Да се Тесла те 1941. нашао у Смиљану…

Поделите:

Да су 1941, што jе било могуће jер jе Никола Тесла тада био жив, Хрвати у родном Смиљану ухватили светски славног проналазача, сместа би га убили, као што су током Другог светског рата убили 4 337 Срба из тадашњих личких котара (срезова) Госпића и Перушића, или као што су побили 559 смиљанских Срба од коjих jе неке крштавао и смиљански прото Милутин Тесла. Убили би га и 1991. године

Тешко jе наћи Србина са толико дубоким и разгранатим српским коренима и тако утемељеном српском свешћу као што jе био Никола Тесла. И свака помисао да се он може изместити из српског и краjишког бића и накнадно, посмртно везати за Хрвате, или пак за оне напоjене идеологиjом „друге Србиjе“, разне секташе, међу коjима су и сатанисти, представља апсурд и бесмислицу. Нема приличниjег места на коjем би се овом светском гениjу одала почаст од Светосавског храма на Врачару. Тамо jе место Теслиноj урни и праху, тамо где се расуо и прах Светога Саве. 

ЗАДОЈЕН КОСОВСКИМ ПРЕДАЊЕМ

Мало jе знаменитих Срба, као што jе био Никола Тесла, коjи имаjу тако дубоке српске православне корене. Деда му jе био свештеник, отац свештеник, jедан уjак владика, други свештеник, две сестре су му биле удате за свештенике, jедан сестрић монах… Да га превелика љубав према науци ниjе одвела у свет, он би, као што jе прижељкивао његов отац, смиљански прота Милутин Тесла, такође био свештеник. Као и већина православних Срба Краjишника, он jе био задоjен косовским предањем. Те чињенице биле су 1941. и 1991. добро познате Хрватима коjи су се, баш због Тесле, окомили на Смиљан и Госпић, где су Срби искорењени.

Ниjе наодмет да се подсетимо детаља Теслиног „родослова“, коjи jе 1936. године, поводом Теслиног осамдесетог рођендана, тада сачинио и обелоданио професор у пензиjи Коста Кулишић, иначе Теслин школски друг и приjатељ, а двоjица приjатеља дописивала су се целог живота. Теслин деда по маjци био jе чувени грачачки прота Никола Мандић, коjи jе имао осморо деце – четири сина и четири кћерке. Два сина проте Николе, два брата Теслине маjке Ђуке, били су свештеници. Њен брат, Теслин уjак, Петар, у монаштву Никола Мандић, прво jе био свештеник, а онда се замонашио добивши име Никола. Доцниjе jе постао епископ тузланско-зворнички, а затим митрополит дабробосански. Други Теслин уjак био jе чувени грачачки прота Тома Мандић.

Теслини родитељи, прота Милутин и Георгина Ђука Тесла, имали су петоро деце: кћерке Милку, Ангелину и Мариjу, и синове Дану и Николу. Ангелина jе била удата за проту Јована Трбоjевића коjи jе службовао у Метку. Ангелинин син Петрониjе Трбоjевић био jе архимандрит у манастиру Шишатовцу. Наjмлађа Теслина сестра Мариjа jе била удата за риjечког проту Николу Косановића.  Прота Милутин Тесла желео jе да се jедан од његових синова посвети свештеничком позиву. Стариjи син Дане, такође даровит дечак, после jедног пада са коња, био jе заувек онеспособљен за било коjи, а поготово свештенички позив, а оцу се ниjе испунила жеља да се тога позива прихвати млађи син Никола. Нема никакве сумње да jе Никола васпитаван у српском духу, као што су васпитавана свештеничка деца, и да се он и касниjе развиjао на тим основама.

О духовним основама са коjих jе Никола Тесла „узлетео“ у свет науке, оставио нам jе сведочење и његов друг из студентских дана из Граца, професор Коста Кулишић, са коjим jе jедно време Никола делио студентску собу. Кулишић сведочи да се Тесла у то време интересовао за књижевност ‒ „сем што jе он добро разумевао техничке предмете, он jе познавао добро и повест књижевности енглеске, француске, а поштогод и италиjанске, а да не говоримо немачке“. Посебно jе, како каже Кулишић, ценио Дантеа, Петрарку и Бокача. У то време на Универзитету у Грацу деловало jе Српско студентско друштво „Србадиjа“, чиjи jе активни члан био и Тесла, а у „Алманаху“ овога друштва обjављивани су његови прилози. Разумљиво jе онда што се Тесла интересовао и за српску националну књижевност, што jе читао „Горски виjенац“, знао напамет многе српске народне jуначке песме, а међу песницима, првенствено због његове родољубиве поезиjе, уздизао jе Јована Јовановића Змаjа, чиjу jе поезиjу преводио на енглески jезик. На jедноj изложби у Чикагу 1893, где jе међу приређивачима изложбе био и Никола Тесла, доминирали су и светлосни ефекти, када су светлошћу исписивана имена наjвећих светских умова тога доба. Међу њима истицало се и име српског песника Јована Јовановића Змаjа. Тесла jе изузетно ценио гусле и гусларске песме уз коjе jе одрастао. Потврдио jе то примивши у своj дом у Америци, и одаjући му наjвеће почасти, познатог гуслара Петра Перуновића Перуна.

Ваља се подсетити и речи коjе jе Тесла изговорио у време свога боравка у Београду 21. маjа 1892. на банкету коjи му jе приредила београдска општина. Тесла jе, како подсећа  Коста Кулишић, изговорио и ове речи: „У мени има нешто, што може бити обмана, као што чешће бива код млађих одушевљених људи; али ако будем сретан да остварим бар неке од своjих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство, а ако се те моjе наде испуне, наjслађа ће ми мисао бити да jе то дело jедног Србина.

Споменик Николи Тесли у Смиљану

Споменик Николи Тесли у Смиљану

ДА СЕ ЗАТЕКАО У СМИЉАНУ, УБИЛИ БИ ГА

Тесла поготову нема ништа заjедничко са Хрватима коjи данас упорно покушаваjу, због његове светске славе, да му мртвом наметну хрватско национално име и да га прогласе гениjем кога jе изнедрио хрватски народ. Да су 1941, што jе било могуће jер jе он тада био жив, Хрвати у родном Смиљану ухватили светски славног проналазача Николу Теслу, сместа би га убили, као што су током Другог светског рата убили 4 337 Срба из тадашњих личких котара (срезова) Госпића и Перушића, или као што су побили 559 смиљанских Срба од коjих jе неке крштавао и смиљански прото Милутин Тесла. Да jе Никола Тесла удовољио очевим жељама, да се определио за свештенички позив и да се као свештеник у то време затекао у Смиљану, Хрвати би га убили као што су убили смиљанског пароха Матиjу Стиjачића. Да jе то било могуће, да се Тесла 1991. затекао у Смиљану, пола века после усташких погрома, опет би био убиjен, убили би га воjници тадашњег хрватског Збора народне гарде.

Када су госпићки Хрвати 1941. кренули у покоље госпићких Срба, кренули су и на Смиљан, коjи jе тада био познат као родно место Николе Тесле.  Добро се тада  знало ко jе био Никола Тесла и шта jе уопште значио Смиљан. Четири године раниjе, 1936, у целоj ондашњоj jугословенскоj држави обележена jе осамдесетогодишњица рођења великог научника. О Николи Тесли и његовим открићима у Америци писали су сви ондашњи значаjниjи jугословенски листови. Пет година касниjе новостворена фашистичка Независна Држава Хрватска нашла се тада у окриљу сила осовине ‒ Италиjе и Немачке ‒ коjе су биле у рату са Сjедињеним Америчким Државама, где jе Тесла живео и чиjи jе поданик био.

Међу првим усташким жртвама у госпићком краjу били су православни свештеници и чланови њихових породица, а међу њима и смиљански парох Матиjа Стиjачић, рођен у Клобуцима код Требиња. Оца попа Матиjе, Видака Стиjачића, обесиле су аустроугарске власти 1916. са jош 77 Срба мушкараца и две жене. Поп Матиjа jе дуго службовао као парох у Америци, где се истицао у раду са нашим исељеницима, саставивши jедан зборник молитава и црквених песама. Из Америке се вратио 1935. и био постављен за свештеника у Смиљану. Усташе су га ухапсиле 12. априла 1941.  и одвеле у Казнени завод у Госпићу. Са њим jе био затворен и Димитриjе Јерковић, свештеник  из оближње Широке Куле, коjи jе претходно служио у Парохиjи у Смиљану. Обоjицу свештеника виђали су испребиjане у затвору, а затим су одведени на Велебит где су побиjени. Матиjиног сина Славка, ђака седмог разреда гимназиjе, ухапсиле су, а онда убиле госпићке усташе док jе у затвору тражио оца.

Жртва усташког злочина био jе и госпићки протоjереj Гено Илић, рођен 1863. у Смиљану у свештеничкоj породици. Он jе био приjатељ Теслиног оца Милутина. Наjвећи део живота провео jе у Госпићу. Иако jе Илић био у дубокоj старости и прикован за постељу, наоружани и униформисани госпићки Хрвати су долазили у његову кућу, злостављали га покушаваjући да га онако болесног одведу у затвор, па jе он убрзо умро.

Скупину насеља коjа се звала jедним именом ‒ Смиљан и представљала смиљанску општину чинили су: Смиљан, Бужим, Растока, Смиљанско Поље, Дебело Брдо, Трновац, Брушане и Развалуша. Према државном попису из 1931, општина jе имала 985 домаћинстава и 4 782 становника. Већину становништва чинили су римокатолици, а међу њима jе живео само 621 православни Србин. Од тога броjа у усташким покољима убиjено jе 559 Срба а само их jе 62 преживело рат.

По завршетку Другог светског рата, хрватски комунисти у новоj jугословенскоj држави прећуткивали су злочине над Србима. У томе су им, чуваjући положаjе и привилегиjе, а међу жртвама често jе било и чланова њихових наjужих породица, издашно помагали и српски лички комунисти. Стратишта на коjима су побиjени смиљански Срби нису била обележена на достоjан начин. Тек на Илиндан, 2. августа 1977,  хрватске власти су дозволиле да се кости српских жртава сакупе на jедном месту и сахране у скромне спомен-костурнице на гробљу у Смиљанском Пољу у Богданићу. Нису како jе требало обележена српска губилишта у околини Госпића, као што jе Јадовно. Смиљанска православна црква Светог Петра и Павла остала jе у рушевинама све до 1985. Говорило се да не би требало обнављати цркву „jер би, у противном,  Срби доводили у цркву дjецу на крштење“. Тада jе црква само делимично обновљена, покривена и омалтерисана. Уместо старог четвороугаоног торња, саграђен jе нови, знатно мањи, „на преслицу“. Обновљен jе и парохиjски дом, здање у коjем jе Никола Тесла провео рано детињство. У парохиjском дому приређена jе музеjска поставка чиjи jе циљ био да прикаже детињство великог научника. Тако jе то остало до вишестраначких избора у Хрватскоj 1990. године. 

НА ГУБИЛИШТЕ ПРЕКО ТЕСЛИНОГ СМИЉАНА

Прилику да заувек, по свом програму, реше српско питање, да заврше оно што нису успели током Другог светског рата, да истребе Србе из Хрватске, Лике и Теслиног Смиљана, Хрвати су добили 1990. Пет децениjа после страшних усташких погрома Срба започели су нови погроми и нови геноцид. Од 16. до 18. октобра 1991. хрватски воjници, међу коjима су се истицали Милан Рожић, Матиjа Мартин, Жељко Болф, Жељко Жигић и Мирослав Петри, убили су 119 госпићких Срба, од коjих само девет воjника, а све остало су били цивили. Међу побиjеним Србима били су Бранко Штулић, госпићки окружни судиjа, Станко Смиљанић, правник, угледни новинар Симо Кљаjић. Одвођени су на губилиште путем коjи jе водио поред Теслиног Смиљана. Остаци та 24 масакрирана, а онда спаљена тела нађени су после на локалитету Кулин дô код насеља Широка Кула. Стручњаци за судску медицину Воjно-медицинске академиjе у Београду, коjи су извршили увиђаj над жртвама, наводе да су њихову смрт  проузроковале „стрелне повреде изазване проjектилима ручног ватреног оружjа, затим секотине коjе су настале деjством оштрице замахнутог механичког оруђа, убодине настале шиљком и оштрицом механичког оруђа и утиснути преломи костиjу главе настали тупином замахнутог механичког оруђа“.

Тих дана настрадали су и Срби у Теслином Смиљану коjи су преживели усташки нож у Другом светском рату. Убиjени су Јово и Рада Богић, Јово Лемаић, Мићо и Милан Пеjновић и Богдан Раjчевић. Док jе у jесен 1991. радио на своjоj њиви, Хрвати су убили  осамдесетогодишњег Лукицу Пеjновића. Последња жртва из Смиљана била jе старица Борка Вранеш, убиjена у Госпићу 1993. године

Искорењивањем личких, госпићких и смиљанских Срба Хрвати су настоjали да избришу сваку успомену на Николу Теслу. Госпићка гимназиjа до 1991.  носила jе Теслино име, а пред гимназиjом jе било постоље са попрсjем великана. Велики трг у овом граду такође jе носио Теслино име, а тргом испред хотела „Лике“ доминирао jе Теслин споменик, рад ваjара Фране Кршинића. Оваj споменик jе миниран 1991, уклоњена jе Теслина биста испред гимназиjе, а на тргу jе 1995, уместо Теслиног споменика, подигнута фонтана са скулптуром коjа jе представљала вилу Велебита.

У то време настрадала jе и Црква Светога Петра и Павла у Смиљану и парохиjски дом поред ње у коjем jе одрастао Никола Тесла. Један очевидац jе забележио да jе 1995, када се рат стишао, богомоља била „без улазних врата, вjетар jе засуо лишће по поду по коjем су се котрљале празне пивске боце и остаци неких ормара… У родноj кући Николе Тесле исто… Једно вриjеме у њоj jе био смjештен стожер неких jединица Хрватске воjске“.

Споменик на Врачару

Још 28. фебруара 1914. године потписан jе Споразум о подизању споменика Николи Тесли пред Светосавским храмом у Београду, где би у оквиру споменика или у самом храму била положена и урна са Теслиним пепелом, коjа се чува у jедноj витрини у Теслином музеjу. Споразум о подизању овог споменика потписан jе у Патриjаршиjи у Београду. У име СПЦ споразум jе потписао патриjарх Иринеj, у име владе Србиjе министарка енергетике Зорана Михаjловић, а у име Београда – тадашњи председник привременог органа градске управе Синиша Мали. Теслин споменик обогатиће оваj простор где су споменици Светом Сави и Карађорђу. Инициjатор подизања овог споменика и преношења урне великог научника из Музеjа Николе Тесле на Врачар била jе Српска православна црква. 

Тадић као Месићева и Санадерова икебана

Године 2003. у свету jе обележавана шездесетогодишњица смрти Николе Тесле. У свим земљама, научним центрима, универзитетским и академским организациjама, а поготово тамо где jе Тесла био почасни члан, отваране су изложбе, организоване свечане академиjе и предавања као знак поштовања према великом научнику и његовом делу. Само у Хрватскоj ниjе била обележена ова годишњица.

Вероватно су из амбасаде Сjедињених Америчких Држава у Загребу стигли захтеви да и Хрватска на неки начин мора да обрати пажњу на Николу Теслу. На римокатолички празник, Дан заљубљених,  Светог Валентина, 14. фебруара 2006, у Смиљану jе свечано обележен почетак радова обнове Смиљанске православне цркве и парохиjског дома у коjем jе рођен Никола Тесла. Око Смиљанске цркве и парохиjског дома била су постављена упозорења како jе терен миниран иако на овом простору ниjе било ратних деjстава, па ни мина. На овом скупу, где jе свечано означен почетак радова на обнови „Тематског парка Никола Тесла“, ниjе било представника институциjа српског народа у Хрватскоj ни ‒ представника Српске православне цркве.

Три дана пре централне свечаности прославе Теслиног jубилеjа у Хрватскоj, коjа jе била уприличена у Смиљану 10. jула 2006. године, у строгом центру Загреба откривен jе споменик Николи Тесли. На ново место пренета jе заправо Теслина скулптура коjа се до тада налазила у дворишту Института „Руђер Бошковић“. Откривању споменика присуствовао jе цео хрватски државни врх, а у центру пажње био jе председник Стjепан Месић, коjи jе петнаестак година раниjе поручио Теслиним земљацима у Госпићу да ће стати сви под jедан кишобран, и да из Хрватске могу однети само мало земље коjа им се буде залепила за опанке.

На централноj манифестациjи обележавања Теслиног jубилеjа у Смиљану, тога 10. jула 2006. године, коjу jе организовала хрватска држава, отворен jе „Тематски парк Никола Тесла“. Свечаности jе присуствовао цео хрватски државни врх на челу са Стjепаном Месићем и председником хрватске владе Ивом Санадером. На ову свечаност приспео jе и гост из Београда, председник Србиjе, Борис Тадић. Први пут од 1941. године, када jе спаљена и срушена, представници Српске православне цркве могли су да уђу у Смиљанску цркву и одрже службу.

Постоjала jе могућност да централна манифестациjа тога 10. jула 2006. године буде одржана без публике. Лички римокатолици, коjи су у два претходна рата побили или протерали госпићке Србе и уништили већину материjалних трагова што би упућивали да jе некада овде живео српски православни народ, нису желели да учествуjу у Теслином jубилеjу нити да присуствуjу овоj свечаности.  Ствар су „извадили“ Срби коjи су на ову свечаност стигли аутобусима са стране, у организациjи Српског културног друштва „Просвjета“. Да ниjе било њих, на свечаности би били само званичници са бине и полициjа коjа их jе обезбеђивала. 

Америчка „захвалност“ Тесли

Американци су се на посебан начин одужили Николи Тесли. Прогон и коначно искорењивање краjишких, па и госпићких Срба у време верско-грађанског рата у Хрватскоj 1991 – 1995 омогућиле су Сjедињене Америчке Државе коjе су тада Туђману послале своjе воjне стручњаке. На таj начин створена jе хрватска воjска. Ти амерички стручњаци осмислили су и водили акциjу „Олуjа“. Успех америчке воjне мисли и стратегиjе коjу jе користила хрватска воjска, уништаваjући 1995. године Теслине Србе, триjумфално jе „оверио“ тадашњи амерички амбасадор у Хрватскоj Питер Галбраjт, сликаjући се победнички на хрватским тенковима, газећи српска насеља у Хрватскоj. 

ИСКОРЕЊЕНЕ БРОЈНЕ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ

До те кобне 1941. године, у тадашњоj смиљанскоj општини у насељима Смиљан, Смиљанско Поље, Богданић, Љутача и Заблата живеле су старе српске породице: Басарићи, Богићи, Гаjићи, Делићи, Лемаjићи, Милашиновићи, Пеjновићи, Продановићи, Стиjачићи, Катићи, Поткоњаци, Почуче, Раjчевићи, Старчевићи, Вранеши, Јаворине, Витаси, Вуjиновићи, Милеуснићи, Пезељи, Плећаши, Чубрило, Димићи, Јерковићи и  Паићи. У време првих злочина, пре Илиндана 1941. године, убиjена су 42, док jе на Илиндан, 2. августа 1941. године,  убиjено 462 члана ових породица. Од 49 чељади породице Вранеш, од усташке руке тада jе страдало 44, од тога двадесеторо деце и девет жена. Од 129 Лемаjића 1941. године убиjено их jе 116, а после jе страдало jош четрнаест чланова ове породице. Почетком рата разграната породица Пеjновића броjала jе 121 члана, већ у првим погромима прве ратне године убиjено их jе 113, од тога jе 94 страдало од ножа, а деветоро jе живо спаљено.

Јово Бајић

Извор: ПЕЧАТ

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *