Душан Буковић: Тито је сахрањен као припадник тајног ватиканског друштва

Поделите:

Како је било могуће да Драгановић слободно живи у Југославији од 1967. до смрти 1983. године и да није био изведен на суд?

Публикација Терористичке и шпијунске акције против ФНР Југославије: Открића са загребачког процеса против усташке терористичко-шпијунске групе Кавран-Милош, публикована у Загребу 1948. године, ставила је у центар пажње случај злогласног фратра Крунослава Драгановића (1903-1983), Павелићевог и Брозовог емисара, пропагатора и идеолога хрватског усташтва и главног организатора тзв. „пацовских канала“, којима је омогућено немачким нацистичким и хрватским усташким ратним злочинцима, да уз помоћ свемоћног Ватикана и англо-америчких структура побегну у Јужну Америку.

Драгановићу, који је и сам био на списку ратних злочинаца, Брозов троцкистичко-комунистички режим дозволио је да се врати у земљу 1967. године у вешто припремљеним политичким и дипломатским сценаријом, у годинама када је почело обједињавање проусташких елемената, окупљених око Матице хрватске, Хрватског књижевног листа, Лексикографског завода у Загребу и Савеза комуниста Хрватске – што је све скупа резултовало Маспоком, с почетка 70-тих година прошлог века. У овом контексту, поменили бисмо римског католика, адвоката Бранка Кукуљевића, који је шездесетих година ХХ столећа ишао из Брозовог Загреба у Италију, да у Трсту у римској католичкој, езотериској, темпларској, корпоративној цркви св. Марка полаже заклетву за Малтешког витеза.

Драгановићевим повратком први пут се у јавности јасно видела сарадња између, са једне стране, тајних католичких ложа, организација Малтешких и Колумбусових витезова и, са друге стране, хрватских комуниста, који су већ на челу са Јосипом Брозом били под утицајем немачке обавештајне службе BND у Бону, Интермаријума у Риму, енглеског Интелиџенс сервиса и Eastern European Federalist Club-а у Лондону, као и OSS/CIA америчког обавештајног сервиса и Стејт Департмента САД у Вашингтону, за које се знало да нису признавали државне оквире Југославије… (Види: Др Тодор Куљић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, Савременик – Политичка енциклопедија за сваког, св. 1, бр. 3, Paris, France, 1953, стр. 16).

Драгановић и Броз

Некима ни данас није јасно како је било могуће да Драгановић слободно живи у Југославији од 1967. до своје смрти 1983. године и да није био изведен на суд? На то постоји само један одговор: Драгановић је у Ватикану учинио велику услугу Јосипу Брозу Титу, који је током 1971. године крунисан титулом „почасног каноника” цркве св. Јеронима у Риму. Папа је тада Брозу доделио и привилегије које је имао и аустријски цар над Хрватима (Види: Katolička crkva u Jugoslaviji, Hrvatski tjednik Danica, od 29 rujna/septembra 1971, Chicago, Illinois; Isto: Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971).

Као што је познато, Броз је у током 1944. године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекавши хрватском бану Субашићу, када су се срели на Вису: „Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста”. У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: „И мени, као вама, хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте, да нисам на челу државе, било би зло за Хрватску…” (Види: Проф. Л. М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Торонто, 1969, стр. 406-407; Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961). Мештровић је током Другог светског рата био заступник интереса НДХ у Италији и Швајцарској.

Током рата Драгановић је био гост Анте Павелића, а после рата код Јосипа Броза, који су, обојица, били под заштитом мрачних и реакционарних римских католичких темпларских подземних покрета и организација, затим англоамеричких обавештајних сервиса и екстремних западноевропских и америчких десничара, познатих као жестоки непријатељи Југославије (Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 184; Levenda Peter, Ratline, Soviet spies, nazi priests, and the disappearance of Adolf Hitler, Lake Worth, Fl., 2012; Howard Blum, Wanted! The search for Nazis in America, New York, 1977; Erhard Dabringhaus, Klaus Barbie – The shocking story of how the U.S. used this nazi war criminal as an intelligence agent, Washington, D.C., 1984; Lorraine M. Lees, Keeping Tito afloat – The United States, Yugoslavia, and the cold war, University Park, Pa., 1997; Др Душан Бибер, Тито – Черчил, строго тајно, Загреб/Београд, 1981; Сава Н. Косановић, Југославија била је осуђена на смрт, Загреб/Београд, 1984; Јосип Бољковац, Пола века нису открили нашу заверу, Национал, Загреб, 23. 08. 1996).

Драгановић је у Ватикану имао двоструку улогу: да заступа интересе хрватских усташа и комуниста, као и хрватских клерикалаца на челу са Алојзијем Степинцем. Чим је средином 1943. године сломљена нацистичка офанзива на Источном фронту и свима постало јасно да је рат за Немце, Хрвате, Италијане и њихове сателите изгубљен, Степинац је преко Драгановића послао поруку Ватикану, која гласи:

„Ако Вас буду питали у Ватикану шта мисли загребачки надбискуп о стању у Домовини, реците свима да ће он, ако мора бирати између комунистичке власти у хрватским крајевима и четничке власти, одлучити за комунистичку…” (Види: Др. В., Драгановићев пример, Клиц Триглава, London, Great Britain, June 1968).

У друштву Пилигринских фратара

Драгановићев случај данас је делимично расветљен, и он ће ускоро добити свој епилог, подигавши тамни вео мистерије која га је до сада перфидно и вешто прекривала. Његова активност и улога у првим послератним годинама на пребацивању многих нацистичких ратних злочинаца у Јужну Америку и САД, као и на организовању и обједињавању хрватске усташке емиграције, спремне на нове терористичке акције, најбоље о томе говори.

Очигледно је да су западноевропска и америчка тајна друштва и обавештајни сервиси имали пресудну улогу у сценарију за Брозов Авној у Јајцу 29. новембра 1943. године, преко Божидара Маговца, Ивана Рибара, Јосипа Руса, Едварда Коцбека, Јосипа Видмара, Владимира Назора, Едварда Кардеља и осталих хрватских и словеначких већника. У Јајцу су били присутни и англоамерички заступници, политички и војни инструктори у Брозовм Врховном штабу Стефан Клисолд (Stephen Clissold), Фицрој Маклин (Fitzroy Maclean) истакнути САС-овац (Види: Прослава 30. годишњице од другог заседања Авноја, Борба, Београд, 1. 12. 1973; Harriman W. Averel, Special envoy to Churchili and Stalin, 1941-1946, New York, 1975, стр. 260). У Брозовом штабу је боравио у току 1943. године између осталих западно-европских и америчких авнојевских режисера и инструктора и мистериозни мајор Лин М. Ферис (Linn M. Farish), агент америчког обавештајног сервиса (Office of Strategic Services) претече ЦИА-е..

У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили да су Драгановић и Броз припадали тајном римском католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези с тим, Урош Зоњић, дословно каже: „Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника Свете Госпе Фатимске. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса”. (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101).

Сведочења Каврана, Милоша и Росандића

Да би видели ко је био Крунослав Драгановић и каква је била његова улога у ратним и поратним годинама, подсетићемо на извесне цитате из поменуте публикацији о хрватским усташким злочинцима Каврану, Милошу, Росандићу и другима на процесу у Загребу 1948. године да сами по себи говоре без икаквих наших примедби и коментара.
Стр. 17: „И оптужени Милош и оптужени Кавран који су били у пратњи Павелићевој кажу да је Павелић (окт. 1946) путовао у Италију с документима државе Перу, а као фратар. Документе је Павелићу набавио свећеник др Драгановић, човјек с функцијом у Ватикану, о којем се посебно говори у овом напису. Оптужени Милош каже да је добио перуанске документе преко Драгановића”.

Стр. 18: „Доласком у Рим Павелића склања на ‘сигурно мјесто’ поп Драгановић, односно Ватикан. То је видљиво из изјава оптуженог Каврана, који је један од главних Павелићевих функционера и који с њима држи везу. С Павелићем усташе у Аустрији одржавају везу путем курира који долазе преко Драгановића и Ватикана, који је веза с тајним скровиштем Павелића. Драгановић је Каврана повезао с једним човјеком Павелићева повјерења…

Кавран каже: Драгановић ме је повезао с тим човјеком и ми смо разговарали у вези са циљем по коме сам дошао…

Десило се у пар наврата да су савезнички органи ухапсили тешке усташке ратне злочинце, али су их убрзо пуштали. Можемо навести више оваквих случајева. Први случај: из Аустрије се пребацују у Италију усташки министри и ратни злочинци Фрковић и Бален. Код прелаза границе они су ухапшени. Из Ватикана је за њихово ослобођење интервенирао Драгановић. Ствар је ријешена тако да су Фрковић и Бален предати талијанској полицији. Сугерирано је да их из италијанског затвора преузму двојица усташа преобучена у енгелеске униформе, тобоже енглески официри. Талијани су их спремно тим ‘Енглезима’ предали а Драгановић је двојицу злочинаца смјестио у самостан Santa Cattolice”.

Стр. 24: „У Италији је обилазио логоре (усташке) и организовао поп Драгановић. Талијанске логоре је интензивно контролирао поп Драгановић. Он је особиту пажњу посветио логору у Ферму и оном у Модени. Оптужени Росандић, који је био у логору Фермо, износи улогу Драгановића овако: ‘Одмах у почетку, чим је дошла емиграција, дошао је из Рима поп Драгановић. Одмах се повезао са људима који су били клерикално настројени као и он. Међутим, људима је био најпознатији проф. Жанко, који је био посланик усташки у Вишијy. Тај Жанко одмах је приступио раду по инструкцијама Драгановића, наиме да окупи све људе који би могли касније добро доћи. Драгановић се одмах повезао са заповједником логора (Енглез). Тај заповједник логора га је врло љубазно примио и одобрио његов рад.“

Драгановић организује терористе

Стр. 26: „За злочиначку активност у усташким логорима карактеристично је оно што се догађало у логору Модени, где је ватикански експонент поп Драгановић, уз помоћ високих официра војних органа стране империјалистичке силе и управе логора, организирао сасвим јавно усташке војничке формације и терористичке групе за борбу и убацивање у Југославију…

Оптужени Росандић каже: Најприје је заповједник свих тих логора био један високи часник једне стране силе и преко њега је Драгановић био повезан. Драгановић је имао приступа у све логоре преко поменутог високог часника. Најприје је обилазио логор у Модени. Тамо је био пуковник Стир (злогласни усташки убица), којега је Драгановић потпуно придобио.

Јавни тужилац: С ким је имао везе Стир?

Оптужени Росандић: Са Драгановићем. Драгановић је ишао стално њему. Нарочито се је држао Стира.

Јавни тужилац: Је ли Драгановић дао какав одређени шпијунско-терористички задатак?”
Стр. 25: „Оптужени Росандић: Сигурно је дао. Стир је рекао да има везе са Драгановићем и да има налог да у тој војничкој скупини организира падобранске групе. Том приликом Стир је рекао да је добио налог од Драгановића да организира такве скупине које се требају пребацити у земљу (Југославију)…

На процесу у Загребу било је много говора о шпијунажи коју је организовао из Трста иноземни шпијунски агент Перy Боб. Та шпијунска акција датира још из 1945. непосредно након повлачења усташа из Хрватске. Посредством свећеника Драгановића из Ваткана, Перy Боб окупља око себе низ усташких официра ратних злочинаца. Драгановић је послао у Трст и повезао са Перyем ратног злочинца Драгу Зубринића, бив. Усташког великог жупана, затим Срећка Ровера, Анту Јакшића, усташког полицисту који је крив за смрт многих људи, те Карла Мирта, усташког публицисту.

Оптужени инг. Росандић говори о тој шпијунској организацији: Концем љета или почетком јесени 1945. приступио је свећеник Драгановић продубљивању и још активнијем раду у правцу прикупљања података из ФНРЈ. У ту сврху ангажирао је Драгановић Зубринић Драгу, Мирт Карла, Јакшића Анту и Ровера Срећка, које је упутио у Трст. Њихов рад у Трсту састојао се у прикупљању свих података који су се односили на политичке, економске и војне прилике у ФНР Југославији, а задатке за свој рад добивали су од Драгановића…

Осим тога каже Росандић: Они су давали реферате и Драгановићу (у Риму), који их је употребио за своје књиге и публикације. Употребио је те податке и за књигу што је изашла у Америци на енглеском језику под насловом ‘Распеће Хрватске’. Ту је приказано стање у Југославији и шта се овде догађа. Предочене су и земљовидне карте. То је израдио Драгановић, који је онда послао у Америку фратра Банковића, америчког држављанина. Тај је, по налогу Драгановића, отпутовао у Америку, где је проводио нарочиту пропаганду…

О раду иноземног агента Перy Боба у Трсту говори на процесу и оптужени Милош. Он је требао тим путем бити убачен у Југославију авионом. Њега је за ту сврху ангажирао у Модени усташки пуковник Стир по налогу попа Драгановића. Када сам у Модени дошао у собу Стира он ми је рекао: ‘Били ви били вољни скакнути с падобраном у Хрватску?’ Рекао ми је да ради с Драгановићем и да му је овај рекао да организира групу падобранаца добрих часника. Касније ми је Стир рекао да је то веза једне стране шпијунаже коју држи Драгановић, а преко које је отишао и Боранић.“

Шеф закулисне НДХ

Стр. 50/51: „Улога попа Драгановића – Тко је је Драгановић? То је католички свећеник др. Крунослав Драгановић, раније проф. богословије у Загребу, писац је разних публикација црквено-политичког карактера. Тај је свећеник за вријеме нацистичке окупације у такозваној НДХ играо велику улогу претежно закулисног карактера. Он је био један од главних експерата усташког поглавника Павелића у питањима цркве, а спрецијално у питању ликвидације православља. Др Драгановић је фанатични мрзитељ православних Срба, и његова је теза да се Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини морају покатоличити и истријебити. Он је у том погледу писао псеудонаучне расправе. У Ватикану је имао јаке везе које је искориштавао да тамо пласира и добије за Павелића одобрење за драстичне мјере противу Срба. Драгановића се може сматрати једним од најутицајнијих подстрекача за масовно истребљење Срба православаца, за позната клања стотина тисућа Срба, за палеж стотина села, за убијање српске дјеце итд.

На процесу у Загребу изнесени су у исказима оптужених неки детаљи из те фазе Драгановићеве активности у вријеме окупације. Тако је име свећенка Драгановића изнесено у вези са покољем неколико десетина тисућа људи поводом њемачко-усташке офанзиве на сектору Козаре у сјеверозападној Босни, године 1943. У преузимању и распоређивању тих ликвидираних маса имао је главну ријеч Драгановић. Оптужени Милош, који је био заповједник логора Јасеновац, говори о томе на процесу у Загребу: Људи су долазили с влаковима или пјешке преко Дубице. Ту је био министер Турина и поп Крунослав Драгановић и Матковић (један од заповједника логора).

У том крвничком послу спомиње се дакле поп Драгановић, проф. Богословије, као диригент. У Загребачком процесу спомиње се поп Драгановић још једном у вези с логором за масовне ликвидације Јасеновац. О том страховитом логору знало се је и у иноземству. Требало је показати да ‘није истина’ та страсна фама о том логору смрти. Тада је Драгановић инсценирао неку међународну комисију која је имала констатирати како је логор Јасеновац безазлена ствар. О томе говори оптужени Милош: Ви сте рекли да је у оној комисији која је дошла у Јасеновац да прегледа логор обраћа се оптуженом Милошу тужилац, био Драгановић да је он ту комисију водио и њом руководио.
Милош: Јест.

Први Хрват у Риму

Стр. 52: “Предсједник суда: Што је поп Бујановић (ратни злочинац десна рука Драгановића) рекао о Драгановићу?

Оптужени Кавран: Рекао је да је Драгановић човјек који је у Риму једна од најутицајнијих личности између такозваних хрватских избјеглица, да има силних познанстава и силних веза и да је што се тиче пребацивања, њиховог опремања и прехране, једна од најутијецајнијих особа која уопште постоји у Италији. У току процеса Кавран је поново говорио о великом утицају Драгановића. На питање што му је сам Драгановић рекао о себи Кавран одговара: Питао сам га јер сам чуо да је утјецајан на темељу чега то ради. Он је рекао, да је опуномоћеник т. зв. Јужноамеричких земаља за избјеглице код Ватикана и аконто тога има могућности постављања појединих ствари, како он то вели, и уопће за пласирање о саобраћају с извјесним високим функционерима.

Оптужени Росандић говори такође о великом ауторитету попа Драгановића. Росандић је о Драгановићу разговарао с усташким министром Фрковићем који му је рекао ‘да је Драгановић централна особа која има све везе у Риму и осталим империјалистичким силама’. Росандић каже да Драгановић држи везе са агентима и амбасадама у Риму те додаје: Уопће, по мом мишљењу то је сива еминенција, главна особа која може дијеловати јаче у позадини него јавно. Он је главни руководлац, јер има за собом све саге, Ватикан и стране силе”.

Стр. 53: “Росандићу је усташки министер Фрковић рекао да је Драгановић централна личност а то му исто каже и Кавран, један од главних усташких руководилаца у емиграцији.

Кавран каже Росандићу: Да се апсолутно мора радити преко њега (Драгановића) да је он особа која има ванредне везе, да убудуће све треба преко њега радити.

Оптужени Милош који је имао састанке с Драгановићем а и иначе темељно упућен у све тајне те зликовачке банде, каже на процесу у Загребу: Мислим да је он Драгановић имао највиши ауторитет међу усташком емиграцијом. Милош каже да се је то видјело по Драгановићевим везама с иноземном шпијунажом, по везама са страним органима, по новчаним издатцима а којима је помагао емигранте, по вађењу из логора појединих људи, по пребацивању у Америку, по формирању одбора итд. Милош тврди да је Драгановић имао везе не само са страном обавјештајном службом него и најбоље везе са Ватиканом. Милош говори о једном кардиналу (‘мислим да је радио у тајништву папе’) с којим је Драгановић имао ‘сталну везу’.

Драгановићева је идеја у вези с познатом идејом о католичкој подунавској конфедерацији. О томе на процесу каже оптужени Росандић: Та ствар датира још од раније. Опће је познато да ватикански кругови стоје на становишту стварања подунавске конфедерације, укључујући овде и Баварску с Отоном Хабсбуршким на челу. Оптужени Росандић каже да се Драгановић и тиме руководи у својој акцији. Оптужени Милош говори де се је с Драгановићем састао љети 1945 у Аустрији. Био је дошао да обиђе логоре. Он је у Целовцу одржао говор. Рекао је да се људи морају организирати, да није све изгубљено, да има изгледа на стварање Независне Државе Хрватске.
Предсједник суда: Да ли је држао говор јавно?
Оптужени Милош: Да у једној великој соби.

О контролирању логора у Аустрији од стране Драгановића говори и оптужени Кавран. Док је Кавран био у логору Сант Гетраут, тамо је долазио Драгановић (1945): он је долазио са задатком да попише све избјегличке логоре у којима се налазе Хрвати, да их обиђе, да види тко је у њима, а тко није, да направи попис и да омогући смјештавање тих људи у Италији…

Својим ауторитетом и везама с одговорним органима Драгановић је из појединих логора извлачио најтеже ратне злочинце и смјештао их у самостане, а посебна је акција за пребацивање у масама људи из логора у Аргентину”.

Спасавање најтежих злочинаца

Стр. 54/63: „Оптужени Милош каже да га је Драгановић видео у логору у Аустрији, па му је рекао ‘ако би ми запријетила опасност да дођем у Рим код њега’.

Оптужени Росандић износи случај с усташким пуковником Јуцом Рукавином. Тај је био за време рата шеф Усташке војне полиције за читаву Хрватску, према томе један од највећих злочинаца и крвника, убица неизмјерног броја људи.

Росандић каже: Он је најприје дошао у логор Фермо. Када је речено да га траже, он је једно време изашао ван (не побјегао, него једноставно ‘изашао’) и онда отишао у Рим и тамо је посредовањем Драгановића скривен у један самостан…

Драгановић спасава и тешког злочинца полицисту др Тука. Тук сам износи на процесу у Загребу да је из логора у Ферму отишао у Рим, где га је Драгановић смјестио најпре у завод Св. Јеронима, а касније у самостан San Giovanni Battista. Таквих случајева било је безброј. Све теже злочинце Драгановић је на тај начин спасавао.

Оптужени Милош каже да Драгановић ‘издаје папире и индекс карте које су потребне у Аустрији за пријављивање. То он добива на легалан начин за оне који су у Аустрији, а дао је правити у штампарији и матичне листове рођених и вјенчаних’…

О пребацивању усташких злочинаца из Италије у Аргентину говори оптужени Росандић.

Предсједник суда: Како се може из Италије у Америку, Аргентину?
Оптужени Росандић: Све преко Рима.
Предсједник суда: Тко је држао ту везу у рукама.
Оптужени Росандић: Цијелу везу одилажења људи у Аргентину и све нити држао је искључиво Драгановић. Најприје је све оне које је хтио спасити стрпао у самостане. Из самостана даље се одлазило у Аргентину. То су били људи који су тражени и они које је он хтио имати за себе. То су напр. били морнарички пуковник Вркљан, па Хајдиновић, Јонић, Блаж Јурковић, Стир, итд. Иначе путница се могла добити за један дан, и то само уз дозволу ‘Аssistenza Pontificia’. То је папинска установа која је помогла само тим особама. С тим дозволама долазили су људи у Црвени криж, а његов настојник је био др Сали Севис (Sali Seevis), брат загребачког бискупа. Он је био Драгановићев човјек. Ако сте дошли с том дозволом, добили сте за кратко вријеме путницу. Путнице је Драгановић добивао преко министра Силве, аргентинског министра, који је био специјално за то послан од Аргентинске владе да утоварује параброде. Аргентинска влада путем овог министра послала је параброд да отпреми те људе у Аргентину.

Тим путем је отпремио Драгановић низ усташких министара, генерала, зликоваца свих врсти, тешких ратних злочинаца који су на попису Међународне комисије за изручивање.
Оптужени Спаљ говори на процесу у Загребу такођер о Драгановићевом финансирању терористичких група које се убацују у Југославију.

Јавни тужилац: Ви сте рекли да је Драгановић у два маха слао новац за пребацивање терориста у земљу. Је ли то тачно?
Оптужени Спаљ: Да.
Јавни тужилац: Кад вас је Драгановић посетио у логору Фермо у љето 1947, рекао вам је да вам тај новац стоји на расположењу.
Оптужени Спаљ: Јесте.
Оптужени Милош, који је убачен као терориста у Југославију, каже на питање да ли је Драгановић знао да ћете ићи у земљу? За мене није знао, али за остале и за читав рад је извјештен јер је све то финансирао.

О директној акцији Драгановића на стварању терористичких група има такођер много доказа. Он је створио читаву војну формацију с пуковником Стиром на челу у Модени. Та је формација јавно постојала, имала је оружје, касарну итд. Формирала се је у логору.
Оптужени Милош каже: Још године 1945, кад је Стир изашао из логора са својом војничком скупином, изашао је на интервенцију Драгановића, зато да би га Драгановић могао употријебити у своме раду.

О другом контексту у току пресаслушавања Милош каже о Драгановићу: Говорио је о томе да треба створити тројке, да треба ићи у земљу.

У другој половини 1947. и почетком 1948. усташе развијају већу дјелатност за формирање терористичкух банди за убацивање у Југославију. И овом приликом главну реч и улогу има Драгановић, па чак са Кавраном дискутује о могућности пребацивања људи из Аргентине натраг за Италију, а одатле за Југославију. Тако је било случајева да су извјесни усташки функционери, који су били већ у Генови и чекали на укрцавање за Аргентину, пребачени назад за Аустрију, а одатле убачени у Југославију, гдје су ухваћени и о томе дали своје исказе на овом Загребачком процесу.

Посебно је питање у Драгановићевој активности шпијунажа. На процесу у Загребу сасвим је прецизно константирано да Драгановић води у Риму посебну шпијунску централу у којој сабире шпијунски материал за Ватикан и стране силе, с којима ради и по чијем наређењу ради. О томе говори на процесу оптужени Кавран: То је уред који има за задатак да прикуља податке о Југославији, да прикупља такве информације а онда их Драгановић шаље на извјесне представнике страних земаља. Сав тај рад потиче од Драгановића, човјека првог ранга у усташкој емиграцији. Још 1945. Драгановић постаје највећим ауторитетом у емиграцији у Италији. Одмах по бијегу из земље у Италију се је на чело банди постављао усташки генерал Пећникар, који је за вријеме окупације био командант читаве жандармерије. Оптужени Кавран износи на процесу у Загребу: Када је дошао Пећникар у Италију, он је наступао с неким пуномоћима које није ни од кога добио. Наступао је у име Павелића и других функционера и присилио је Драгановића да му даде потпуно право располагање с оним новцем (злато које је из Југославије однесено преко Аустрије у Италију). Организирао је један већи одбор од двадесеторице ако не и више људи који су расподијелили функције. Али је касније успио Драгановић да ликвидира Пећникара и да сам постане врховним шефом емиграције у Италији. У Аустрији се налазе разни министри усташке владе. Ту је министер постројник Сушић, послије Павелића најважније лице у усташком покрету. Ту је Кавран, заповједник свих усташа. Њима се Драгановић обраћа. Из Аустрије путује у Рим министер унутрашњих послова усташке владе за вријеме окупације Фрковић Мате, који обавјештава Драгановића да је одлучено да се Пећникар сасвим елиминира и да се Драгановићу даде сатисфакција. О томе како је Фрковић ту ствар уредио говори на процесу оптужени Росандић: То је питање уређено на тај начин да је коначно добио сатисфакцију Драгановић. Нестало је Пећникара и више га није било. Драгановић је послије тога имао још неких разговора с Фрковићем док није дошло до аранжмана. То је било већ у марту 1947. године.

Тако је Драгановић и официјелно потврђен шефом усташа у Италији. А, како смо видјели, његов је утјецај и у Аустрији велик. Ради тога је поп Драгановић, како каже оптужени Кавран на процесу у Загребу, био предвиђен да уђе у такозвани ‘Радни одбор’, то значи највиши орган усташке емиграције.

Кавран о томе каже: Драгановић је бо предвиђен да дође у Аустрију на разговор у погледу утврђивања свих тих ствари, па ако га други послови не би много везивали да буде члан тога одбора, али свакако да уђе у одбор који је формиран у самој Италији. Кавран описује како је Драгановић предлагао да сједиште ‘Главног’ и ‘Радног одбора’ буде у Риму. Сагласили су се да ће о томе касније одлучивати. Кавран мисли да је то било са намјером да Драгановић буде шеф свему, да свима диригира лично.

Све ове чињенице, уз оно већ раније изнешено, особито да је Драгановић онај који посредује у скривању Павелића, показује да је заиста тај свећеник велики фактор у читавој злочиначкој активности усташке емиграције. Та му снага долази у првом реду од тога што иза њега стоји Ватикан, а осим Ватикана и посредством Ватикана и оне друге силе које имају интереса за подржавање усташких злочинаца с намјером да их уврсте у свој план агресије и империјалистичког освајања.“

Стварање хрватског одбора

Стр. 72: „Тако је оптужени Милош изнио да је још у љето 1945. поп Драгановић у аустријском логору Целовцу говорио пред скупом усташа о акцији Мачека да се спаси Усташка НДХ…

Милош каже: Рекао је (Драгановић) да се људи морају организирати, да није све изгубљено и да је примио писмо од Крњевића у коме се говори о ситуацији у Лондону и у којем се каже да ствар није пропала и да има изгледа за стварање Независне Државе Хрватске.

У Швицарској живи католички свећеник Јуретић др Аугустин, који је веома активан као Мачеков емисар. Мачек је Јуретића упутио у Рим, затим у Аустрију да у његово име ствара утаначење са усташима и формира неки одбор како би Мачек добио од усташа неку формалну легитимацију да може наступити у име НДХ.

Јуретић је у Риму о тим стварима разговарао са главним усташким представником у Ватикану и Италији уопће попом Драгановићем и они су имали формирати неки ‘Хрватски одбор’.

Оптужени инг. Росандић на процесу у Загребу говори: поп Јуретић је познати политички човјек. Он је у своје вријеме био главна особа повјерења бана Субашића у Београду (и попа А. Корошеца, који је био председник Главног задружног савеза Југославије, чији је дугогодишњи генерални секретар био др А. Јуретић – м. н.). Он важи као јаки стручњак у питањима задругарства и масонерије. Одмах након 1941. пребацио се у Швицарску. Тамо је стекао велика познанства и може се рећи да је у тим стварима уз Драгановића био можда први човјек. Дошао је у Италију 1946. или 1947. године. Мислим да је био овлаштен од Ватикана да повезе политичке емигранте у Аустрији и Италији. У ‘Хрватски одбор’ требао је ући, то се зна, Драгановић, Усташе, ХСС (тј. мачековци) и клерикалци. Повезао се у Риму с попом Драгановићем, с којим је ту ствар детаљно претресао, који се с тиме колико ја знам, потпуно сложио. Чврсто држим да би у том случају ствар ишла тако далеко, да би глава тог одбора био без сумње Драгановић, јер је он био у вези с Крњевићем…” (Види: Терористичке и шпијунске акције против ФНР Југославије: Открића са загребачког процеса против усташке терористичке-шпијунске групе Кавран-Милош, Друштво новинара НР Хрватске, Загреб, 1948).

Још нека документација о Драгановићу

На овом месту доносимо три новинска чланка о Крунославу Драгановићу, који дословно гласе:

“Keine Hilfe fur Draganovic
Intervention wegen Doppelstaatsburgerschaft nicht moglich
Eigenberlicht der ‘Presse’

Wien (r.). Da der aus Osterreich werschwundene Exilkroate eine Doppelstaatsburgerschaft bestize sei Ostereich nicht der Lage, in diesim Fall offiziell etwas au unternehman. Man werde sich jedoch weitechin privat fur sein Schicksal interessieren. Dies erklarte der osterreichische Bostschafter in Belgrad, Hartl, der “Presse” am Montag. Der Botschaffer demontierte Meioungen, wonach er das jugoslawische Ausenministerium ersucht habe. Draganovic in Sarajevo aufsuchen zu konmen. Allerdings erklurie Ausenminister Toncic am Montag im buogetauschub, ein Mitglied der Belgrader Botschaft sei angewiesen worden, mit Draganovic in Kontact zu trete.

Draganovic hat zwar die osterreichische Staatsburgerschaft erhalten, von den jugoslawischen Behorden wird er aber weiterhin als Burger ihres Landes betrachtet. In Fallen dopelter Staatsburgerschaft gilt der Volkerrechtsgrundsaiz, das fur solche Personen jeweils das Land zustuding ist, dem sie sich gerade aufhalten, nur beim Aufenthalt in dritten landern konnen seide Staaten intervenieren.

Angebhch soll Draganovic dermnachst eine Pressekonferenz geben.“ (Види: Keine Hilfe fur Draganovic, Die Presse, unabhangige Zeintung fur Osterreich, Wien, Dienstag, den 14. November 1967, страна 1).

„La storia nei giornali

Le Monde – Borman fuggi in Sudamerica imbarcandoal a Trieste?

Simeon Weisenthal, direttore del Centro di documentazione ebraica, ha chiesto, in una lettera indirizzata al ministro della giustizia jugoslavo.. L’interrogatorio del sacerdote croato Krunoslav Draganovic, che e sospettato di aver fornito aiuto in passato a criminali nazisti per la loro fuga oltre-Oceano. Wiesenthal, che e noto soprattutto per aver dato la caccia ad Adolfo Eichmann, condannato a morte e giustiziato in Israele, ha publicato tale lettera in seguito all’uscita di un libro (‘Flucht vor Nurnberg’) presso un editore di Monaco. L’autore, un ex-ufficiale delle SS, fornisce in questo libro dele precisazioni sul ruolo di Draganovic nell’organizazione, nel 1945-’46, dela fuga di taluni criminali di guerra, fra cui Martin Borman e il capo della Gestapo Heinrich Muler, nell’America Latina.

Draganovic, che era rappresentate dello Stato croato presso il Vaticano del 1943, avrebe aperto un ufficio a Genova, con una succursale a Trieste, per aiutare i nazisti ricercati a sfuggire alla giustizia. Ed egli sarebbe in grado, secondo gli elementi raccolti da Wiesenthal, di dare ‘informazioni che potrebbero perittere di arrestare questo persone, diverse delle quail sono state date per morte’.

Draganovic, che dopo la Guerra si era rifugiato in Austria, vise da allora in un convent di Orsoline, nei presi di Viena. Nell’autunno 1967 fece un viaggio a Roma, in circostanze alquanto misteriose. Poco dopo, il governo jugoslavo rese noto che Draganovic, il quale ha sia la nazionalita jugoslava che qulla austriaca, era tornato in Jugoslavia di sua volonta. Egli vive’ora a Sarajevo”. (Види: La storia nei giornali – Bormann fugi in Sudamerica imbarcandosi a Trieste?, Storia Illustrata, Milano, Marzo 1969, N. 136, Vol. XXII; Isto: Le Monde, Paris, 29/30 decembar 1968).

Чланак на српском језику дословно гласи:

„Вести из новина

Ле Монд – Борман је из Трста побегао у Јужну Америку?

Симон Визентал, шеф јеврејског оделења за документацију, тражио је једним писмом од југословенског министарства правде да му буде дозвољено да интервјуише хрватског свештеника Крунослава Драгановића, за којег се сматра да је давао помоћ нацистичким ратним злочинцима у бежању преко океана. Визентал је познат нарочито по томе што је дао податке чији је резултат хватања Адолфа Ајхмана, који је осуђен на смрт и казна извршена у Израелу. Своја писма Визентал је објавио после издања књиге (Flucht vor Nurnberg) Бегство из Нирнберга. Књига је издата у Монаку, а писац је бивши официр СС трупа, који у овој књизи даје детаљна обавештења и улогу коју је Драгановић одиграо у организовању 1945-46, бекства познатих ратних злочинаца, као што су Мартин Борман и шеф Гестапоа Хенрих Милер, у Латинску Америку.

Драгановић, који је 1943. био представник хрватске-усташке владе у Ватикану, отворио је једну канцеларију у Ђенови, а филијалу у Трсту, ради помагања нацистима који су тужени. Драгановић је у стању, према писању Визентала, ‘да информације које би омогућиле хватање ових лица од којих су нека осуђена на смрт’.

Касније, Драгановић је побегао у Аустрију, где је живео у манастиру у Орсолину, близу Беча. У јесен 1967. отпутовао је у Рим, на један врло мистериозан начин. Нешто касније југословенска влада је објавила да се Драгановић, који, поред југословенског, има и аустријско држављанство, вратио у Југославију добровољно. Он сада живи у Сарајеву” (Види: La storia nei giornali – Bormann fuggi Sudamerica imbarcandosi a Trieste? „Storia Illustrata”, Milano, Marzo 1969, N. 136, Vol. XXII…).

Vatican Body aided reputed criminals of war, studies say

By Stephen Kurkjian
Globe Staff

Washington – A Vatican controlled college in Rome provided sanctuary to numerous alleged war criminals shortly after World War II and helped them gain safe passage to Argentina and other countries according to recently declassified US Army Counter Intelligence Corps documents.
The documents, which were written shortly after the war, state that the Allies know that the suspects, mostly Croatian government officials, were hidden in a complex of buildings that constitute St. Jerome’s College, a Roman Catholic seminary for priest…

Another of the documents made public is a note handwritten in Italian. The note alleges that while at St. Jerome’s, Pavelic had “frequent contact” with msgr. Giovanni Battista Montini, the assistant secretary of state for the Vatican who later became Pope Paul VI…

How, then, could Pavelic and his Croatian colleagues have gained access to St. Jerome and falsified documents to escape Allied-occupied Italy?

The documents allege the key figure was Rev. Draganovic, the Croatian Catholic priest who was a close friend of Pavelic’s and who during World War II provided the Ustachi-controlled Croatian government.

As secretary of St. Jerome’s College, Rev. Draganovic headed the refugee commission established in Italy after the war for Croatians fleeing Tito’s communist Yugoslavia.

Interviewed by Army Intelligence officers about his activities with Croatian refugee, Draganovic denied that he was involved in the illegal smuggling of suspected war criminals. But a search of his files, which were procured by the Army in September 1947, indicated otherwise, according to the reports.

An Army report stated that Draganovic’s files “indicate clearly his involvement in aiding and abetting” Ustachi members to escape to South America. The files included the names of 20 “Ustachi war criminals,” including Pavelic, who was then being housed in St. Jerome’s, as well as the names of 115 other Croatian nationals who had expressed a desire to emigrate to Argentina…

As many as 500 Croatians a month were able to gain passage out of Italy through the smuggling network, according to the documents… (Види: Stephen Kurkjian, Vatican body aided reputed criminals of war, studies say, The Boston Globe, May 7, 1986).

Душан Буковић

Поделите:
3 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *