Како нас виде протестанти

Поделите:

Предавање бившег директора београдске канцеларије Фондације Хајнрих Бел, одржано 13. јуна у Гете институту у Београду, као један од догађаја којима Гете институт обележава 500. годишњицу протестантске реформације.

Из перспективе хришћанског православља, реформација је унутрашње питање запада: сукоб између протестаната и католика. Ономе ко тако мисли недостаје осећај припадања западном свету. Протестантизам је управо позив на учешће у „позападњивању“ света. Под тиме се подразумева модернизација света започета реформацијом у 16. веку, заједно са капитализмом у настанку. Тај „дух капитализма“ до данас мења свет – набоље и нагоре.

Србија се креће према западу и тежи чланству у Европској унији. Зато би било занимљиво на ову округлу годишњицу реформације осврнути се на културну револуцију коју је она изазвала и позабавити се протестантским схватањем вредности образовања, науке, рада и професије као израза љубави према ближњем. Ту спада и ризик од радикалне индивидуализације, која протестанта у великој мери оставља препуштенога самоме себи пред својом савешћу и својим богом. Шта протестантизам значи данас у земљама реформације као што је Немачка? Која је улога протестантских покрета у борби против корупције у Латинској Америци? Који је значај протестантизма у Србији?

Православна црква каже ДА реформацији, али НЕ протестантизму. Протест Мартина Лутера из 1517. године, који се попут шумског пожара раширио најпре по земљама немачког говорног подручја, а касније и по читавој Европи, био је израз противљења појавним облицима римског папства, које је доживљавао као дегенерацију. Циљ Мартина Лутера било је поновно успостављање истинске вере у цркви. Он се позвао на захтев формулисан на Сабору у Констанци од 1414. до 1418. за континуирано поновно успостављање цркве: еццлесиа семпер реформанда ест.

Из перспективе православне цркве, Лутер је овим наставио оно од чега се у хришћанству одустало раздвајањем римског католицизма и грчко-источног правог католицизма 1054: са реформацијом у смислу поновног јединства хришћана у знаку праве вере. Православна црква сматра да је више удаљена од протестантизма него од римског католицизма. Притом се мисли на субјективизам и индивидуализам протестантских хришћана.

Лутерово позивање на три „сола“ – сола сцриптура, сола фиде, сола гратиа / само књига, само вера, само милост – по којима су само списи, а не црквено учење, прави путоказ ка хришћанском животу и по којима се спасење душе постиже вером као поверењем у божју милост и том милошћу уместо богобојажљивих дела и вршења црквених ритуала – заменило је непогрешивост папе непогрешивошћу појединца и тиме се удаљило од прахришћанске истине екуменских сабора из првог миленијума нове ере још више него римски католицизам.

Као реформатор, Лутер је заиста желео да се врати уједињеном првобитном хришћанству, али допринео је даљем разбијању хришћанског света (Цорпус Цхристианум), средњовековног јединства црквене и световне власти. Он означава крај „Старе Европе“. Од тада се тежи њеном поновном јединству. У 16. веку она се уједињавала против османске претње (1529. турска војска је стигла до Беча), а касније је идеја европског уједињења била противтежа самоуништењу Европе у верским и националистичким ратовима, као и начин супротстављања спољним претњама од нелибералних поредака широм света.

Својом полемиком против ауторитарности папе, својим повезивањем са владајућим племством и дистанцирањем од радикалнијих и, како бисмо данас рекли, комунитаристичких карактеристика протестантизма (попут реформиста око Цвинглија у Цириху), Лутер је допринео плурализацији хришћанске вере, што је у значајној мери допринело креирању модерног западног света – кроз страшне сукобе попут верских ратова у 17. веку и преко величанствених културних достигнућа попут просветитељства и идеализма. Од многих фактора који су допринели модернизацији света желео бих да ближе размотрим њих неколико који ми делују посебно занимљиво:

Протестантизам за последицу има јачање индивидуалности – у смислу открића субјективног.

Он је допринео јачању световног и отворио пут новом схватању рада, професије и образовања – као позива на преобликовање света.

Он је условио појаву лабилне протестантске личности – што је ризик који собом носи евангелистички хришћански човек.

Културна плурализација изазива и сукобе – поставља се питање да ли они разграђују друштва или се преливају у нове врсте друштвене интеграције. У 16. и 17. веку ови сукоби су довели до жестоких верских ратова и поспешили настанак европских држава. Последично су у Европи развијене стратегије правне контроле таквих сукоба, које би требало да нас данас, у доба поново растућих културних и чак експлицитно верских сукоба, мотивишу на проналажење нових стратегија њихове контроле.

Протестантизам је и покрет против корупције – задатак да се реализује достојанство својствено професионалном животу и институцијама. Овај покрет је и данас јак у Африци и Латинској Америци. Такав протестантизам потребан је и Србији чији се новоизабрани председник веома радо и лицемерно позива на протестантску радну и професионалну етику. Уколико не одустане од ауторитарних вођа и не прихвати демократске институције које почивају на слободи, Србија неће моћи да се придружи западу и Европској унији.

Јачање појединца – протестантизам је настао из протеста универзитетског теолога Мартина Лутера против црквене институције коју је доживљавао као свемоћну. Он је свој протест формулисао имајући у виду божју реч, онако како ју је он разумео самостално проучавајући Свето писмо. Јеванђеље је једини обавезујући ауторитет за протестантског верника. То је протестантску побожност довело у сукоб са институцијом цркве која почива на традицији. Средиште верске оријентације померено је са институције спасења на побожног појединца, верника.

Средњовековна црква је у значајној мери владала душама верника тако што је све што има везе са религијом (веру, искупљење, спасење, проклетство, вечни живот) дефинисала пре свега или чак искључиво преко односа према институцији цркве. Институција цркве полагала је право и на унутрашњи живот човека и желела да располаже душом верника. Насупрот томе, реформаторски покрети вернику дају предност у односу на институцију. Уместо институционалног усмеравања споља долази до усмеравања изнутра, које следи само божју реч.

Протестантски верник ослобођен је старатељства институције цркве и доведен је, уз посредовање самог Исуса, у директан однос према богу. За различите протестантске правце у 16. и 17. веку стога су карактеристични други, нови облици ауторитета. На место институционалног ауторитета ступају језици унутрашњег живота: унутрашња извесност, верска самопотврда, поверење у самоиспољавање духа, ексклузивно везивање за недоступну божју реч, која обитава ван окриља цркве.

За историју протестантизма од суштинског значаја је такозвани Протестатио из 1529, у коме стоји: „Када се ради о части Божијој и о стварима блаженства душа, свако мора лично да стане пред Бога и поднесе извештај“. То не значи да је црква за протестанте сувишна или да они могу без ње. Она само добија другачију, практичну функцију у религији. То постаје место на коме се проглашава јеванђеље и у коме се обављају Свете тајне. Верницима су потребне те услуге цркве. Али вршење тих услуга је једини основ за постојање цркве. По реформаторском учењу до спасења душе се не долази куповином индулгенција, ни прилозима за сиромашне, као ни другим ритуалима у цркви.

У протестантизму јача тенденција верског индивидуализма. То је јасно препознатљиво на основу класичног текста о реформацији, такозване Цонфессио Аугустана, Аугсбуршке конфесије, којом су протестанти легитимисали свој протест против власти цара и папства код аугсбуршке скупштине 1530. године. У овом тексту изричито се одбија привилегован положај црквеног у односу на друга друштвена уређења. Задатак цркве је служење Светих тајни. Насупрот томе, обреди и социјална функција цркве имају много мањи значај.

У члану 7 Конфесије стоји: „Довољно је за јединство хришћанских цркви што се, у складу са здравим разумом, проповеда Јеванђеље и служе Свете тајне по речи Божјој. За јединство хришћанске цркве није неопходно да људи свуда примењују исте церемоније“. За устројство цркве то значи да је она окренута испуњењу свог задатка. Више није неопходно теолошко образложење тог поретка. Када се изузму Свете тајне, црквени ритуали губе значај посредовања спасења. За протестантизам је стога карактеристичан језик у коме се огледа верска концентрисаност на појединца и његов индивидуални однос са богом. То је најлакше да изразити појмом „вера“.

Често се наглашава да није црква узрок вере већ сам Дух који нас обузима речју. То је више спиритуално, нематеријално разумевање вере. У вери се не ради о разумевању некако дате супстанце која се може научити или о чулном контакту са нечим светим. Вера у много већој мери одражава највиши субјективитет или индивидуалност. Стога се увек ради о принципијелном појединачном побожном, у смислу да је оно у шта верујем идентично са мојом личношћу. Да би дошла до спознаје своје вере, особа се удубљује у себе.

Протестантизам је довео и до језичке револуције, јер су биле потребне нове речи којима би се описала унутрашња душевна стања. Развија се читава логика проницања у савест и унутрашњост човека. Рани протестантизам је јачањем индивидуалности изазвао културну револуцију коју данас интерпретирамо као модернизацију, иако је реформатор Лутер пре свега имао циљ повратка на средњовековну побожност. Тај замајац индивидуализације, на који се касније надовезао Макс Вебер у социологији протестантске радне етике, потиче из религиозне културе субјективитета, која је последица новог одређења односа између појединца, цркве и бога.

***

То нас доводи до јачања световног и позива да креирамо овај свет. Протестантизам и католицизам разликује супротстављено тумачење света. Католичка побожност традиционално је почивала на разликовању светог и световног. Католичка црква има посебна места и простор за свето и служење вери. Осим тога, она почива на магијским представама: вери у снагу дејства светих предмета попут реликвија, статуа Богородице и слика светаца чија светост се на вернике преноси чулним контактом. За тако специфичан католички поглед на свет карактеристичан је и захтев да црква буде централна нормативна институција заједнице и то само зато што само црква поседује одговарајућа знања о првобитном поретку стварања и природном поретку живота.

То знање доступно је у принципу свим људима преко разума, али оно се помрачује гресима. Што је човек грешнији, то је значајнија улога цркве која лежи у познавању и очувању стварног поретка у свету. Стога су се традиционалне католичке концепције увек ослањале на цркву као нормативну институцију која поседује компетенције усмеравања у свим областима културе. Али протестантска побожност сматра да одлучујуће место хришћанског живота није институционално место неког свеца, већ свет и свакодневни живот уопште.

Антитези светог и световног протестантска вера супротставља то што световно управо у својој световности садржи достојанство својствено религији. Протестантска побожност не познаје посебне верске сфере у којима би човек био ближи богу него у другим, наизглед секуларним областима. У основи тога је представа да се богослужење не ограничава на посебне верске активности, на дела или свете радње, већ се врши у свачијем посебном световном занимању.

Управо је та мисао о професији оно што је чинило културну снагу протестантизма. Можемо је представити овако: свака радња у служби ближњег, чак и најмања радња, има религиозно достојанство и представља богослужење попут молитве или неку посебно свету радњу. За живот побожног то значи да побеђује управо неспектакуларно свакодневно, оно световно са религиозним карактером обавезе. Свет се с једне стране ослобађа клерикализма и монопола црквеног тумачења. С друге стране, сам свет постаје место прожето вером.

У културној пракси то је имало значајну последицу: религијска енергија усмерава се на преобликовање света. У Европи и Северној Америци развија се нешто попут активистичког, аристократског протестантизма окренутог ка резултатима, за који је карактеристична страст према мењању света, као и према освајању нових земаља.

Са етосом окренутости ка резултатима повезана је и религиозно мотивисана рационализација обликовања живота. Ту се укључио Макс Вебер са својим тезама о световној аскези. По Веберу, ту се ради о радикализацији аскетских пракси, које су традиционално изводили само људи који су живели у манастиру. Протестантски етички дискурси у 17. и 18. веку награђивали су рационално самодисциплиновање, које је у поређењу са барокним католицизмом у име слободе савести могло бити и веома репресивно, ако се читавом друштву намећу властити аскетски идеали и морал.

Савремени протестантски фундаментализам (упореди евангелисте у САД и у Латинској Америци), који је уз помоћ политичких институција своје идеале желео да учини општеважећим, имао је своје претече још у раном протестантизму. Ту се мање радило о спољном дисциплиновању од стране црквених или политичких власти, већ више о одрживој религиозној спремности на самодисциплиновање. Протестанти верују да унутрашња обавеза има више ефекта од спољне присиле. Етичке обавезе су следеће: победити самог себе, одупрети се многобројним чулним искушењима, не бирати лакши пут, обавезати се, издржати Кантову супротност између обавезе и склоности, следити обавезне захтеве савести, преузети на себе и изолацију која је последица одлука по савести.

Са тенденцијом ка самодисциплиновању повезује се доследан рационалан живот. Протестант не живи без плана већ разумно располаже својим временом, а према преосталој ирационалности живота понаша се дистанцирано и контролисаније. Као тип он је много више склон потискивању порива од католичког верника. Он укида одвајање посла од забаве тако што и слободно време сматра опоравком, шансом за рекреацију. Са протестантизмом се развија рационални концепт економске репродукције. То је уско повезано са раним облицима модерне државности, које су у то време биле у настанку.

Већ сам поменуо како је одустајање од добрих дела и индулгенција довело до већег вредновања свакодневног рада у професији. То је имало и своју другу страну: наметање спремности на рад у свету у коме племство сматра да је изнад свега тога. У многим градовима који су се прикључили протестантском покрету веома брзо се распао систем бриге за сиромашне. Како давање прилога за сиромашне и просјаке више није служило сопственом спасењу, убрзо је сасвим нестало.

Сиромашни су постали проблем градских управа, које су често у потпуности забрањивале просјачење и подстицале сиромашне да раде. У то време настали су први облици социјалне политике, која је проистекла из етоса унутрашњег световног потврђивања кроз рад. Тај подстицај да се ради и да се спроводи самодисциплина допуњен је модерним облицима државне контроле тела, душа и образовања, што су све били задаци које је до реформације обављала пре свега црква.

Престанак трговине индулгенцијама, повратак фондацијама и поклањању довели су на протестантским територијама до кризе у снабдевању духовника и до пропасти црквених услуга у области здравства, образовања и наџора црквених заједница. Сада су те обавезе преузеле територијалне државе. Оне су слале комисије да наџиру свештена лица у заједници и радиле на развоју државног здравства и образовања. Пред свештенике су посебно постављани високи захтеви у области образовања: они више нису били задужени само за пружање Светих тајни у својим заједницама, већ је требало да проповедају основе Библије у духу реформације. То је било у највишем државном интересу, јер су владари на својим територијама своју властиту вероисповест сматрали обавезном по принципу цуиус регио, еиус религио.

Тако су настале конфесионалне територијалне државе. Ускоро је постало јасно да је за занимање свештеника неопходно академско образовање и да је то обавеза и цркве и државе. У периоду раног протестантизма дошло је до формирања академских струковних организација, које су на основу свог „слободног“ академског образовања, али са државним испитом и под државним наџором као правници контролисали поступање људи, као медицинари контролисали тела, а као теолози душе људи.

***

Централна порука протестантизма јесте да свештенство припада свим верницима уз истовремену релативизација свих права на владавину духовног сталежа, који се укључује у државни систем владавине. За реформацију се везује религијска легитимација слободне науке која је ослобођена старатељства цркве и собом носи принципијелно нову дефиницију образовања. Уколико се жели овладати светом, уколико се тражи активно обликовање света, потребно је имати знање о свету. У том смислу је високо вредновање образовања и одређених научних концепата темељ протестантизма. Пре свега у академским круговима, протестантска побожност често је имала обрисе образовне побожности, каква се могла срести посебно у раном 19. веку.

У протестантизму црквени ауторитет више не функционише као нормативни ауторитет, а светови науке и образовања су простори институционализоване критике. Реформација увек представља и раскид са традицијом, критичко преиспитивање црквеног учења кроз повратак на првобитне нормативне текстове, као и право појединца на субјективну извесност истине. У области науке и образовања то за последицу има разумевање науке које се оријентише према критици, иновацији, рационализацији и индивидуалном тражењу истине. За увид који је стекао појединац више није одговоран пред ауторитетом цркве, већ пред ауторитетом дате научне дисциплине.

Кант је у свом делу „Критика чистог ума“ (1781) описао развој објективизације и отворености за емпирију као напредак од цензуре ка дисциплини. Рационалност и научни идеали постају снаге самодисциплиновања и рационализације живота. Управо су за немачку културну историју карактеристичне многобројне испреплетености протестантског духа и културе образованих елита. У оквиру протестантске заједнице ширио се став да се хришћанска вера може преносити на следећу генерацију само ако је црква као институција присутна у образовним институцијама и ако учествује у образовању које има за циљ да допре до слободне личности.

Веронаука по конфесијама са својим вероучитељима, који су дисциплинарно образовани и које контролише држава, данас постоји у већини немачких школа. Она се одвија у условима културне плурализације и верске слободе у конфесионално неутралној држави утемељеној на уставу; постоји католичка и евангелистичка веронаука, као и исламска верска настава.

Поред свих позитивних последица реформације, треба поменути и њене проблематичне стране. Будући да је протестантски верник много више од типичног католика препуштен самом себи, он је и више угрожен и лабилан. Он нема институцију која га обезбеђује и пружа му нормативно обавезујуће оквире за живот као ауторитет који се не доводи у питање. Протестантима недостају ритуална сакраментална растерећења. Они своје унутрашње конфликте морају да решавају сами, а и за своје одлуке сносе личну одговорност. То значи да су протестанти по правилу нервознији и морално растрзанији од католика.

У Немачкој 21. века користи се много таблета за спавање и значајна је стопа самоубистава. Протестантска личност је контрадикторна и растрзана. То је, с једне стране, менталитет који није лако сместити у окриље цркве. С друге стране, протестантска личност политички је више угрожена. Протестанти су у много већој мери него католици следили нове интегративне идеологије модерног живота, попут национализма, јер су након уклањања цркве као државне институције били у потрази за новим политичким институцијама које би преузеле ту улогу. Притом треба правити разлику између јасно ауторитарног и патерналистичког лутеранства (у Немачкој или у Шведској) и реформације која је наклоњенија демократији (у Швајцарској и у англо-америчком свету).

Непосредни резултати реформације били су подела цркве и конфесионална држава заснована на хомогеној вероисповести, која је у Тридесетогодишњем рату (1618-1648) покушала да уништи своје противнике до тада непознатом, верски обојеном спремношћу на насиље. Конфесионална држава је дуго након Вестфалског мира (1648) главно обележје политичког поретка Европе. Иако заједнички и супротстављени живот завађених конфесија и цркава представља значајно језгро историјског искуства, ти сукоби истовремено су подстицали институционализацију дугорочно одрживих покушаја решења и начина да се сукоби регулишу. Европа је након реформације била упућена на то да огради насиље настало у верском непријатељству, да правно обезбеди новонастали плуралитет вероисповести као и да политички обликује почетак секуларизације.

Из конфесионалне конкуренције 16. века потекли су одлучујући импулси за развој европског права, за формирање права у миру и у рату, као и за кривично право које је имало за циљ контролисање насиља. Резултат реформације стога је и обухватање верских питања у секуларном поретку као правних односа за које је гарант држава. Из тога је настала слобода вероисповести као позитивна слобода (данас нарочито изражена у САД), као и негативна слобода да се упражњава своја вера или атеизам у конфесионално опредељеној држави.

Истовремено је постало јасно да је верска и културна разноликост у слободарској Европи прихватљива за сваког појединца. Пут до тих епохалних достигнућа био је дуг и насилан. Али ово историјско искуство требало би да нам буде посебно занимљиво данас, јер се Европа, наше разумевање модерности и идеја западног света доводе у питање употребом верског насиља, супротстављеним истинама и културном плурализацијом.

***

На крају бацимо поглед на протестантизам ван Европе и поставимо питање од каквог је он значаја у Србији: протестантизам као задатак и покрет. Од укупно 400 милиона протестаната колико их је данас на свету, без англиканаца, све више њих живи у Јужној Африци и Латинској Америци. Оно што се дешава у Уганди (више од 50 одсто становника су протестанти) или у Бразилу (35 одсто становника су протестанти) може бити објашњено теоријама модернизације и рационализације Макса Вебера.

Нови протестантски евангелисти у Бразилу заступају другачију економију и моралне обичаје. Они најстроже осуђују јавни неморал и боре се енергично против корупције у управи и образовању, јер су клијентелизам, корупција и ауторитарно презирање логике институција у супротности са рационалним, објективним животом и не могу се уклопити у протестантске склоности ка професионалној дисциплини, логици институција и вредновању индивидуалних достигнућа. Евангелистички покрети у Латинској Америци су покрети против естаблишмента и његових клијентелистичких кругова. Они су углавном конзервативни, између осталог и зато што имају огромну подршку од евангелиста из САД. Они захтевају поштовање прописа и правила у институцијама и залажу се за конкуренцију и напредовање на социјалној лествици.

За разлику од католичке цркве у Латинској Америци, они нису против капитализма. Изузетно су успешни у борби против корупције. Такав покрет желим данас Србији, чији председник спречава борбу против корупције, превазилажење политичког утицаја на правосуђе и спречава надлежне научне институције да разоткрију лажно представљање научних резултата и казне га одузимањем диплома и докторских титула у складу са својим дисциплинским правилима и поступцима. Ништа није мање ускладиво са модерном протестантском идејом водиљом од јавног успеха председника државе или министара и градоначелника, који, уживајући заштиту лидера своје странке и свог пријатеља Александра Вучића, избегавају истрагу поводом случајева корупције који им се стављају на терет.

У случају академске корупције ради се о академској слободи, о праву да се на универзитету постављају непопуларна питања и да се на њих одговори у складу са правилима сопствене дисциплине и да се на тај начин ради за добробит целокупног друштва. Држава која није у стању да одбрани академску слободу од популизма већине и од моћника изгубиће демократију (моћници радо исмевају универзитетске професоре као људе који станују у кули од слоноваче). Држава у којој се државне функције и функције у државним предузећима деле по критеријуму блискости са шефом странке и државе уместо по критеријумима квалификованости ускраћује младим људима шансе и обесхрабрује целокупни образовни систем укључујући и универзитете у пружању доброг образовања и квалификација.

Како чујемо, у оквиру провере области високог образовања у Европи која је планирана за 2018. годину, а чији је Србија члан, посебно ће се обратити пажња на корупцију у установама високог образовања у постсоцијалистичким земљама. Може се, дакле, очекивати отпор из Европске уније, баш као и из српског друштва, против академске корупције. Све већи број људи данас осећа обавезу да дигне глас против оваквог корумпирања младих људи. Надајмо се да ће се из тога изродити протестантски покрет модернизације. За превазилажење капитализма у оквиру екуменског братства са католицима и православцима биће времена и касније.

Fondacija Hajnrih Bel

Превела Сања Катарић

Пешчаник.нет

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *