Нек пуца: Од дахија до западних кабадахија — Србина труба лечи

Поделите:

Сабор трубача није фестивал. Oн је то само појавно, као целофан на производу. Са зјапећом, цивилизацијском, разликом — српску муку нико не купује. Она се таложи, потискује једна другу и тако надошла искуља сваког августа у Драгачеву, између Западне Мораве на северу, Моравице на западу, планине Чемерно на југу и венца Јелице на истоку.

Труба није срамота. О томе се не расправља. Нема дијалога о аксиомима.

Ако је Косово корен оне „српске репе“, онда јој је труба душа. Срби су, наиме, менталитетски победници али су национално губитници, па је тај вековни апсурд, вечита борба карактера и сурове реалности, створио механизам одбране.

Труба је, дакле, то антитело које Србину помаже да му свакојаки вируси не поједу ткиво. Национално — јер му је држава изнад свега; физичко — јер мора неко пушку држати, порезе плаћати, на свадбама играти; и понајвише психу — јер није срамота пасти, срамота је не дићи се.

И Србин се дизао. Увек. Ако има барем нешто што говори о јачини, онда је непокорност чињенични доказ снаге нације.

Свирај ми песме без туге…

Труба је, дабоме, лек. Самопробијени српски историјски егзит (са малим или велим „е“, свеједно). Она је говор душе данашњег Србина кога Европска унија деценију и по мамка штапом, а НАТО му вири у спаваћу собу, кроз њу се јавља душа његовог оца коме су продавали причу о братству и јединству, а он није смео јавно да се прекрсти, из трубе избија вапај његовог ђеда који се гадио комуниста, а презирао нацистичке окупаторе, прађеда који је прошао албанску голготу, чукунђеда који је дахијама рекао „не“ и најзад унука који ће имати праунукицу. Све је то труба. И мора бити труба.

Откако је кнез Милош Обреновић наредио оснивање првог војног оркестра, надарени сеоски фрулаши и двојничари засвирали су трубе.

Лимени инструмент се толико одомаћио да без њега нема прославе рођења, крштења, венчања, породичне славе, али је и саставни део сахрана уз чији звук се људи опраштају од овог света.

Гуча, због свега наведеног, није фестивал. Сабор трубача је то само појавно, као целофан на производу. Са зјапећом, цивилизацијском, разликом — српску муку нико не купује. Она се таложи, потискује једна другу и тако надошла искуља сваког августа у Драгачеву, између Западне Мораве на северу, Моравице на западу, планине Чемерно на југу и венца Јелице на истоку.

Одмах ту је градић Гуча који је име добио због сталног гучења и прикривања народа од Турака по шумама. Ето још једне симболике у прилог нашој тези.

Фатаморгана коју намеће мањина

Први сабор одржан је 16. октобра 1961. у порти цркве Светог Аранђела Гаврила, а тада је установљена и химна манифестације „Са Овчара и Каблара“. До данас су га учинили квалитетнијим, а они постали већи, Бакија Бакић, Фејат Сејдић, Слободан Салијевић, Марко Марковић, Елвис Ајдиновић, Вељко Остојић, Екрем Мамутовић, Бобан Марковић, Дејан Лазаревић, Дејан Петровић…

Захваљујући овој манифестацији у славу трубе Гуча је постала светски позната, па преко милион људи сваке године дође да заборави на све.

Срби пак не заборављају, јер не могу да забораве. Само одагнају и замоле „свирај ми песме без туге…“. Зато је Гуча њима неупоредиво више од разоноде. Огледало онога што јесу, онога што им нису дозволили да буду. И пркос. Инат, онај српски.

„Када ме напусте сви, останеш само ти, мој брате, мој Фејате, и кад је тужна судбина моја, једини лек је труба твоја“.

Нема победе док не победиш себе, а бежање од онога што јеси није победа већ антицивилизација. Аутодеструкција коју несмањено годинама намеће у Србији мањина, али у медијима већина.

Фатаморгана коју пласирају садржи лажне дилеме — „Гуча“ или „Егзит“, опанак или италијанска ципела, шајкача или шешир, маст на хлебу или кавијар на двопеку… Они, та мањина, увек бирају ово друго и сматрају да сви који хоће и једно и друго — терају друштво у пропаст.

Број посетилаца фестивала ће им и ове године показати да греше. То што они ту грешку неће прихватити говори само и једино о тој неколицини која се самозаварава. Гуча и труба говоре о Србији. Таквој каква је. Не чине је ни гором, ни бољом.

Огласи се, трубо Драгачева!

Спутњик

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *