22 године касније Весна тражи мужа и жену које су Хрвати отерали с њихове свадбе!

Поделите:

Желимо упознати дечака или девојчицу која овог августа пуни 22 године. Желимо да знамо да су добро. Живи. Здрави
Веснина породица угостила је на једну ноћ породицу која је са свадбе побегла од хрватске, злочиначке Олује.

Само за наш портал она је испричала детаље овог сусрета, а на друштвеним мрежама је покренута иницијатива да се породица из приче пронађе.

“Хвала Вам. Хвала пуно. Хвала. Једног дана кад се све ово заврши, доћи ћу да Вас посетим.”

То су речи које моја мајка (Радмила Благић) памти. Памти доста тога, али те речи су јој остале урезане дубоко у сећање.

Избегличка колона је непрегледна. По комшијским двориштима трактори, коњска кола, камиони. Људи. Људи који су изгубили свој дом, неки и чланове породице, за трен ока.

Није могла да не помогне. Па и сами смо избегли из Травника 1992! Најбоље знамо како је то остати без свега што си градио, чувао, неговао, волео.
У непрегледној колони код тзв Амбалажерке у лакташком насељу Трн, мајка је уочила трудницу. Девети месец трудноће. Она. Супруг. Његова бака. Избегли са свадбе у Книну.

Не сећа се тачног места из ког су проганани. Не сеца се ни презимена породице. Ваљда у тим тренуцима то и није било битно, него да се врати достојанство. Није једина која је помогла. Понудила им је да се освеже, једу, наспавају. Ту боју лица коју је трудница имала не може наћи у нијансама црвене. Момак, млад, црн висок зове се Милорад.

Мајка им нуди и чисту гардеробу. Трудница је своје ствари опрала, али је при одласку вратила мајчине стварии и обукла своју мокру мајицу. Нису провели дуго времена причајући, потребан им је одмор. Кревет. Сан.

Ујутру је мајка спремала доручак, ништа посебно, јер посебно нисмо ни имали.Све што је мајка спремила, једва су прихватили. Преклињала их је да узму. Требаће. Бар оно основно.

Милорад је у одласку нама оставио пуну кесу нарезака који су они добили као помоћ. И тад је мама заплакала.

И ја и сестра, слушајући како се присећа тих дана. Отац је био оправдано одсутан, а ни сестра која је тада имала 9, а ја 3 године, се не сећамо тога. Али проживљавамо.

Не мислимо да су нас заборавили па зато нису посетили, него да их је живот одвео у другом правцу, где су срећнији.

Боли ова прича. Свако има своје разлоге. Свако има своју „олују“. Ова Олуја је најстрашнија.

Желимо да се после толико година сретнемо у другачијим околностима, другачијем и пријатнијем амбијенту. Желимо упознати дечака или девојчицу која овог агуста пуни 22 године. Желимо да знамо да су добро. Живи. Здрави.

Трећу годину заредом објављујем причу на друштвеним мрежама. За сада неуспешно. И надам се да је зато што није видело довољан број људи, а не јер не желе помоћи.

Надамо се скорашњем дружењу са породицом.

Поделите овај текст како бисмо помогли да Веснина породица нађе породицу коју је угостила!

Курир

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *