Јованка је била тајни агент који је владао Југославијом

Поделите:

Година је 1981. а Јосип Броз Тито, доживотни председник бивше СФРЈ, мртав је нешто више од 10 месеци.. Државни врх, окупљен у Савезни савет за заштиту уставног поретка, врховно тело које се бави најтајнијм питањима државне сигурности, дискретно се окупио у Загребу. На челу им је друг Свилени, Хрват Владимир Бакарић. Тема тајног састанка само је једна: Титова одбачена супруга Јованка Будисављевић.

Удовица Броз, која је последње године Титовог живота, провела у политчкој и физичкој изолацији од супруга и јавности, прети објављивањем мемоара а, након година ћутње, јавним и бруталним нападом на оне које држи кривцима за своје прогонство. Паника због удовице је велика.
Управо започиње један од најдраматичнијих политичких обрачуна у последњој деценији постојања СФРЈ.
Први део серијала “Беле књиге”, коју је објавио хрватски Еџпресс, открива детаље како је од смерне “супруге и прве другарице”, припросте личке партизанке, Јованка, уз Тита, постала најмоћнија особа у Југославији. Искази Титових сарадника, дипломата и високих официра ЈНА, описују како су настрадали од немилосрдне жене која је обожавала луксуз, крзна од леопарда и хермелина и краљевске забаве, а коју су оптуживали да ради за усташе.

Ово су оригинални записи.

ПОНАШАЊЕ И ДЕЛОВАЊЕ ЈОВАНКЕ БРОЗ ДО 1974. ГОДИНЕ (ДО ОБРАЗОВАЊА КОМИСИЈЕ СКЈ)

Одређени облици неприхватљивог, деструктивног понашања Јованке Броз интензивније су се испољили 1958. године, а према неким сазнањима и раније. После изношења краћих биографских података за Јованку Будисављевић-Броз, на бази расположиве документације, указаћемо на облике и садржину таквог понашања и деловања од 22. јануара 1974. године када је образована Комисија СКЈ ради сагледавања и утврђивања стања и односа.

Основни биографски подаци

Јованка Будисављевић-Броз је рођена 7. децембра 1925. године у селу Пећани, Титова Кореница, СР Хрватска. По националности је српкиња. Завршила је четири разреда основне школе у родном селу, где је живела до почетка рата и бавила се “уобичајним пословима у сељачком домаћинству”. Потиче из средње сељачке породице. Њен отац Мићо Будисављевић се налазио на раду у Америци и пред рат се вратио кући. Отац и мајка су умрли у току рата. У Народноослободилачкој војсци Југославије су јој учествовала два брата, од којих је један погинуо 1943. године. Јованка Будисављевић организовано ради за народноослободилачки покрет од августа 1941. до маја 1942. године. Добровољно је ступила у Народноослободилачку војску Југославије 5. маја 1942. године, најпре у 1. омладинску чету у Лици, а затим у 3. батаљон 2. бригаде 6. личке дивизије. Касније је била при Штабу 1. корпуса НОВЈ. У рату је обављала дужности борца, делегата у бригадној амбуланти и комесара хируршке болнице 1. армије и за то време је два пута лакше рањена. Непосредно после ослобођења радила је једно време у Генералштабу Југословенске армије у Београду, а затим у Штабу 1. армије у Нишу. Демобилисана је 21. октобра 1945. године у чину поручника. Јованка Будисављевић је, после демобилизације, нешто више од месец и по дана живела у родном селу, а затим је 12. децембра 1945. године реактивирана и упућена на дужност у Резиденцију Председника Републике у Београду, где је обављала послове хигијеничарке, главне домаћице и помоћника личног секретара Врховног команданта.

Јованка Будисављевић је носилац “Партизанске споменице 1941”, Ордена за храброст, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена братства и јединства са сребрним венцем, Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима и Ордена југословенске звезде са лентом. “Партизанска споменица 1941” додељена јој је 1. децембра 1972. године решењем (број 17/7-150) Персоналне управе Савезног секретаријата за народну одбрану. Јосип Броз Тито је априла 1952. године ступио у брак са Јованком Будисављевић, која је удајом узела презиме свога супруга – Броз. У биографским подацима Јованке Броз има и других неразјашњених детаља. Наиме, постоје изјаве брачног пара Павла и Бебе Мартинец из Загреба да је Јованка Броз за време рата, крајем 1942. и почетком 1943. године (око шест месеци) била у Загребу под лажним именом и измишљеном биографијом. Овај брачни пар је изнео да ју је у њихов стан довео Павлов брат Иван Мартинец. Сумњају да је била повезана са полицијом и као таква убачена у партизане. Из материјала са којима се располаже произлази да је Јованка Броз до 1958. године обављала углавном послове у оквиру својих редовних обавеза супруге Председника Републике. Међутим, после тог времена она све више утиче на кадровска решења и односе у резиденцијама Председника Републике, а почиње се више ангажовати и око редовних државничких и политичких обавеза Председника Републике и покушава утицати на одређене одлуке.

Мешање Јованке Броз у кадровска питања и њен однос према особљу које је радило у резиденцијама најнепосредније је утицало да поједина радна места (лични секретари, кувари, келнери, собари и сл.) или поједине службе (служба здравствене заштите) нису у дужем временском периоду попуњаване радницима потребних профила стручности. То је утицало да Председнику Републике у то време нису били обезбеђени основни услови за обављање сложених и бројних обавеза, нити му је била обезбеђена одговарајућа здравствена заштита. Јованка Броз се у то време такође све више укључује у многа питања везана за извршавање државничких обавеза и политичких функција Председника Републике. Она захтева да јој се достављају конкретни материјали за поједина питања, а све се више укључује у програме и непосредне разговоре Председника Републике за време боравка у земљи или путовања у иностранство, због чега је, не ретко, долазила у сукобе и са најближим сарадницима Председника Републике. Председник Републике није одобравао такво понашање Јованке Броз, па је повремено долазило до препирки и прикривених или отворених сукоба између њих. Такво понашање Јованке Броз довело је до тога да је Председник СКЈ 22. јануара 1974. године донео одлуку да се образује Комисија СКЈ са задатком да утврди стање и односе у резиденцијама и покушај спољњег утицаја на те односе, као и питања услова живота и рада Председника Републике.

Почетак мешања Јованке Броз у државничке послове

Председника Републике Потпунију слику о понашању и деловању Јованке Броз као супруге Председника Републике и о почецима њеног мешања у државничке послове Председника Републике дао је у својој изјави Мирко Милутиновић, који се од 1952. до јуна 1977. године, уз повремене прекиде због обављања других дужности у Тајланду и Холандији, налазио на дужности личног секретара, шефа Протокола и шефа Кабинета Председника Републике. Он износи да није запажао да се до 1954. године Јованка Броз на било који начин мешала или покушала утицати на неке државничке послове Председника Републике. У то време она је обављала углавном послове супруге Председника Републике. Међутим, на основу измењаних телеграма запазио је да је покушала утицати на Председника Републике да при повратку из Бурме 1955. године посети Етиопију што, иначе, није реализовано.

Јованка Броз први пут путује са Председником Републике у иностранство приликом његове посете земљама Азије и Африке 1958. и 1959. године (8 земаља). Приликом тог путовања она се почела интензивније ангажовати у разговорима Председника Републике и чланова наших званичних делегација око суштинских питања посете тим земљама. Јованка Броз је тада, први пут, у име жена Југославије водила званичне разговоре са представницама женских организација у земљама које је посећивао Председник Републике. У вези са овим посетама, тражила је и добијала све материјале политичког, привредног и другог карактера, а у значајној мери и оперативног карактера. Захтевала је да се за њу посебно обрађују и детаљнији материјали историјског, туристичког и културног карактера, као и детаљније информације о свим домаћим личностима са којима ће долазити у контакт. Милутиновић указује да се Јованка Броз изразито ангажовала око припреме и за време посете Председника Републике неким земљама Западне Африке и Магреба, марта и априла 1961. године. Милутиновић, који је у то време био на дужности саветника за спољно-политичке послове у Кабинету Председника Републике, износи да се Јованка Броз односила према члановима наше делегације као “свити”. Посебно је изражавала незадовољство према раду тадашњег генералног секретара Леа Матеса и шефа Протокола Зденка Штамбука, тврдећи, јавно, да је друг Тито незадовољан њиховим радом. Она је током тог пута, у два-три маха, оштро критиковала однос генерала Милана Жежеља према њој. С тим у вези, Милутиновић указује да је непосредно по повратку са тог путовања дошло до смењивања Матеса и Штамбука са дужности које су обављали.

Посебно ангажовање Јованке Броз запазио је око припрема Прве конференције покрета несврстаних земаља 1961. године у Београду, за које време је дошло до значајнијих адаптација у Резиденцији. Наглашава да је у то време дошло до видљивијег поремећаја односа између Јованке Броз и Милана Жежеља и да је после ове конференције генерал Жежељ смењен са дужности ађутанта Врховног команданта оружаних снага. У периоду од 1964. до 1968. године, износи даље Милутиновић, присуство Јованке Броз у свим званичним и незваничним пословима Председника Републике све је уочљивије и све значајније. Примера ради, наводи да она присуствује на ВИИИ и ИX конгресу СКЈ као гост, да редовно учествује у свим државним посетама и слично. Од особља у резиденцији је захтевала да је ословљава са “другарица Јованка”. Настојала је да се у званичним саопштењима њено учешће објави у формулацији: “Председник Јосип Броз Тито и другарица Јованка Броз” (уместо раније формулације: “Председник Републике са супругом”).

Упоредо с таквим активностима и ангажовањем, Јованка Броз почиње све више да се бави пословима реорганизације служби у Резиденцији. Она прати депеше Савезног секретаријата за иностране послове (који су јој стављали на располагање лични секретари Председника Републике, а касније је тражила да се један комплет доставља за њу посебно). Из примедби које је Јованка Броз давала генералним секретарима, начелнику Кабинета Врховног команданта оружаних снага и другима, Милутиновић закључује да су јој били приступачни и материјали Савезног секретаријата за народну одбрану, Савезног секретаријата за унутрашње послове и координациони материјали Савезног секретаријата за иностране послове. У истом периоду Јованка Броз све више узима учешћа у разговорима које Председник Републике води са својим главним политичким сарадницима, а у разговорима са неким лицима на раду у Резиденцији она износи своја мишљења о појединим Титовим сарадницима и њиховим супругама, најчешће о Славки Ранковић и Лепи Перовић-Поповић. У вези с тим, Милутиновић наводи јавни инцидент са Славком Ранковић, септембра 1964. године, када јој је Славка, у присуству више другарица и особља Резиденције, приговорила што ангажује толико наших руководилаца око посете супруге Новотног.

Од тада су односи између Јованке Броз и Славе Ранковић били поремећени. Милутиновић посебно наглашава да је период после 1964. године карактеристичан за растући утицај Јованке Броз на програме путовања друга Тита у земљи, на њено учешће уз друга Тита на састанцима политичких актива у републикама и покрајинама. Она се непосредније и свестраније ангажовала у организовању пријема појединих политичких сарадника или личних пријатеља код друга Тита и све отвореније је износила примедбе о појединим политичким руководиоцима. То је посебно било видљиво у вези са студентским догађајима 1968. године. Настојала је да утиче на одлуке Председника Републике за путовања и посете по позивима у земљи, а не ретко је и одлучивала о томе. Све је израженије мешање Јованке Броз у рад служби у Кабинету и резиденцијама. Она тражи да се врши замена кадрова у резиденцијама и често успева у томе (примери Жежеља, Црнобрње, Владе Поповића и других) и заговара осавремењавање рада у Резиденцији (стручно оспособљавање кадрова, увођење тестирања, повећање радних норми, подношење извештаја о раду, лични дохоци и друго). У вези са њеним таквим захтевима и односима, Милутиновић истиче да је било интервала када поједине службе нису функционисале (секретари, лекари, конобари, собари, кувари и сл.).

Пуно ангажовање Јованке Броз запажа се почетком 1974. године приликом посете Индији, Бангладешу и Сирији. Тада је, у присуству Председника Републике, тражила не само смењивање лекара, него је и решавала питања смештаја, исхране, поклона, па чак одређивала ко ће ићи у претходницу и слично. После њене интервенције дошло је до изостављања неких лица из састава делегације који су раније били предвиђено (на пример, Милош Меловски). Милутиновић износи да је Јованка Броз за време X конгреса СКЈ била јако нерасположена. Не зна разлоге, али истиче да је Тито за време једне паузе, у присуству Јованке Броз и још неких другова рекао да “Јованка обавља корисне послове, помажући ми у обављању мојих дужности”, али да он није Мао Це Тунг или Николае Чаушеску који су своје супруге стављали у Централни комитет. Износећи оцену да је мешање Јованке Броз у рад Кабинета из године у годину узимала све више маха, посебно мешање у избор кадрова и материјално-финансијско пословање Резиденције, Милутиновић наводи податак да је само на раду у резиденцијама промењено више од 100 људи, а у Кабинету Председника Републике и Кабинету Врховног команданта, главног ађутанта, Комаде објекта на Брионима, Карађорђеву, Добановцима и делимично на Брду код Крања промењено је више стотина људи. Долазило је и до честих промена личних лекара и тимова лекара који су пратили Председника Републике приликом посета у земљи и иностранству.

До тога је у већини случајева долазило на инсистирање Јованке Броз, посебно у време када није било личних секретара, а на тим радним местима је најчешће долазило до смена. Милутиновић наводи да је Јованка Броз имала утицаја на избор кадрова за одређене дужности у Кабинету Председника Републике. У вези с тим, он истиче да су генерални секретари, секретари и шефови Кабинета Председника Републике смењивани под њеним одређеним утицајем. Она се посебно ангажовала у погледу избора шефа безбедности Председника Република и његових помоћника, нарочито после смењивања генерала Мишковића. Слично је било и са кадровима у Комади објекта и Дирекцији за репрезентативне објекте. Милутиновић, такође, износи да је постепено расло и учешће Јованке Броз у изради буџета Кабинета Председника Републике, тако да је касније предлог буџета достављан и њој. Често се дешавало да је успевала да измени неке одлуке Председника Републике да се веће ставке у буџету, које су биле намењене за изградњу нових или реконструкцију постојећих објеката, одложе за касније. Било је и случајева да су се ванредна средства морала обезбеђивати непланирано, на основу њених тражења, за која је успевала да накнадно добије сугласност Председника Републике.

У својој писаној изјави, Алкесандар Шокорац, шеф Кабинета Председника Републике од марта 1973. до септембра 1975. године, такође, износи да је Јованка Броз настојала да се меша у готово све послове Кабинета. Шокорац тврди да је она успела да онемогући спровођење у живот Одлуке о организацији служби Кабинета коју је 1973. године на Брду код Крања (тзв. одлуке са Брда), уз сугласност Председника Републике, донело највише руководство земље (Кардељ, Бакарић, Доланц, Дугоњић, Билић и Љубичић).
Циљ доношења ове одлуке био је да се обезбеди адекватна, ефикасна и рационална организација служби око Председника Републике, које би биле одговорне њему и Председништву СФРЈ (на пример, Служба за репрезентативне објекте, укључујући и Брионе). При доношењу тих одлука била је присутна и Јованка Броз. Она се касније супротставила предлозима о новој организацији служби Кабинета Председника Републике, очигледно из разлога што би применом тих одлука у знатној мери била умањена могућност њеног утицаја на рад ових служби. После анулирања тих одлука, утицај Јованке Броз на службе у Кабинету био је још већи (мешање у персоналне послове, изненадно и безразложно смењивање и отпуштање радника, противљење да се одређена радна места попуњавају и др.). Све је то веома негативно утицало на рад Председника Републике и Кабинета. Шокорац даље наводи да је један од основних проблема био однос Јованке Броз према службама које су опслуживале Председника Републике.

Њено стално мешање у организацију и функционисање тих служби веома је отежавало рад и изазивало негативне последице. Оптужујући скоро све раније личне секретаре Председника Републике да су “радили за некога другог”, Јованка Броз се упорно противила попуњавању тих радних места. Она је упорно онемогућавала инсталирање телефона или електроничног звонца у просторијама Председника Републике, са образложењем да се тим путем Председник Републике може прислушкивати, онемогућавајући тако комуницирање Председника Републике како са својим најближим сарадницима, тако и са особљем у Кабинету и резиденцијама, посебно са лекарима у случају хитне потребе и слично. Сумњичећи све људе и инсистирајући на неким њеним критеријумима о квалитету појединца, Јованка Броз је стварала такву ситуацију да Председник Републике не само да није увек био опслуживан на задовољавајући начин, већ су изостајали и елементарни услови за његов живот и рад, што је утицало и на његово здравствено стање и обављање функција. Створена је атмосфера несигурности и сумњичења, што је изазвало оправдано незадовољство и наносило штету угледу саме Резиденције. То је умањивало и ефикасност и рационалност рада служби, а нарушавана су и права појединих радника, па и њихово људско достојанство. Шокорац такође тврди да је Јованка Броз испољавала амбиције да се меша у политичка питања и послове Председника Републике. Захтевала је да се редовно обавештава о политичким питањима, а више пута је установљено да је неовлашћено прегледала пошту Председника Републике.

Она се мешала и у питања званичних програма и обавеза Председника Републике, у питања пријема појединих домаћих и страних државника и других лица, у редиговање текстова Титових званичних иступања и саопштења за штампу која су се односила на активност Председника Републике. Она је примала и покушавала да прими појединце ван Резиденције (пуковник Душан Русић), да њихова мишљења и оцене о појединим питањима пласира Председнику Републике и да на тај начин утиче или покуша да утиче на његове одлуке, посебно када је реч о кадровској политици у ЈНА и другим сферама. Карактеристично је, истиче Шокорац, да је Јованка Броз настојала да све контакте оваквог карактера прикрије, док је, с друге стране, захтевала да буде претходно обавештена о свим доласцима код Председника Републике, укључујући и доласке чланова партијског и државног руководства. Посебна карактеристика понашања Јованке Броз, пише у својој изјави Шокорац, била је опсесија церемонијалном и раскошћу из чега су произлазили многи превелики и непотребни трошкови, као и морално-политичке последице у смислу компромитације угледа Председника Републике и државног руководства уопште. Тако је приликом свих посета страних државника Југославији или посета
Председника Републике иностранству, Јованка Броз инсистирала на преобимним програмима и церемонијалу, на преобимним и прескупим ручковима, вечерама и пријемима који су се по нескромности и великом броју учесника често упадљиво разликовали од иностраних (као контраст била је, на пример, карактеристична необично скромна вечера белгијског краља и краљице приликом њихове посете Београду).

Такође, Јованка Броз је стално захтевала разна преуређења у скоро свим резиденцијама у којима је боравио Председник Републике, па и у таквим које су биле изузетно лепо уређене (као што је Брдо код Крања), затим је захтевала набавку новог или скупоценог старог намештаја из појединих старих двораца (на пример, из Словеније) и, најзад, иницирала и инсистирала на изградњи нових и скупих објеката који у суштини нису били потребни (на пример, у кругу Резиденције у Ужичкој 15 у Београду, на Ванги и сл.). И проф. др. Миољуб Кушић, пуковник, лични лекар Председника Републике у времену од 1973. до 1976. године, у својој изјави, између осталог, износи да је “из става, облачења и понашања Јованке Броз избијао лични осећај величине. Највећи број хаљина био је сашивен у стилу облачења крунисаних глава, укључујући и крзна од леопарда и хермелина. Више фотографија су, у погледу заузете позе и изабране хаљине и огрлице, неодољиво подсећале на портрет-фотографије краљице Марије Карађорђевић или румунске краљице”. Напомиње да је, према личној изјави Председник Републике – “после бројних инсистирања и притисака, а у име цивилизованог понашања и поштовања према женском полу” – морао да прихвати да Јованка Броз у току званичних путовања стоји у колима и то са десне стране, па и да отпоздравља. Такође, успешност рада фотографске службе оцењивана је према томе колико и каквих снимака Јованке Броз је направљено, што су фотографи из кабинета Председника Републике добро знали и тако су се и понашали. Др. Кушић даље каже да се Јованка Броз активно мешала и остваривала доминантан утицај приликом прављења протоколарних програма за државне посете нашој земљи, тако да је “све оно што је било препомпезно и разбацивање углавном било по њеним сугестијама или оних који су јој угађали”.

хттпс://тњиттер.цом/биографијаорг/статус/847046518293061632

Наводи пример да је, у вези са одржавањем Конференције несврстаних у Алжиру 1973. године, на инсистирање Јованке Броз, један од задатака Протокола био да се на конференцији обезбеди посебно почасно место или ложа из које ће она пратити рад те конференције, уз напомену да је на конференцији проводила више времена у сали него већина председника учесника конференције. Др. Кушић даље износи да је Јованка Броз давала велики значај свом породичном пореклу. На плану угледа породице из које потиче, сви са презименом Будисављевић – без обзира на стварно сродство, уколико су иоле познатије личности или су се налазили на вишем нивоу друштвених лествица – били су увршћени у списак рођака. Концепт о свом пореклу Јованка Броз је изнела и у свом поздравном говору приликом отварања Изложбе цвећа у Херцег Новом, који су пренела и средства информисања, у коме је изнела да су њени преци пореклом са Косова, да су учествовали у Косовској бици, да су се одатле иселили, да је један од предака остао у Херцег Новом и ваљда већ и средњем веку био један од највиђенијих грађана.

Остали су стигли до Лике и ту се родбинске везе преносе и на Николу Теслу. Уз истицање идеје величине и пореклу паралелно се, по запажању др. Кушића, везује и идеја “историјске мисије”. Истиче да је Јованка Броз у више наврата, у везаном и невезаном контексту, изјављивала да је активно и значајно учествовала у припремама и писању одговора везаних за Резолуцију Информбироа, да је дала велики допринос у стварању покрета несврстаних, да њој припада велика заслуга за развијање добрих међународних односа између Мексика и наше земље и др. Иван Мишковић, генерал-пуковник у пензији, раније начелник Управе безбедности Савезног секретаријата за народну одбрану и специјални саветник Председника Републике и Врховног команданта оружаних снага за питање безбедности, у својој прибелешци констатује да се Јованка Броз директно мешала у државне послове, да је лажима и интригама покушавала да утиче на кадровска решења, да је давала своје оцене о политичким људима, догађајима и збивањима и да је отежавала (саботирала) Председнику Републике извршавање његових државних и политичких функција. Мишковић износи да је Јованка Броз чинила све да Председнику Републике онемогући добијање објективних информација. Настојала је (“не само она”) да разбије и у своје руке узме (преко пуковника Русића) контраобавештајну службу ЈНА и слично, што јој је делимично било и успело. Наводи да је Јованка Броз једном приликом од њега тражила да изврши “један посао” супротно ставу Председника Републике. Када јој је он одговорио да је на дужности код Председника Републике и да извршава само његова наређења и одлуке, а да њој стоји на располагању као супрузи Председника Републике и да ће учинити све да у дому у коме живи буде безбедна, Јованка Броз је зајапурено рекла: “А тако, друже!”. Додаје да се од тада испољава њена нетрпељивост према њему.

Курир, Еххпрес.хр

Поделите:
4 replies
  1. a posle kažu da je Joka radila za ustaše?!
    a posle kažu da je Joka radila za ustaše?! says:

    Титово упутство опуномоћеним представницима Врховног штаба од 2. јула 1943. да се свим хрватским војницима који се предају гарантује безбедност, да им се признају чинови стечени у формацијама у којима су били, па, затим, омогући напредовање и да се такви употребе против четника у источној Босни. До 6. априла 1944. око 80.000 НДХ војника је прешло у партизанске редове

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *