Индијанаполис (Аутопут 74)

Поделите:

Поново крстарим овом земљом без посебног разлога. Понекад би ми само искрсло неко име у глави и одмах бих тамо кренуо. Овог пута ка Нормалу, у Илиноју, с високе тачке у побелелој Минесоти, усред зиме, по залеђеним путевима, док ветар постранце дува преко пустих кукурузних поља. Застајем да преноћим на прилазу Индијанаполису пошто сам скренуо са аутопута 74 тик пре његовог оштрог укрштања са аутопутем 65, који води на југ, до Лувила. Насумице бирам Холидеј Ин, више због његовог препознатљивог зеленог знака и његове предвидљивости него због нечег другог. Уз то, изнурен сам. У граду се очигледно одржава некаква конвенција аутомобилиста с набуџеним мотором, мада ми се чини да се то увек збивало усред лета, кад људи могу да се возикају у кабриолетима спуштеног крова. У сваком случају, слободних соба нема, осим можда једне, а та је за пушаче, што ми не смета. Рецепционерка ми каже да ће за десетак минута знати да ли је резервација те собе отказана или не. Рекли су ми да сачекам, па то и чиним јер не желим да се суочим с још сто педесетак километара до Кентакија по претећем времену.

Падам на једну од сувише меких софа у предворју, наспрам два плазма телевизора у супротним угловима, а на оба је неки ријалити програм с пљачкама мини маркета: тинејџери у дуксу с капуљачом једном руком држе своје широке фармерице док другом испаљују деветмилиметарске метке у вриштеће жртве које тврде да немају приступ сефу. Питам рецепционерку да ли би била љубазна да искључи ТВ или промени канал, али она каже да то није у њеној моћи. Телевизорима управља некакав компјутерски систем као аутоматским прскалицама у Лос Анђелесу или безбедносним светлима у гаражи на другим местима. Питам је може ли бар да утиша звук како не бих морао да слушам јечање жртава у агонији или урликање махнитих револвераша, али она каже да ни то није у њеној моћи. Са стакленог стола узимам неку туристичку брошуру о одмору на Карибима и листам је застајући над сваком сликом жене у бикинију која шета плажом с леденим коктелом у високој чаши и самозадовољно гледа у камеру. Крици, јауци и пуцњава с ТВ-а понављају се у правилним размацима и убрзо се губи њихова веза са убиством. Очекујем следећи крик као што се очекују познати стихови у поп песми. (Управо наилази пискава, бучна секвенца вриштања, одмах после брзе пуцњаве.) Не могу да проценим колико дуго џоњам у чистилишту предворја, али чини ми се више од десет минута.

Висока, мршава жена у капуту какав је носила Пат Никсон, косе покупљене увијеном плавом марамом, улази кроз обртна врата вукући за собом мали кофер с точкићима. Осмехује ми се у пролазу и, ко зна зашто, истог часа ме обузима туга. Она застаје пред рецепцијом да узме кључ и онда наставља према лифту окрзнувши ме неколико пута погледом преко рамена. Опет осећам мали убод меланхолије или празнине – можда је то. Устајем и протежем се, па поново прилазим рецепцији и питам девојку има ли новости о соби. Још не, каже она, и уверава ме да ће се могући гости сваког часа јавити. Долазе с групом аутомобилиста из Тупела у Мисисипију и све зависи од временских прилика, каже. Враћам се и поново се рушим на мекану софу. (Је л’ Тупело оно место где се родио Елвис?) По жутој рикни препознајем Натионал Геограпхиц и извлачим га испод гомиле магазина на стакленом столу. Насловна прича се зове „Црни фараони – освајачи древног Египта“. На корицама човек који веома личи на младог Џејмса Ерла Џоунса, мишићавих руку прекрштених на грудима, огрнут леопардовом кожом, с дебелом златном кајлом и позлаћеном лобањом с две сјајне кобре на темену, стоички гледа испред себе. Док преврћем сјајне странице, осећам поред себе присуство неке високе особе и чујем висок женски глас који изговара моје име са знаком питања: „Стјуарт?“ Окрећем се и видим исту ону мршаву жену у капуту, али без кофера.

„Не сећаш ме се, је л’ да?“ пита ме. Зурим у њене зелене очи трагајући за нечим препознатљивим, али налазим само исту нијансу меланхолије. „Шездесет пета“, каже она уз мали уздах. „Десета улица и Друга авенија? Црква светог Марка.“

„Немам појма“, признајем. „Возим већ данима. Или ми се бар тако чини.“

Она се нервозно смеје, напола збуњена, а онда се загледа у тепих. „Неко време смо живели заједно. Зар се не сећаш? Устајали смо свако јутро, седели на ивици мог душека и јели из чиније пшеничне клице преливене медом.“

„Ох“, кажем и настављам да зурим у њу све очајнији, питајући се да није предуга вожња прекинула неку крхку синапсу у мом мозгу, па је баш овде, у Индијанаполису, коначно избило возачко лудило. Онда она ради нешто крајње необично. Скида плаву мараму и протреса гриву црвене косе која јој сеже готово до струка. И сад се све враћа. „Ох, то си ти“, кажем, али још нисам у стању да додам име.

„Ко?“ кикоће се она. „Уопште ме се не сећаш, је л’ тако?“

„Наравно да се сећам.“

„Кажеш то реда ради.“

„Не…“

„Онда реци како се зовем. Хајде, није било тако давно.“

„Хиљаду деветсто шездесет пете“, кажем.

„Или шесте…“

„Не, није могуће.“

„Можда 68. То је то.“

„Чак и отад је прошло четрдесет година.“

„Не!“ смеје се она.

„Сабери.“

„Па да, ваљда јесте.“

„Бет, је л’ тако?“

„Није. Видиш да се не сећаш.“

„Бети?“

„Близу.“

„Како онда? Ово ме превазилази.“

„Беки“, каже она с блиставим осмехом, раширених руку као да ћу сад скочити и загрлити је.

„Наравно – Беки. Тако је. Беки. Наравно.“

„Како се презивам?“

„Дај, молим те – не могу то. Стварно сам исцрпљен…“

„Тејн.“

„Тејн?“

„Тејн. Беки Мари Тејн.“

„Тако је“, кажем.

„У ствари се уопште не сећаш, је л’ тако?“ каже она готово шапатом, а онда пригушује кикот.

Прекршта дугачке руке и кратко задржава шаке на раменима као да надокнађује изостанак осећања које је очекивала од мене. „Била сам тако заљубљена у тебе, Стјуарте“, каже са уздахом док јој очи лутају по тепиху с мрљама од пице и пепси-коле који се протеже од зида до зида. Насилни звуци сигурносне камере немилосрдно се понављају. Примећујем да девојка за рецепцијом баца погледе искоса на нас, а онда се враћа светлозеленом сјају свог компјутерског екрана. Нема бежања. Беки Мари Тејн спушта своје дугачке руке у знак предаје; из десне шаке виси плава марама. Одлажем Натионал Геограпхиц на стаклени сто и онда ми се наједном враћа слика тог времена, у магновењу видим јутро наспрам њујоршког прозора и чинију коју стежем голим коленима, и кажем тек да бих нешто рекао: „Коса ти је још црвенија него што памтим“, а она прасне у смех, задовољна што нисам прекинуо игру.

„Није права“, каже она.

„Шта?“ питам уверен да мисли на нешто метафизичко.

„Боја. Клерол. Из тубе.“

„Аха, разумем, изгледа одлично.“

„Хвала.“

„Врло… празнично.“

„Празнично?“ Кикоће се и руком одбацује косу с потиљка као филмска звезда.

„Колико смо онда имали година?“ настављам без праве жеље.

„Били смо клинци“, каже она. „У раним двадесетим.“

„Стварно?“

„Ја у сваком случају. Толико знам.“

„Клинци – да, ваљда је тако.“

„Колико их имаш?“ пита. Поглед јој се среће с мојим и мали грч туге претвара се у подводну струју.

„Мислиш деце?“ Клима главом и очи јој остају приковане уз моје.

„Цео чопор“, кажем.

„Колико?“ упорна је.

„Петоро. Али нису сви од исте жене.“

„То ме не чуди.“ Смешка се.

„А ти?“ питам.

„Двоје. Две – имам две ћерке.“

„Две. Сјајно. Где су оне?“ питам.

„Овде. Мислим…“

„Тако је. Ти си из Индијанаполиса, зар не?

„Јесам. Сећаш се тога!“ Осмехује се.

„Сећам се да је звао твој отац. Кад смо седели на кревету једући те ствари.“

„Пшеничне клице.“

„Тако је. Звао је да ти каже за нереде у вашем предњем дворишту. Значи да је сигурно била ’68, зар не? Тада су сваког другог дана избијали нереди.“

„Мора бити.“

„Мартин Лутер Кинг и…“

„Тако је.“

„Све је експлодирало. Детроит, Ел Еј.“

„Цео свет је кључао.“

„Тако се чинило.“

„Па…“ рекла је док је тражила нешто друго. „Нисам хтела да – мислим, била сам тако запањена кад сам ушла и видела те да ту седиш. Нисам могла да верујем. Знала сам да си ти чим сам те видела, али… помислила сам да не могу тек тако да прођем и ништа не кажем. Разумеш – да одем у своју собу и правим се да ниси ти. Морала сам да сиђем и да ти нешто кажем. Мислим – све то време.“

„Не, не, драго ми је што си пришла. Много ми је драго што те видим.“

„Ког врага радиш овде? У Индијанаполису?“

„Само пролазим.“

„Ааа…“

„А ти? Ако живиш овде, зашто си одсела у Холидеј Ину?“

Све се зауставља. Наједном је занемела и усне јој подрхтавају. Из неког разлога престао је и звук у позадини. Девојка за рецепцијом сад зури у нас као да подозрева нешто незаконито.

„Мој муж…“, каже Беки и ту прекида. „Мој муж је нестао пре месец и по дана. Само је – отишао.“

„Ох, не“, кажем.

„Повео је и ћерке.“

„Не…“

„Можда је напустио земљу.“ Устајем и изводим слабашан гест тешења, али радије бих истрчао напоље.

„Имаш ли – хоћу да кажем, да ли ти неко помаже?“ Уста ми се суше. „Полиција? Адвокати?“

„Да, кроз све сам прошла.“

„То је прилично озбиљно – мислим, то се сматра отмицом, је л’ да?“

„То јесте отмица.“

„Имате ли икакав траг. Мислим…“

„Пратили смо кредитну картицу – знаш већ, бензинске пумпе, ресторани – али сад смо у ћорсокаку. Све се збивало у Флориди и онда ођедном нема ничег.“

„У Флориди?“

„Део породице му је тамо.“

„Шта је с ћеркама? Колико година имају?“

„Петнаест и седамнаест. У кући још спроводе истрагу, зато не могу да будем тамо.“

„Ех.“

„Зато сам привремено узела собу овде. Остаје ми само да чекам, ваљда.“ Млитаво подиже руку и плава трака на трен лепрша као удаљена застава примирја. Погледом испитује два плазма екрана пошто су крици и пуцњава опет почели. „Извини“, каже. „Нисам намеравала да све ово сручим на тебе. Само сам те видела на тој софи и помислила…“

„Не, све је у реду. Драго ми је што си… радујем се што сам те видео.“

Она се смеје, онда заплаче, али се брзо прибере и окреће раме ка мени. Прилазим да је утешим, али она ми окреће леђа и прекршта руке. Рецепционерка иде ка мени кроз предворје; на грудима јој је сјајна плочица са именом, на лицу израз извињења. „Жао ми је, господине“, каже, „али управо ми је потврђена резервација за собу коју сам вам поменула. Ону двокревтну за пушаче“.

„Ох“, кажем.

„Сад су звали да потврде. На путу су. Жао ми је.“

„Све је у реду.“

„Одмах поред пута 465 је Мотел 6. Код њих обично има места. Ако желите, могу позвати да проверим имају ли неку слободну собу.“

„Ако вам није тешко. Био бих вам захвалан.“

„Нема проблема. Обавестићу вас.“ Враћа се на своје место. Изгледа да се Беки сабрала. Руке јој се спуштају и прелази шаком преко капута као да је управо открила грудвице вуне на њему. Окреће се ка мени са осмехом и надланицом трља очи.

„Па, драго ми је што сам налетела на тебе, Стјуарте. Ниси се нимало променио.“ Креће ка мени пружене руке, што ми изгледа мало непримерено с обзиром на околности, али прихватам руковање. Шака јој је ледена и танка и готово одмах је извлачи из мог стиска. Онда спушта кратак сестрински пољубац на мој образ. Сад ми се све враћа, мирис њеног благог даха. „Бај“, каже наједном и поново нестаје у ходнику.

Да сам у том часу имао пиштољ, пуцао бих у плазма екране и можда у буцмасту софу, а онда бих можда засуо мецима стаклени сточић и брошуру о летовању на Карибима и све примерке магазина Тиме и Нењсњеек с мушкарцем године на насловној страни. Уместо тога, враћам се до рецепције где се девојка с прикаченим именом зачудо труди да ми помогне. Прилазим довољно близу да прочитам слова на плочици док она нешто записује држећи телефонску слушалицу између браде и кључне кости. „Лашандра“, пише на плочици, поред малог жутог насмејаног лица. „Лашандра“, кажем јој не знајући тачно који слог треба да нагласим. Даје ми знак очима и приноси плави лакирани нокат уснама као да управо изнајмљује луксузни апартман у Мотелу 6. Превлачећи кажипрстом преко грла, сигнализирам јој да више не желим собу и крећем према обртним вратима. Лашандра ме зове збуњена: „Господине! Извините, господине!“ Враћам се до ње. „Зар не желите собу? Мислим да сам вам нешто нашла.“

„Не, хвала, али ценим ваш труд. Врло сте љубазни.“

„Нема проблема, господине. Жао ми је што није успело.“

„Лашандра, могу ли да вам поставим једно кратко питање?“

„Свакако, господине. Шта год желите.“

„Зар никад не излудите слушајући ту телевизију по целу ноћ? То убиство?“

„Ех, више и не чујем. Знате – увек је укључено.“ Осмехује се и ја пролазим кроз обртна врата. Звук пуцњаве бледи иза стакла.

Напољу је мрачно, пахуљице падају кроз наранџасту светлост. Сасвим сам заборавио да сам оставио упаљен мотор и моја жута керуша почиње избезумљено да гребе стакла чим је видела да прилазим. Отварам задња врата. Искаче на асфалт и клиза се по леденој стази. Дивљачки врти репом као да је нањушила траг. Јури до малог квадрата смеђе траве да се помокри. Чини се да се температура спустила до ниских двадесетих и очи ми сузе од усковитланог снега. Пас вероватно обавља најдуже пишање на свету. Чучи тамо с необично одигнутом задњом ногом и зури право у мене као да бих могао да одмаглим и оставим је. Иза ње се диже пара. Шупље стењање аутопута наводи ме да се запитам да ли сам коначно прекинуо све везе иако то нисам стварно желео.

Враћам пса у ауто и седам на возачко седиште које је сад усијано јер сам оставио укључен и грејач. Спремам се да притиснем педалу квачила, погледам кроз снег и видим је – Беки Мари Тејн – тачно између фарова. Зури у мене на сличан начин као мој пас. Стоји и дрхти, без капута, а снег јој пада на црвену косу и сија наспрам светлости као ореол. Је ли ово неки религијски доживљај?

Трчи према прозору и ја га спуштам, запањен. „Извини“, каже. „Помислила сам да би можда хтео да останеш у мојој соби пошто не можеш – мислим, имам кауч и све што треба. Засебан кауч. На извлачење, знаш – у сепареу са умиваоником. Није баш цела соба, али сам помислила да би те то поштедело путовања по овом времену. Не покушавам – знаш…“

„Хвала ти, Беки“, прекидам је. „Стварно сам ти захвалан, али морао бих да наставим пут.“

„Добро, то је сасвим у реду. Нема проблема.“ Осмехује се. „Само сам хтела да понудим. Нисам покушавала да…“

„Не, али много ти хвала. Стварно се радујем што сам те опет видео.“

„Ћао“, каже она љупко и кратко ми махне руком и шаље ми пољубац с длана док се одвозим. Видим у ретровизору како отреса снег с ципела и улази у хотел. Покушавам да се сетим на који стари филм ме то подсећа. Један од оних отрцаних црно-белих из четрдесетих о војним пилотима, са сузним опраштањима, кад Џими Стјуарт одлеће у опасну плаву даљину. Зашто је све што ми се јавља пред очима црно-бело?

Снег дословно јуриша на ветробран док возим према скретању за Лувил, позади се керуша врти у малим круговима, а затим падне на седиште и склупча се у лопту, забија нос у реп и мири се с још сто педесет километара суморног аутопута. Почињем да скрећем у прошлост док свет постаје мутнији и бељи. Можда постоји веза између спољашњег слепила и унутрашњих слика. Сад видим ивицу душека, сиве чиније једну до друге и наша колена која се додирују. Још неке ствари ми плове кроз главу док покушавам да одржим ауто између линија: одлазак из пустиње по јасном дану. Улазак у аутобус. Силазак на Тајмс Скверу. Огромни постер поп групе из Енглеске с фризуром ликова из Три глинена голуба. Банка крви са обавештењем на прозору да плаћају пет долара за пола литре. Црне курве с црвеном косом. Чет Бејкер стоји на вратима Авеније Си, код Томпкинс Сквер Парка с џиновским америчким брестовима. Чорба од купуса и овса. Први пут чујем звук пољског језика. Жене из Старог света у капуту, с марамом на глави. Кубанци играју шах. Гласине о ЛСД-у и ТЦП-у. Гомиле окупљене око црне лимузине које на радију слушају извештај о атентату на Кенедија. Џунгле запаљене напалмом. Урне прекривене америчком заставом. Мазге које вуку ковчег Мартина Лутера Кинга Јуниора. Стенли Тарентајн са саксофоном у папирној кеси.

Вртим се у круг. У срцу снежне олује вртим се у круг. Наилазим на заглављени у јарку огроман трактор с приколицом. Рекло би се да возач није ту. Сада возим преко линије, са упаљеним светлима за опасност и надам се да ништа не јури према мени из супротног смера. Возим наслепо. Покушавам да стигнем до проширења поред пута, али више не знам где је. У непрекидној снежној струји и ковитлању нешто се догађа с мојим видом. Осећам се као да наједном пропадам кроз простор, као да су точкови изгубили сваки додир са земљом. Сад се заиста распадам, дрхтим, подилази ме страшна језа, грчевито држим волан као да сваког часа може да ме прогута понор у ком ме никад неће наћи.

Нагонски проналазим пут натраг кроз сивило, до изласка с петље, и довлачим се на паркинг Холидеј Ина. Породица из Тупела вади пртљаг из огромног камионета у усковитланој олуји, вуче своје хладњаке и пртљаг по залеђеном асфалту. Неко време седим и гледам их кроз брисаче, светла за опасност још су ми укључена, а пас је врло узнемирен због оног што би могло бити пред нама. Можда треба да проведем ноћ у ауту, помишљам. Сачекај. То значи да ће мотор остати укључен да се не бих на смрт смрзао. То даље значи да ће пас цвилети и вртети се у круг. Палим сателитски радио у нади да ћу нешто сазнати. Не могу да поднесем анђеоски глас Сема Кока. Гасим радио да бих избегао потпуни емоционални слом. Могу ли овако седети целу ноћ? Са упаљеним мотором. Са псом који се врти. Са светлима која жмиркају. Са снегом који пада. Шта ће се догодити кад се најзад појави сунце и снег престане да пада и лед се отопи и цео крајолик се преобрази у пролеће и процвета оно што цвета и сељаци крену уз дугачке бразде у својим огромним комбајнима? Шта ће се онда десити? Да ли ћу још овако седети са упаљеним мотором? Шта ће се десити кад открију да неко покушава да живи у свом ауту на паркингу Холидеј Ина? Морам да се паркирам!

То и чиним, а онда једна ствар води другој и враћам се у хотелско предворје не радујући се што ћу опет срести Лашандру, што ћу чекати у реду иза аутомобилске породице из Тупела. Али ту сам. Хвала богу, телевизијски канал се променио. Сад су вести с неким угледним типом у оделу који се шетка испред велике електронске мапе Сједињених Држава и магијски додирује области, па се на југу пали црвено светло, а на северу плаво, што ствара утисак да је цела проклета земља цртаћ подељен као пита од јабука, и да у њој нико не живи, да нико не покушава да добије обичну собу у Холидеј Ину усред снежне олује, негде у предграђу Индијанаполиса.

Породица из Тупела коначно се с целом опремом одвлачи ка соби за пушаче која је мени ускраћена. Лашанда је у недоумици какакв израз лица да намести док ме гледа како покуњено опет ту стојим. Одлучује се за спој љубазне учтивости и чистог ужаса због оног што сигурно види у мојим очима. „Здраво, Лашандра“, кажем понизно. Она ништа не каже. „Питао сам се да ли бисте могли да ми учините услугу. Ја – олуја је стварно гадна. Да не поверујете.“

„Чула сам“, каже она. „Од оних људи из Тупела.“

„Невероватно. Права непогода. Једва сам видео хаубу испред себе.“

„Било је и у вестима“, каже она. „Све до Њу Орлеанса, ваљда.“

„Стварно? Е па… нисам… морао сам да се окренем и вратим.“

„Али и даље нема празних соба“, каже она.

„Не, знам, то знам. Али сам се питао да ли је… имам овде стару пријатељицу. Она жена – знате она жена с којом сам разговарао? Висока мршава жена с црвеном косом?“

„Тако је“, каже она.

„Питао сам се можете ли да ми дате њен број пошто ми је понудила да останем у њеној соби и…“

„Није нам дозвољено да дајемо имена гостију, господине.“

„Не, знам. Мислим, знам њено име. Име јој је Беки Мари Тејн и некад смо живели заједно у Њујорку. Мислим, некад давно.“

„Али ипак не смем да вам кажем број њене собе. Такви су наши прописи.“

„Разумем, али могу ли да је позовем на локал? Да ли би то било у реду?“

„Наравно. Могу да вас пустим да позовете. Одмах ћу вас повезати.“ Привлачи телефон, тражи број Бекине собе, укуцава га и предаје ми слушалицу. Приносим је уху надајући се да ће Лашандра престати да зури у мене и дискретно окренути леђа, али она остаје непомична и очи јој сврдлају моје. Беки подиже слушалицу.

„Хало?“ каже и од једноставне невиности њеног гласа почињем да плачем и не могу да се зауставим, и Лашандра се коначно окреће на другу страну.

The New Yorker

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *