тоj емисиjи. хтео сам да кажем за оне посмртне остатке коjи су вађене из jама „мошти” пошто сам имао неки унутрашњи осећаj да би баш то и било исправно.

Какав вас jе осећаj пратио док сте снимали у Пребиловцима?

– Када знате трагичну причу да jе три стотине деце зверски побиjено и да су неки живи људи бацани у jаме, осетите бол, поготово ако сте родитељ. И онда не можете у своjоj глави да се помирите с тим да jе неки монструм коjи се звао Иван Јовановић Црни то могао да уради деци, а после jе имао деветоро своjе деце.

Откуд то да се толико занимате за Херцеговину?

– Херцеговина jе увек инспиративна. Ове године се слави 140 година Невесињске пушке, а памтим када сам као члан наjближег дописништва из Ужица кренуо у Невесиње на прославу 120 година. Радио сам и читаву емисиjу о повратку Дучића Требињу. Како сам остао дан дуже у Требињу, отишао сам и направио причу о Тврдошу, коjи jе тада био много другачиjи од онога што jе данас. После сам снимио jош девет емисиjа о Херцеговини у склопу Квадратуре круга. Ипак, Пребиловци и Мостар на мене су оставили наjвећи траг.

Родом сте из Ужица, а и тамо живи велики броj Херцеговаца. Да ли jе и ваше порекло са херцеговачких простора?

– По ономе што сам изучавао у свом породичном стаблу, моjи су из Дробњака. То jе опет део Старе Херцеговине. Ужице су населили добрим делом људи из Старе Херцеговине и у том краjу се и данас говори иjекавицом. Немам рационално обjашњење за то, али сваки пут када сам на простору Старе Херцеговине имам посебан додир са каменом.

Србиjа све мање чита

-Написали сте и књигу прича о судбинама jунака Квадратуре круга. Да ли данас Срби негуjу културу читања? Оптерећени трком за посао Срби немаjу слободног времена, па и то мало што имаjу пре га утроше по друштвеним мрежама и погледаjу неке кратке реченице и слике. Моjа књига jе штампана у тиражу од две хиљаде примерака што ниjе мало за данашње прилике, а не можете jе наћи по књижарама. Требало би да напишем нову књигу, али никако да пронађем слободног времена.
Многи не знаjу да се бавите и сликарством… – Некада ме другари позову и скад стигнем скокнем дан – два на неку колониjу. Сликарство jе моjа велика љубав, али … Кући сам jош прошлог лета почео jедну слику. То jе уље на платну. Нажалост, остала ми jе jош трећина коjу никако не стижем да довршим.

Да ли то доживљавате као повратак коренима?

– Човек у XXI веку заиста све може да промени. Име, презиме, адресу становања, чак и пол, али jедино што никад не може да промени jесте завичаj. Многи наши људи читаве животе и велике кариjере направе по Аустралиjи, Америци или Канади, али последња жеља им jе да буду сахрањени у завичаjу. Човек увек има потребу да се врати тамо одакле jе потекао. Вуче га та земља. Чућете причу младих људи коjи су рођени на другом поднебљу како су пошли у завичаj своjих предака и осетили везаност. То jе потпуно нормално, jер су преци оставили енергиjу на том простору. У времену у ком живимо и простору у ком се крећемо остављамо део своjе енергиjе. Нисмо на том нивоу да би то могли на прави начин да схватимо, али ту енергиjу ће препознати они што долазе за нама. Када сам био на Скадру и шетао тамошњим улицама jедноставно сам осетио енергиjу коjа нам припада и нисам имао никакву дилему да jе то краj коjи jе припадао мом народу.

Једном сте рекли да jе губитак достоjанства наjстрашниjе што човеку може да се деси. Како ми као народ данас стоjимо са достоjанством?

– Ми смо у великоj мери изгубили достоjанство, и као народ и као поjединци. Погледаjте систем вредности. Ако мислите да можете све, и да изнад вас не постоjи никакав ауторитет, па ни Бог, онда ћете стварно урадити све. На урушавање достоjанства у великоj мери су утицали медиjи последњих десетак година. Медиjи коjи покушаваjу да што више унизе и упрљаjу човека. Уместо да нас оплемењуjу, медиjи нас труjу. Тако добиjамо дневну дозу отрова уместо лека. Када отворите булеварску штампу, то су: црна хроника, естрада и привредни криминал. И вама дан одмах започне лоше. Виђате личности коjе су до jуче биле поштоване како у неком риjалитиjу изгубе достоjанство. То се преноси и на публику коjа гледањем таквог садржаjа такође губи достоjанство.

ТВ куће кажу да живе од реклама, а да такав садржаj тражи публика. Да ли прихватате таква оправдања?

– Истина jе да се некад колеге бране ставом како jе програм такав jер „народ то хоће”. Међутим, то ниjе тачно. Људи прихватаjу оно што им се понуди. Реjтинг никада нисам jурио, нити се много тиме оптерећивао. Не желим сада да се хвалим реjтингом своjе емисиjе, али чињеница да Квадратура круга има наjдужи ауторски стаж на РТС-у потврђуjе њену гледаност и квалитет. Ако имате шта да понудите публици, нема разлога да се плашите реjтинга. Данас се сматра успешном емисиjа коjа траjе три-четири године, иако томе претходи истраживање циљних група и обезбеђивање медиjског тржишта унапред.

Бранко Станковић

Човек у XXI веку заиста све може да промени. Име, презиме, адресу становања, чак и пол, али jедино што никад не може да промени jесте завичаj

Да ли сте пре 13 година, када сте почињали емисиjу, знали да ће она изгледати овако као данас?

– Понудио сам РТС-у jедан другачиjи концепт емисиjе коjим сам желео да вратим урушени систем вредности. Желео сам да повратим добро и племенито у људима, jер jе то оно што човека чини човеком. За мене су урушене вредности не само оно по чему многи препознаjу Квадратуру круга него: и рад и стваралаштво и креациjа и иновациjа. У почетку људи нису могли да схвате до краjа каква jе то емисиjа мозаичног типа и какву jа желим да им пошаљем поруку. Био jе потребан период од две године да се навикну на то, као и на моj покушаj да вратим урушени систем вредности, коjи се ниjе много променио од тог времена. Данас можда jе и горе него у времену када смо емисиjу постављали.

Радили сте у разним деловима земље и у различитим околностима. Да ли jе било неких неприjатности на снимањима?

– Када смо радили емисиjу у Кистањама били смо на ивици инцидента. Ја нисам знао ко су људи коjи седе у кафани… да ли су они Срби, Хрвати, Јањевци са Косова или Хрвати коjи су ту живели. Општина Кистање jе пре рата имала 99% српског становништва, па сам правио причу како jе то данас. Све се добро завршило. Имали смо ситуациjе да се потроше батериjе на мобилним телефонима, да се изгубимо у планинама, у путу, па да пешачимо и по петнаестак километара. Било jе ратних ситуациjа, али живи смо и здрави и радимо даље.

Да ли сте размишљали о преласку у неку другу телевизиjску кућу?

– Искрено, уопште не могу ни да замислим како би уопште могла да изгледа Квадратура круга на Пинку или рецимо на Првоj. Та емисиjа би изгледала сигурно другачиjе у програмскоj шеми, а и људи би jе другачиjе доживљавали. Задовољан сам статусом коjи имам у РТС-у.

Данас многи сматраjу да jе новинарство пало на наjниже гране. Има ли наде да се таква ситуациjа промени?

– Знам да има много редакциjа у коjоj су потпуно нехумани услови за рад. Новинари седе набиjени у jедноj просториjи без основног мира када обављаjу неки телефонски позив. Слабо су плаћени. Са слабим стандардом и угроженом егзистенциjом новинар тешко да може да се избори за слободу, а то jе наjпогубиjе за ову професиjу.

Разговарао: Трифко Ћоровић

Извор: Слободна Херцеговина 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *