Насловна Свет ЏЕЈКОБ СТОУКС: Трамп жели да придобије Русију против Кине

ЏЕЈКОБ СТОУКС: Трамп жели да придобије Русију против Кине

420
0
ПОДЕЛИ

Обрнута „никсоновска“ стратегија неће поћи Трампу за руком, јер то није добар договор

Неколико коментатора, а међу њима и Даг Бандоу и Едвард Лутвак са института Кејто и из Центра за стратешке и међународне студије изнели су предлог да би амерички председник Доналд Трамп требало да учини било шта како би побољшао односе са Русијом и покушао да добије помоћ Москве у балансирању са све јачом Кином. Трамп Кину и исламски тероризам види као два главна изазова америчкој безбедности, а Русију као потенцијалног партнера у борби и против једног и против другог. Идеја иде даље да би Трамп требало да одигра на дипломатској арени баш онако као што су то радили почетком 70-тих председник Никсон и саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер када су отопили односе са Кином, а у циљу супротстављања Совјетском Савезу. Међутим, овај пут ће се Трамп удружити са Русијом не би ли се успоставио као такмац против Кине.

Предлог привлачи визије амбициозне стратешке партије на евроазијској шаховској табли, или, трамповим језиком речено, у „великој лиги“ геополитике. Никсонов одлазак у Кину био је један од најзначајнијих дипломатских потеза у америчкој историји. Постоји ли бољи начин за главног преговарача – који притом има Кисинџера поред себе – да политизује своје заслуге уместо да то остави за себе? У теорији такав потез би остао у оквирима геополитичких максима, где је императив одржавање баланса снага на евроазијском континенту. Амерички стратези ослањали су се на овај принцип у различитим степенима, почевши барем од краја Другог светског рата. Затим, стратегија која укључује Русију у супротстављању Кини могла би дати континуитет Трамповој администрацији у спољној политици, која је иначе потпуно неповезана.

ДОВОЉНО ТЕСАН САВЕЗ
Трампов проблем је што су се руско-кинеске везе развијале у континуитету још од последњих година Хладног рата. Отапање између две комунистичке силе почело је почетком 80-тих година, што је било пропраћено нормализацијом односа у мају 1989. године. Пекинг и Москва су успоставилии „стратешко партнерство“ 1996. а 2001. године потписали су Договор о добросуседству и пријатељској сарадњи. Руски и кинески лидери се сада према томе односе као према „свеобухватном стратешком партнерству и координацији“, увијеном термину који баш не значи савез. Прошлог септембра кинески државни секретар Јанг Ђијечи изјавио је да су „дубина и обим сарадње између две земље без преседана“. Чврста сарадња је убрзана након што је Си Ђинпинг постао први човек Кине 2012. Наводно, он има топао лични однос са руским председником Владимиром Путином.

Ове две земље блиско сарађују у бројним областима. Што се тиче енергетике, Русија је постала главни снабдевач Кине нафтом 2016. године. Оно што је битно за Кину јесте да се та нафта пребацује копном уместо морским путевима. Заједно су партнери и у војним вежбама у Средоземном мору, као и Јужном кинеском, а заједно раде и на неким развојним технолошким пројектима. Обновљена је и малаксала трговина оружјем. Године 2015. Пекинг је од Москве купио и борбене авионе Сухој-35 и ракете земља-ваздух С-400. Такође су се упустили и у бројне симболичке пројекте повезивања народа, као што је дуго одлагани почетак градње моста преко реке Амур. У јуну прошле године председници Си и Путин су се договорили да заједно раде на повећању контроле у сајбер-безбедности и комуникационим технологијама.

Политичка визија света коју деле је камен-темељац руско-кинеске сарадње. И та визија је пре свега формулисана жељом да се заврши амерички примат, који би био замењен мултиполарношћу. Кад се ова визија оствари, свака нација ће моћи да контролише сферу утицаја у Азији и Источној Европи. Међутим, Кина и Русија са Америком нису имали овако напете односе још од краја Хладног рата. И то је тако углавном због територијалних спорова у Јужном и Источном кинеском мору (Дијао/Сенкаку острву, Параселска, ланац Спратли острва). Са друге стране, ту је и рат у Украјини, и све то чини руско-кинеско партнерство јачим него икад. У једном чланку у Народном дневнику, новинама гласноговорнику Комунистичке партије, ти односи описани су као „кључни стуб у одржавању светског мира и стабилности“.

rusijakinasaradnjaТоком 70-тих година прошлог века постојао је дубоки раздор између Совјетског Савеза и Кине, који је натерао Кину да се приближи САД. Овај раздор кулминирао је пограничним сукобима 1969. године. До 1972. односи су се додатно погоршали, од ледених до потпуно замрзнутих. Све до Кисинџеровог позива Кина је на СССР гледала као на већу претњу од Вашингтона. За данашњу Русију ствар је потпуно обрнута. Москва види Вашингтон као на главног противника упркос надама да ће Трамп то исправити.

У сваком случају, постоји основ за потенцијални раскид између Кине и Русије. Москва је забринута збиг једностраних економских односа, заснованим на продаји руских ресурса за кинеске готове производе. Растући утицај Кине у Централној Азији, руска продаја оружја Индији и Вијетнаму, кинеска крађа руског дизајна оружја – све то прети да избаци партнерство из колосека. Међутим, способност САД да подстакну поделе је у најбољем случају ограничена. Штавише, Си и Путин су пронашли начин преживљавања који умањује и изолује то трење, док је фокус усмерен ка њиховој сарадњи. Кад кинески лидери говоре о „новом типу односа великих сила“ са САД, они такав модел односа замишљају по узору на кинеско-руске односе.

СЛАБИ СЕ ВРАЋАЈУ
У замену за то да се окрене против Кине Русија може да тражи укидање санкција, које су уследиле након анексије Крима, затим крај америчке подршке слободној и независној Украјини, као и пристајање на останак режима Башара ал Асада. Такође, могу да траже уклањање ракетног одбрамбеног система у Европи, престанак ширења НАТО или, што је још боље, укидање НАТО у потпуности. Испуњавање ових Путинових жеља би поткопало седам деценија улагања САД у мирну, слободну и целовиту Европу – улагање које је довело САД до њеног послератног примата. Штавише, пристанак на руско узимање нових територија силом поткопало би америчке аргументе о забрањивању таквих акција у оквиру међународног права, сад кад Пекинг показује силу и своје експанзионистичке пориве у Јужном и Источном кинеском мору.

Чак и кад би Трамп убедио Путина да заврши своје партнерство са Пекингом, Русија би и даље имала мало могућности да обузда кинеско лоше понашање на местима која су им битна. Руска пацифичка флота, иако мала, ипак се не одржава, и многи бродови су већ стари. Ојачавање те флоте, уз додатне подморнице и ракетне системе, појачало би потенцијално одвраћање Кинеза, али би имало ограничену примену у типу морског патролирања какво је у овом случају потребно. Теоретски гледано, Москва би могла да наоружа азијске земље, не би ли то допринело балансирању, али директна америчка помоћ и помоћ њених противника лако би могле то да замене, што би довело до изградње односа и јачања америчких интереса.

putinsi09Путин би такође морао да изглади дипломатске односе у Азији уколико би желео да се супротстави Пекингу. То би захтевало озбиљне дипломатске инвестиције и, врло вероватно, руске концесије. Путиново јасно приближавање Токију било би безвредно, будући да јапански премијер Шинзо Абе показује озбиљну одлучност да се постигне договор око Јужних Курила, као и да се постигне мировни споразум који би озваничио крај Другог светског рата. Поред тога, подршка Русије Северној Кореји, као и противљење присуству америчког ракетног система THAD на територији Јужне Кореје, воде руско-јужнокорејске односе на странпутицу. Руски став око спора у Јужном кинеском мору (резерве према том проблему, али ипак заједничко извођење војних вежби на спорној територији) значи да стратешки односи у Југоисточној Азији такође подразумевају значајни дипломатски припремни рад, поред Путинових топлих односа са филипинским председником Родригом Дутертеом.

ПРОНАЛАЖЕЊЕ МЕРЕ
Боља америчка стратегија у овој борби великих сила (укључујући и „троугаону“ дипломатију са Москвом и Пекингом) суочила би се са две линије отпора. Прво, Трампова администрација би морала да ради са Кином и Русијом тамо где је то могуће. Такви напори би требало да буду у циљу трилатералног разумевања око спорних питања која се тичу стратешке стабилности, попут питања нуклеарне и ракетне одбране, питања суверенитета 21. века, као и правила оружаних интервенција. Трилатерална сарадња би такође требало да укључи рад на пољима заједничких интереса, као што су клима и енергија, противтероризам и неширење нуклеарног оружја. Смањење тензија и навикавање на сарадњу могли би да ублаже стратешко неповерење између три силе и умање бојазан да би две силе могле да оштете трећу.

Друго, Вашингтон мора да настави са одржавањем и јачањем подршке међу тренутним савезницима и партнерима у Европи и Азији, уз све снажније силе средњег нивоа, попут Бразила, Индије и Вијетнама. Такве везе би САД дале предност над Русијом и Кином, а ниједна од њих две немају такву мрежу пријатељских земаља. САД морају проценити предности и мане добијања и задржавања таквих пријатеља у иностранству, тако да то делује ван оквира уског трансакционализма за који се Трамп залагао у својој кампањи. Једноставно речено, када се размишља о глобалном такмичењу за моћ и утицај, широка мрежа савезника и партнера тад више изгледа као предност него као обавеза.

rusijakinaprijateljiТрамп тражи „добре договоре“ са Русијом. Удруживање са Путином у нади да ће добити помоћ Москве за балансирање са Пекингом није добар договор.

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде