Туга у Ветернику, сећање на живот који никада неће бити исти (видео)

Поделите:

На подручју Новог Сада, уточиште је пронашло више од 40.000 прогнаних Срба из Книна, Обровца, Слуња, Војнића, Вргиног моста, Петриње и других места – углавном у Ветернику који је тако постао највеће насеље у којем живе српске избеглице из Хрватске. Сећања на „Олују“ не бледе, а пут повратка у завичај за њих је још увек ровит.

Са сликом убијеног брата Михајла, који је тек у марту ове године сахрањен, Ана Рајшић из Горње Бачуге код Петриње, сведочи голготу коју је њена породица доживела у „Олуји“ 1995. године. Тада им је, каже, све одузето – имовина али и живот, који више никада неће бити исти. Гледа патњу својих родитеља који од тада као живе сенке.

„Туга док дишем, ништа се не може заборавити, поготово то што њега нема. Све остало је мање важно. Он је био стуб наше породице, нема га више. Деца сирочићи, родитељи сами, све изгубљено, све спаљено, повратка нема“, прича Ана.

Подручје Петриње је било место у којем се пре рата лепо живело, сви су радили, каже Јанко Вилус. У „Олуји“ му је убијен брат Лазар. После тога за њих није било живота у Петрињи.

„Сећање на ту избегличку колону је заиста болно. Гледајући и опраштајући се са Банијом мислио сам да ли икад више… Тај задњи поглед је био тужан и јадан. Народ иде у колонама, стока гледа из дворишта, неко ју је распустио, неко није, остају празна дворишта, остају њиве, обрађено, све је било култивисано. И једноставно, под притиском минобацачких граната, под притиском једне војске која је наступала организовано ми смо се повлачили неорганизовано. Пре ‘Олује’ у Петрињи је живело 64 одсто Срба и остали део су били Хрвати“, сећа се Јанко.

На лицима избеглих Срба из Крајине, у Ветернику код Новог Сада, урезан бол. Патња која траје 22 године, кажу, не престаје.

„Сећам се колоне, тог дана смо избегли, син ми је тада имао 17 дана, кад смо бежали. Молио сам Бога поред онога што смо видели само да извучемо живе главе и да дођемо некако до Србије. Не бих пожелео ником тако нешто, било које да је нације и вере“, каже Невен Љубичић из села Крупа, Обровац.

Његов син Дејан каже да му је завичај у срцу. „Идем у свој завичај, иако сам имао 17 дана, јер то је и даље у мом срцу. Тамо сам рођен иако нисам тамо одрастао, и даље га посећујем, увек ће бити у мом срцу“, каже Дејан.

Они који су се вратили у Хрватску тешко живе, немају школе, без посла су и не могу лако да врате у посед своју имовину па чак ни лична документа.

РТС

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *