Новосађани Данијела, психолог, и Бојан, шумарски инжењер, уместо одласка преко океана, о чему су интензивно размишљали, и чекања на посао у свом Новом Саду, одлучили су се за село Обровац код Бачке Паланке.
Породица Гајић, Данијела и Бојан, после читаве деценије искуства живота на селу, где су дошли из града, данас кажу да се нису покајали. Кажу да су уредили живот породице по својој мери. Овде одрастају или су се родиле њихових пет ћерки Милена (16), Анђела (13), Јована (8), Марија (4) и Атина (2).
Гајићи су пре доласка у Обровац становали у малом стану у Новом Саду. У жељи да пронађу посао и да се осамостале као породица, размишљали су о одласку у Америку и покушавали да нађу начин да се одселе „преко баре”. Међутим, када су од познаника сазнали да се у војвођанским селима, какав је Обровац код Бачке Паланке, може купити цело домаћинство за не толико пуно новца, мање него што треба за гарсоњеру на периферији Новог Сада, одлучили су да се упусте у авантуру пресељења из града у село. Из војвођанске престонице која има близу 300.000 становника у малени Обровац са тек нешто више од 3.000 душа, сто пута мање од Новог Сада. Данас кажу да је то био прави избор.
– Село за породицу има мањкавости у односу на град, али и велике предности које смо ми препознали. Пре свега мислим да на селу више долази до изражаја човекова индивидуалност и креативност. С обзиром на своје потенцијале за здраву органску храну којој се свет враћа и све ће бити траженија, наша села су наша Америка – каже несуђени психолог Данијела Врањеш Гајић.
Гајићи кажу да им некада Нови Сад, у коме су рођени и одрасли, много недостаје, посебно због културне понуде, избора приликом куповине, али кад се сете оскудног простора у коме већина људи проведе више од пола свог живота, чекања и гужви у саобраћају, буке, загађења, онда још јаче пригрле свој комфорни Обровац.
– Овде имамо велику кућу, а купили смо је врло повољно и на кредит који је већ отплаћен. Све је широко, велико двориште, уживамо на нашем малом базену, а воће и други плодови нашег рада су нам надохват руке… За нас не постоји дилема, хуманије је на селу – сматрају Гајићи.
Бојан је у међувремену успео да добије посао у Бачкој Паланци, али у заради не заостаје ни Данијела која сваки динар својих прихода сама створи. Специјализовала се за пекмезе и џемове, старинске колаче, штрудле, медењаке и куглофе, компоте, воћне сирупе и сокове, прави и сувенире од дрвета и све то продаје на вашарима, пијацама и сајмовима. У том послу помажу јој муж и две старије кћери. Породица функционише сложно и без грешке, деца одрастају са обавезама и породичном топлином.
Овде не радимо колико се ради у иностранству
Гајићи се често смеју породичним анегдотама са свог баштованског почетка када се дешавало да оплеве засађене биљке уместо корова. Њихова башта данас је, како кажу, ручни рад на око 500 квадрата, где има разног поврћа за ову бројну и сјајну породицу, али и за пијацу.
– Али опет не бих могла да кажем да је наше стицање прихода за живот неко мучење, има ту много задовољства. И опет не радимо колико се ради у земљама у које хрли наша младост… – гласно размишља Данијела
Блиц
