Спољнополитички слом

Поделите:

Овонедељни скандал (праћен најавом готово извесних нових европских санкција) у вези са Сименсовим турбинама откривеним на Криму, као и доношење неумољивог закона о новим санкцијама од стране представника Конгреса САД – срушили су све наде у полетно најављивани „скори договор“ Русије са западом. Овом илузијом, руска политичка елита је преко годину и по дана замајавала себе и васцело руско телегледатељство. Гатали су сложно како се Европа – више него Русија – већ уморила од санкција, да унутар Европе активно егзистира „фронда“ од 6 или 8 земаља које само што нису реализовале свој притисак на све остале чланице Европске уније за, ако не укидање, оно макар омекшавање санкција против Русије, да је Европљанима већ „пун куфер“ Украјине, да у многим земљама Европе јачају „здраве“ снаге које цене традиционалне вредности и које су спремне да „разумеју“ Русију, да прекину с насилном политиком санкција против ње и да хитно обнове своје пређашње добре односе с њом. Сећамо се, наравно, и вишемесечне „трампоманије“ која је владала Русијом, све са надом у благу помирљивост и већу предусретљивост новоизабране власти у Америци.

И сада, шта нам је од тога остало? Ођедном се има осећај као да све то припада далекој прошлости. И мада су чак и у најжешћем јеку те маниловске1 еуфорије здрав разум и аргументи несервилних експерата упозоравали до које мере су та маштовита очекивања нереална, садашња ситуација неодољиво личи на потпуни спољнополитички слом. Та, на сва уста хваљена „антисанкциона европска фронда“ до сада није дала никакве резултате. Победу над приватним и корпоративним интересима у појединим земљама старе Европе однео је општи интерес нове, уједињене Европе.

Популисти су изгубили изборе у Холандији и (у два наврата) у Француској. Вероватно ће се то исто на јесен догодити и у Немачкој. Трампово председниковање је отпочело ловом на „руске трагове“ и увођењем нових санкција против руске владајуће елите – притисцима какве не памтимо од давних времена такозване „Друге црвене панике“ предвођене сенатором Џозефом Макартијем. А наши покушаји „вештог“ заобилажења санкција који су се ових дана обрнули у скандал са Сименсом, не само да ће све наше будуће планове о радосном „магарчењу противника“ дефинитивно обезвредити, него ће и сву нашу будућу сарадњу са великим светским компанијама умногоме отежати.

Може се, наравно, и даље настојати на тврдњи да су санкције за Русију заправо корисне, на причи о нашим несагледивим перспективама привредног раста путем замене увоза домаћом производњом. Али то је бајка намењена телевизији и искључиво онима који су „способни“ да у тако нешто поверују.

И како да се сада исчупамо из овог глиба? Како да превазиђемо последице погрешне спољне политике вођене током 2013. и 2014. године, која је потом озбиљно заоштрена неадекватним плановима за излазак из кризе у односима са западом? Како да се попнемо макар на ону прву, почетну степеницу здраве памети и разборитости?

Све земље света имају своје националне и државне интересе и било би крајње чудно када би се сви они у исто време стално поклапали. Русија ту није никакав изузетак. Тим пре што је од бившег СССР-а, свиђало се то некоме или не, наследила улогу глобалног играча на светској политичкој сцени. Настојања да се за потребе своје и опште безбедности ти интереси прво уподобе, а потом и пажљиво упореде и ускладе с интересима осталих играча, заправо и јесте основна мудрост вођења разумне међународне политике. Историја људског рода, она древна и ова нешто новија, безброј пута нам је баш то потврдила.

Али како постићи тај повољан и безбедан баланс интереса без једне, рекао бих, незаобилазне компоненте, без кључног услова званог поверење? Како ми то замишљамо да ће неко водити преговоре с партнером (тим пре ако се они воде у тако деликатној сфери међународних односа као што су безбедност, ограничење и смањење наоружања) који током разговора своју десну шаку, стиснуту у шипак, непрестано скрива у свом џепу, а леву, тобоже помирљиво нуди за руковање? А ако у неком тренутку то и престане да чини, нико му више не верује.

То, наравно, не значи да се сви остали чланови међународне заједнице увек понашају беспрекорно. И они се повремено служе лажима и полу-лажима као инструментом своје политике. Међутим, број примера, као и висока концентрација очигледне лажи и пропаганде у руској политици последњих година заиста обесхрабрује. Нема ниједног болног питања постављеног од стране међународне заједнице на које руска страна није одговорила „глувим“ одрицањем:

– на Криму није било руских војника, нити их сада, у југоисточној Украјини има;

– на овим територијама нема ни оружја тајно довоженог из Русије;

– Русија нема никавог утицаја на самопроглашену Донску и Луганску народну републику и зато не може бити учесница Минског протокола о мирном решењу сукоба у Украјини;

– „бук“ (којим је срушен малезијски Боинг) није наш;

– руски спортски руководиоци немају никакве везе с масовним допингом руских спортиста;

– турбине Сименс купљене су на „секундарном тржишту“.

Све што умемо да кажемо је „не“, „није се десило“, „не знамо“, „нема доказа“.

Слична одрицања власти од свега што је за њу непријатно или штетно унутар Русије се прихвата као нешто сасвим природно и разумљиво. Али овакво њено понашање на међународној политичкој сцени „нема пролаз“. Тамо нема руског правосуђа, руског „једноумног“ парламента, нити руске телевизије, тих активних инструмената за стварање нестварне слике реалног света.

Без одустајања од досадашњих политичких лажи и подвала није могуће створити предуслове за озбиљан разговор о усклађивању наших интереса са светом који нас окружује. И зато, само јасно и искрено постављен циљ за обнову поверења може означити почетак дугог и тешког пута нормализације наших, данас потпуно упропашћених односа са међународном заједницом.

Андреј Липски, Новая газета

Превод с руског Хаим Морено

Пешчаник.нет

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *