Умирање демократије

Поделите:

Овлашан преглед догађаја који су се одиграли у јулу и могу се довести у везу са општим трендом пропадања демократије укључује суђење познатом новинару опозиционог листа Џумхуријет у Турској, Путинову забрану употребе заштићених ВПН мрежа које су продемократски активисти користили да би избегли цензуру, и одлуку компаније Аппле да из своје онлајн продавнице за кинеско тржиште повуче апликације које користе ВПН технологију.

Ту је, затим, кампања лепљења плаката коју финансира мађарска влада да би опозиционе партије и невладине организације приказала као марионете у рукама јеврејског милијардера Георге Сороса; покушај укидања независности судства у Пољској и председнички вето којим је то спречено; и најзад, референдум о промени устава у Венецуели који је бојкотовало више од половине становништва земље која клизи у грађански рат.

Али сви ти догађаји су засењени тројним рововским ратом који се води у Америци између Трампа (оптуженог за сарадњу са Русијом), његовог секретара за правосуђе (који се прогласио ненадлежним за истрагу о везама са Русијом) и специјалног тужиоца надлежног за истрагу о Трампу, кога Трамп покушава да смени.

Будимо брутално отворени: демократија је на самрти. Оно што највише узнемирава је запањујуће мали број грађана које то забрињава. Проблем се заобилази тако што се уситњава и дели на појединачне манифестације. Тако Американци очајавају због Трампа – а не због сазнања да је највише фетишизовани устав у историји постао подложан клептократским махинацијама. Када Ердоганова партија оспе паљбу по европским демократијама, политичари из ЕУ се задовољавају изражавањем благог дипломатског незадовољства. Као и почетком 30-их година 20-ог века, код већине преовладава утисак да ако демократија заиста умире, онда то чини у неком другом делу света, али свакако не код нас.

Проблем је у томе што се на тај начин уводе нове норме понашања. Не треба да нас чуди што су пароле о „непријатељима народа“ све популарније: Орбан их користи у рату против Сороса, Трамп против либералних медија, а Кина их је искористила да ухапси песника Лиу Сјаобоа и држи га у затвору до смрти.

Друга популарна техника је микроменаџмент сваког покушаја изражавања неслагања. Ердоган се није задовољио отпуштањем десетина хиљада непослушних професора, од којих је неке чак послао у затвор, него им је одузео и социјално осигурање, укинуо право на рад, а некима забранио да путују. Трамп користи сличне технике у обрачуну са такозваним „заштићеним градовима“. Око 300 локалних администрација у Америци одбило је да сарађује са федералном имиграционом агенцијом ИЦЕ – не кршећи притом закон. Прошле седмице, секретар за правосуђе Џеф Сесионс запретио им је обуставом федералних буџетских средстава намењених локалним правосудним управама, а Трамп је тај потез подржао користећи још једну данас популарну технику – непроверене тврдње.

Пред скупом својих присталица у Охају Трамп је изјавио да федерална администрација, заправо, „штити“ америчке градове од опасности имигрантских криминалних банди. Они „ухвате неку младу, лепу девојку, од 16 или 15 година, а онда је касапе ножевима да би јој нанели што више бола пре него што умре“, рекао је. У школи – већ у основној школи – научили смо да на такве тврдње о расним мањинама реагујемо питањем: „Заиста? Када и где се то догодило?“ Трамп није навео извор – али амерички медији су успели да пронађу примере када су се чланови банди тако убијали између себе.

Наравно, репертоар техника аутократске владавине већ нам је познат из историје. Оно што досад нисмо имали прилике да видимо је координисана и концентрисана примена тих техника од стране демократски изабраних лидера – Путина, Ердогана, Орбана, Трампа, Мадура, Дутертеа на Филипинима и Модија у Индији – лидера који очигледно настоје да брзо, делотворно и заједничким снагама поткопају демократију.

Једнако је запањујуће што данас ниједна од водећих земаља у свету чак и не покушава да понуди позитиван пример демократских стандарда. У књизи објављеној 2015,  Demontiranje demosa, Wendy Brown, професорка политичких наука на Берклију, убедљиво излаже тезу да је рушење демократских вредности широм света последица прихватања неолибералне економије.

То не значи да су елите слободног тржишта прорачунато подржавале аутократске пројекте, сматра она, већ да су економске микроструктуре изграђене у последњих 30 година „преобликовале све домене људског живота и поступања, па и људе саме, према лику економске вредности“. Све оцењујемо према економским учинцима: слободу говора, образовање, учешће у политичком животу. Начела која би морала имати опште важење вагамо као да је у питању роба. Питање гласи: „исплати“ ли се допустити појединим градовима да штите илегалне имигранте? Какве ће бити економске последице отпуштања десетина хиљада професора и ограничавања подручја истраживања којима се они баве?

У веома утицајној књизи из 2010. године, Indignez-Vous (Побесните!), припадник француског покрета отпора Степхане Хесел позвао је нове генерације бораца за друштвену правду да не забораве битке које су он и други водили када је састављана Универзална декларација о људским правима 1948. године. Борили су се за придев универзално (уместо „интернационално“, што је био предлог водећих држава) иако су знали да ће аргумент суверенитета раније или касније бити искоришћен за оспоравање оних истих права за која су веровали да су их осигурали. У време када је књига изашла, чинило се да је његово опширно излагање о концепту универзалности сувишно. Али изгледа да је Хесел слутио шта се спрема.

Трагедија нашег доба је у томе што на читавој планети нема ниједне владе спремне да устане у одбрану тих начела. Наравно, издају се саопштења и изражава негодовање због смрти Лиу Сјаобоа или Мадурових сукоба с демонстрантима. Али нико није спреман да потврди универзалност начела која су тим поступцима нарушена. Битку за универзална начела – као што закључује Хесел – морају повести појединци. Увек изнова морамо потврђивати себи и другима да су људска права, као што пише у Декларацији из 1948, „једнака и неотуђива“. То значи да ако их неки клепотократа на другом крају света одузме својим поданицима, он та иста права одузима и нама.

Иза сваког од великих демократских пробоја у историји, од Енглеске револуције 1642. до пада совјетског комунизма 1989, стајало је разумевање да се људи рађају са одређеним правима која им нико не може одузимати и давати. Данас је наш задатак да поново научимо да размишљамо као слободна људска бића, а не само као економски субјекти.

The Guardian

Превео Ђорђе Томић

Пешчаник.нет

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *