Насловна Инфо Хоће ли Србија уистину признати Косово? Не, али заправо да…

Хоће ли Србија уистину признати Косово? Не, али заправо да…

473
1
ПОДЕЛИ

“Вучићева власт не намјерава формално признати Косово, али неће спречавати његово примање у УН. ЕУ ће тиме бити задовољна, а српска јавност неће моћи оптуживати Вучића да се одрекао ‘јужне покрајине’”
едан мој колега из Београда недавно ми је рекао да је предсједник Србије Александар Вучић сад у вези с Косовом точно у ономе међупростору који је аустријски писац Херманн Броцх у свом роману “Вергилијева смрт” означио чувеном синтагмом “Не још па ипак већ.”
Што у овој ситуацији, када је ријеч о Вучићу и његову односу према Косову, значи синтагма “Не још па ипак већ”?

У свом ауторском тексту у Блицу објављеном 24. српња 2017. Александар Вучић позвао је политичке субјекте и субјекте јавности у Републици Србији на тзв. унутрашњи дијалог о Косову, написавши, међу осталим, да је “вријеме да као народ престанемо као ној забијати главу у пијесак и да будемо реални”, да “проналажење рјешења захтијева главу врућу од размишљања”, да је “Србији потребан одговоран и озбиљан приступ, храбар и реалан, али с погледом у будућност”…

Различити политички кругови, политичке странке, политичари и остали субјекти јавности у Србији су те Вучићеве ријечи различито интерпретирали, али међу свим тим интерпретацијама није тешко пронаћи најмањи заједнички називник.

Стварна намјера

Мој колега из Београда рекао ми је да у позадини те Вучићеве иницијативе стоји “његова намјера да направи хисторијски искорак у вези с признавањем косовске реалности”. Томе је, међутим, додао: “Вучићев је језик тзв. немушти језик, ‘говор из трбуха’. То је кад се не отварају уста, али се говор чује.”

С друге стране, савјетник косовскога предсједника Хасхима Тхаçија Азем Влласи казао ми је да “Вучић напокон жели српску јавност суочити с новом реалношћу у вези с Косовом која је створена још 1999. године”. “А то значи”, напоменуо је Влласи, “да Србија не може полагати право на Косово као дио Србије, односно у њезину саставу.”Кључ расплета

“Повијесни искорак”, “признавање косовске реалности”, “суочавање с новом реалношћу у вези с Косовом”… – то су прилично снажни изрази који упућују на закључак да је оно што се још до јучер чинило фантастиком, а то је да Србија призна Косово као неовисну и суверену државу, тако рећи ту пред нама, анте портас. Но је ли доиста тако?

Један мој колега из Београда, који је, по дефаулту, на изворима свих информација, укључујући и оне из Бруџеллеса, скицирао ми је, у неколико реченица, што доиста, по његову мишљењу, лежи у позадини најновије Вучићеве иницијативе, и какав је стварни план Србије према Косову.

“Мислим да је кључ расплета, о којем размишља Вучић, да Србија потпуно одустане од опструкције чланства Косова у свим међународним организацијама, укључујући и УН, али да га једино неће она сама признати. Односно, прилично сам сигуран да је точно то Вучић обећао Бруџеллесу. И то је оно што, по мом мишљењу, он жели, а прилично сам сигуран и да је одлуку већ донио.”

Кад сам тог свог, одлично информираног колегу замолио да ми мало детаљније објасни контуре стварног Вучићева плана према Косову, рекао ми је:

“Најједноставније речено: Бруџеллес тражи од Србије да не зауставља Косово ни на који начин у интеграцијама с међународним организацијама, једино не траже да Србија директно призна независност Косова. Заправо, мислим да ће на крају пута то бити увјет за улазак Србије у ЕУ (који је врло далеко), а не директно признање Косова. Кад у ЕУ кажу да траже ‘потпуну нормализацију’ међусобних односа, онда, по мом увјерењу, мисле управо на то што сам вам рекао – иако то нитко јавно неће рећи у овом тренутку! Мислим да ће та потпуна нормализација подразумијевати и то да Србија не спречава чланство Косова у УН. То је та фамозна ‘столица у УН’, о којој се сада пуно говори. Не мора Србија признати Косово, него га само не треба спречавати, не треба лобирати против чланства Косова у УН-у, у УНЕСЦО-у итд.”

Њемачки модел

Мој ми је знанац уједно наговијестио да ће прича о признавању Косова на крају, врло вјеројатно, завршити нечим што би се, евентуално, могло успоредити с тзв. моделом двије Њемачке. Односно, да ће на крају свега ЕУ управо то тражити. Што је то “модел двије Њемачке”?

“Западна Њемачка”, објаснио ми је мој суговорник, “никад није признала Источну, али се сугласила за њезино чланство у свим међународним организацијама. Дакле, не признајемо формално независност и границе, а за све остало смо сугласни. Ако Србија омогући чланство Косову у свим међународним организацијама и на тај начин среди односе с Косовом, не вјерујем да ће се питање формалности икада појавити као увјет за улазак Србије у ЕУ. Бит ће небитно.”

Александар Вучић, чини се, ову “причу” или “игру” с Косовом доживљава као својеврсну шах-партију, само на политички (односно, у овоме случају, међународнополитички) начин.

Вучић заправо иде на стратегију “њин-њин”. Покушат ћу је образложити у неколико реченица.

Као што ми је то неколико мојих београдских суговорника једнодушно изјавило, Вучић нема намјеру формално признати Косово, па чак о томе, врло вјеројатно, и не размишља. Он је, међутим, у свом ауторском тексту у Блицу намјерно пустио недефинирану мисао о разговору о будућности Косова да утврди како ће на то реагирати јавно мишљење у Србији.

Брзи улазак у ЕУ

Сматрао је да ће свакако бити у “њин-њин” ситуацији.

Ако јавност у Србији буде за неку врсту признања Косова, онда ће се Вучићу, тј. Србији, потпуно отворити еуропски пут, тј. можда чак размјерно брз улазак у ЕУ, укључујући и потпору Запада, тј. САД-а и Њемачке као два кључна играча на Западу.

У том би случају Вучић добио и максималне уступке за Србе на Косову, можда чак и још једну тзв. Републику Српску, у виду Заједнице српских опћина (ЗСО) на Косову.

То је једна крајност. А друга је крајност потпуно одбијање признања реалности Косова, што је отприлике слично позицији коју заговара Српска православна црква (иако је у задњих неколико дана патријарх Иринеј донекле ретерирао и омекшао језик).

Најбитније је, међутим, оно што се налази између тих двију крајности – а то је, по ријечима једнога мог суговорника, “цијели спектар могућности”. Будући да је српска јавност након објављивања Вучићева текста у Блицу врло оштро реагирала на саму могућност било каквог признања Косова као неовисне и суверене државе (најжешће је реагирала управо Српска православна црква), Вучић и његов круг одлучили су ићи, тј. наступати, с приједлогом некакве “међуваријанте” и покушати трговати. То јест, дати што мање, а добити што више.

И то је онај најдубљи и једини прави смисао “унутрашњег дијалога” о којем је ријеч: како осмислити најбољи и најучинковитији модус трговања с Косовом (али и с међународном заједницом) те, кад је о Косову и његову признању ријеч, дати што мање а добити што више?

Страх од притисака САД-а

Но што би то за Србију, заправо, значило “добити што више”? Један мој београдски суговорник о томе ми је рекао:

“То би, међу осталим, значило неутрализирати притиске из САД-а, јер се Вучић ужасно боји тих притисака. Он зна да без америчке подршке Србија неће моћи ући у ЕУ. И свјестан је да му ту подршка Њемачке није довољна.”

Исти ми је суговорник још истакнуо:

“Вучић има у глави да се Косово налази у једноме, да тако кажем, безизлазном положају, из низа разлога. Прво, више је држава признало Палестину као независну државу, него Косово. Друго, на глобалној разини осим САД-а три највеће силе – Русија, Кина и Индија – нису признале Косово и оштро се противе његовој самосталности. Дапаче, Кина и Русија у Вијећу сигурности блокирају сваки покушај да Косово направи корак даље. И што је најгоре за будућност Косова – четири државе ЕУ нису признале његову самосталност: Шпањолска, Грчка, Румуњска и Словачка. И ниједна од тих држава не показује никакву намјеру да Косово у будућности призна, чак и у хипотетичкој ситуацији да Косово призна Србија. Поготову Шпањолска и Словачка, које Косово неће признати из принципа, јер се боје сепаратистичких тенденција у властитим државама. То је Вучићу важно јер показује да ће Косово дугорочно бити, на неки начин, ‘пропала’ држава. И да ће се тешко афирмирати као равноправан међународни фактор.”
Вучић, дакле, у заданим габаритима тражи “простор за игру”, свјестан притом чињенице да проблем о којем је ријеч неће бити ријешен можда и неколико идућих десетљећа. “Ово покретање тзв. унутрашњег дијалога”, упозорава ме један политички стручњак из Београда, “има сврху да Србија избјегне било какве негативне реперкусије због Косова, да осигура наставак њезина еуропског пута, да избјегне даље притиске САД-а, а да у исто вријеме не изгуби потпору држава које су је подржавале у њезину стајалишту према Косову, понајприје Русије, и што је најважније – да не разочара националистички дио српског националног корпуса, који сањари да Косово није до краја изгубљено, све док га службени Београд не призна.”

Да видимо сада што све спада у “политичку игру”, у заданом међупростору између двију могућих крајности, у којој Србија – у свом ставу према Косову – тежи да даде што мање, а да добије што више.

Дачићев приједлог

Типичан је примјер потез министра вањских послова Србије Ивице Дачића, који је прије неколико дана, такођер у ауторском тексту у Блицу, иступио с приједогом о својеврсној пођели Косова, што је увелике подсјетило на добро познату иницијативу Добрице Ћосића још из 1968. Написао је да “Срби никада неће пристати да буду дио Косова или Албаније, нити ће Сјеверна Митровица или Лепосавић икада признати власт Приштине”. И више је него јасно да Дачић то није “испалио” без претходног договора с Вучићем, јер министри нигђе, па ни у Србији, не износе особна стајалишта.

С друге пак стране Азем Влласи, актуални савјетник косовског предсједника Тхаçија, у свом недавном интервјуу за београдски дневни лист Данас није искључио могућност – али тек након што Србија формално призна Косово, у постојећим границама – потписивања “билатералног споразума о извјесној корекцији граница или размјени територија”, по којему би, како је конкретизирао, опћина Лепосавић с околним српским селима припала Србији, а Прешево и дио опћине Бујановац с албанским насељима Косову.

Јасно је да и Дачић (са српске, Вучићеве стране) и Влласи (с албанске, Тхаçијеве стране), иступају овђе с максималистичких позиција, што је у неку руку и очекивано, јер се у преговорима увијек почиње с таквим, максималистичким захтјевима – а у стварности, тј. у пракси, већ како буде.

Међутим, можемо бити готово сигурни да међународна заједница неће допустити такву корекцију граница, јер би то отворило Пандорину кутију.

Пођела нереална

Осим тога, један мој београдски колега, новински аналитичар, упозорава: “Мислим да солуција пођеле Косова више није реална и да је Албанци никад неће прихватити, не зато што мисле да то није фер, него због тога што мислим да су стопосто сигурни да ће на крају приче добити све, а да ништа неће морати дати. Досад је увијек било тако.”

А да је то доиста тако, потврдио ми је и Азем Влласи, који ми је на питање како гледа на понуду Ивице Дачића (уступање Србији сјеверног Косова као реванш за формално признање Косова од стране Србије) одговорио: “Дачић се појавио и остао на политичкој сцени као Милошевићев ученик… Ако је Дачић поклоник идеје о разграничењима (треба имати у виду да је појам “разграничење” у сувременој политичкој терминологији, посебице на нашим просторима, еуфемизам за размјену територија – оп. а.), онда то треба предложити за Санџак, Прешевску долину и сјевер Бачке. Дачићева идеја о комадању Косова због пет посто Срба заправо компромитира Вучићеву идеју о финалном рјешењу спора с Косовом.”

Влласи ми је томе још додао да Косово у предстојећим преговорима са Србијом неће пристајати ни на какве “међуваријанте”, то јест, како је истакнуо: “Или ће Србија признати Косово као неовисну и суверену државу с постојећим границама и територијем, или неће. Ми нећемо прихватити ништа што крњи садашњи статус Косова као неовисне и суверене државе.”

Један мој суговорник из Београда, добро упућен у збивања у државном врху, сматра да Дачићев и Влласијев приједлог нису исте тежине ни квалитете. Дачићева идеја је, рекао ми је, “застарјела и не вриједи”, док је Влласијева “потентнија”.

Три опције

Сада су све очи упрте у идући потез (или потезе) предсједника Србије Александра Вучића, када је ријеч о односу Србије према Косову. Борислав Стефановић, предсједник Љевице Србије, иначе бивши високи дужносник Демократске странке који је у Влади Мирка Цветковића био шеф преговарачког тима за разговоре с Косовом, рекао ми је да Вучић, теоретски, може бирати између три главне опције.

Прва је тзв. обвезујући, билатерални, свеобухватни споразум с Косовом, који би детаљно уредио сва отворена питања – али, наравно, без формалног признања Косова.

Друга је инзистирање на замрзнутом конфликту и, самим тиме, окретање Москви (чиме Вучић, како тврди Стефановић, повремено плаши своје западне суговорнике).

А трећа је неки нови међународни формат, или нека међународна конференција која би довела до неких нових граница на Балкану, самим тиме и до стварања тзв. Велике Албаније.

Може се претпоставити да ће се Вучић одлучити за прву варијанту – тј. за обвезујући, билатерални, свеобухватни споразум с Косовом (али без формалног признања Косова). То је, уосталом, већ најавила предсједница Владе Србије Ана Брнабић, рекавши да ће дијалог Београда и Приштине бити, у врло догледно вријеме, подигнут на предсједничку разину (тј. да ће га водити Александар Вучић и Хасхим Тхаçи). Додуше, премијерка Брнабић се притом мало и оградила, напоменувши да ће то “по свему судећи” бити тако.

Ту њезину ограду мој ми је суговорник овако прокоментирао: “Вучић ће водити ствар ако процијени да има шанси за успјех, какав-такав. Ако не, ту је сирота Брнабићка…”

Билатерални споразум

Наравно, овђе се, логично, поставља питање што та категорија – “обвезујући, билатерални, свеобухватни споразум Србије с Косовом” – уопће значи, и како би то требало изгледати у пракси.

Један од мојих суговорника из Београда, одредаполитичких инсајдера, овако је то дефинирао: “То ће бити такав споразум с Приштином у којем ће се признање Косова извести без формалног признања. Столица у УН-у била би врхунац тога споразума… ‘Признати Косово’ – то значи да Косово буде легитимни дио међународног поретка, признато од свих осим де иуре од Србије. Само не би били размијењени амбасадори, али неке дипломатске канцеларије (чији замеци постоје и данас) би свакако широко радиле. Можда би нека амбасада, рецимо Швицарске, привремено преузела дипломатске послове на себе…”

На моје питање како би то Косово добило “столицу у УН” а да га притом Србија формално не призна, мој ми је суговорник одговорио:

“Да би Косово било примљено у УН, оно не мора бити признато од Србије. Процедура је оваква: Вијеће сигурности препоручује земљу, а Опћа скупштина УН изгласава одлуку двотрећинском већином. То је сада око 130 земаља. Али, рачунају се само оне које су у дворани за гласање, и које гласају, суздржане не чине кворум, тако да је двотрећинска већина практички увијек мање од тих 130 земаља. У Вијећу сигурности вето могу ставити Русија и Кина. Али, ако Србија одлучи да се не противи, тј. да се прави луда, онда зашто би ове двије земље правиле проблем? Па ако би га и правиле, онда то не би радиле за рачун Србије, Србија је ту аболирана.”

Другим ријечима – напомиње мој колега – столица у УН је “сада вјеројатно максимум који Србија може дати, тако што неће ометати процес”.

Лидер Љевице Србије Борко Стефановић такво рјешење или такву варијанту описао је овим ријечима: “Очекује се да Београд учини све да се Косово што више осјећа као независна држава.” Нагласак је у овој његовој реченици, очигледно, на ријечи “осјећа”.

Контрола цркве и деснице

Стефановић уједно истиче да је Александар Вучић одлучио још једном потврдити “да је добар партнер Запада”, иако му то није било нимало једноставно учинити. “Знам да он у томе”, каже Стефановић, “никада не бира средства, па неће ни сада.”

Како ће Српска православна црква и радикална српска десница (патриоти) гледати на будуће Вучићеве потезе, везане за (претпостављени) обвезујући билатерални споразум Републике Србије с Косовом? Сви моји суговорници држе да поред оваквога СПЦ-а и овакве деснице Вучић може мирно спавати.

Прије свега, будући да у том свеобухватном, обвезујућем споразуму ионако неће бити формалног признања Косова, Вучић ће, по Стефановићевим ријечима, “то представити као велику побједу, као, ето, успјели смо обранити Косово!” Значи, то ће му, можда, прије бити плус него минус у очима Цркве и деснице.

А осим тога, по виђењу мојих суговорника, Вучић и Цркву и десницу већ одавно има у малом прсту. “Он готово све њих контролира”, напомиње Стефановић, “само се сјетите како је празно и јадно ђеловало кад су ти исти протестирали против Бриселског споразума (из 2013. – оп. а.), или хапшења Караџића. Ништа. Они су му у џепу и све ће прогутати…”

Двосмислена стратегија

Један мој суговорник из Београда овако каже о “фактору Црква & десница”, када је ријеч о Вучићу и његовој политици према Косову: “Мислим да му они нису озбиљне препреке. Десница је смијешна и држи је под контролом, понајприје Шешеља. А Двери су слабе. А Цркву је давно пацифицирао.”

Азем Влласи ми је пак овако рекао – из приштинскога ракурса: “Вучић неће имати подршку СПЦ-а, али ће он нешто покушати да би је примирио. А за радикалну десницу и, посебно за опозицију, није га много брига.”

Што све ово може значити у будућности, и то у мало дугорочнијој будућности – примјерице за 10, 20 или 50 година? Један од мојих (хрватских) суговорника, добар познаватељ дипломатских односа са Србијом, упозорава да ништа није унапријед искључено те да је и то један од разлога зашто ће се Вучић, односно Србија, у овој причи о признању Косова понашати двосмислено.

“Српска је стратегија да не призна Косово као самосталну државу, они ће у дипломатском говору о Косову говорити само као о ентитету или недефинираном/проблематичном подручју које може ући у неке асоцијације, па, у најрадикалнијој варијанти, и у УН. Али у будућности ништа није искључено: ако САД изиђе из игре, ако постане незаинтересиран за стање на Косову – у том случају је свашта отворено. Може се инсценирати да су Срби угрожени, може се догодити неки тероризам – и Војска Србије може интервенирати. Српска војска је неколико пута јача од косовске и албанске. Знаковита је Дачићева изјава да је Србија погријешила што је признала Македонију. Хтио је рећи да се Србија не треба играти с признањем и непризнањем појединих држава, да и то може бити значајно оруђе… Видите, у неким сасвим другим околностима, у некој сасвим другој констелацији, Србија се и након свега овога што ће се у вези с Косовом највјеројатније догодити може ‘направити луда’ и рећи: ‘Па ми никад нисмо признали Косово, ми смо причали само о неким техничким аспектима!’…”

Аутор: Дарко Худелист

jutarnji.hr

1 КОМЕНТАР

  1. Kosovo podeliti ali na pola,50:50%,i dici ogradu sa zicom u kojoj je struja,kao za stoku,a Presevu i „Sandzaku“ dati 72 sata da se vrate odakle su dosli,i pohapsiti Rizu Haljimija i novopazarske „muftije“.
    Ne mogu dve opstine da unistavaju drzavu.
    Sve bosnjacke i siptarske „akademije nauka“ rasformirati.
    RS blindirati za sva vremena i spremiti njihovu samostalnost,makar dejtonsku (portal Vaseljenska pljuje protiv Dodika non stop,a portal Vidovda „mudro cuti“ o Dodiku),a drzava da otkupljuje zamljiste u pogranicnim zonama i da zabrani advokatima da u tudje ime kupuju nekretnine(za siptare,arape…).
    Tri autoputa uraditi,Bijeljina-Prijedor-Novi,preko srpske teritorije,Nis -Gracanica,preko srpske teritorije,posle podele Kosmeta i Beograd -istocno Sarajevo,preko srpskih teritorije,sve ostale projekte zabraniti,koje namecu „spoljni faktori“.
    Dati trajno „nacionalni dodatak“ ,svakoj srpkinji ,koja rodi 3 i vise dece i tu decu skolovati,a najstarijem detetu ,obezbediti posao ,zakonom,u policiji,vojsci ili javnom preduzecu.
    A njihovom ocu,ako su na selu dati krave i stale,a u gradu posao.
    Ukinuti dodatak cigankama,bosnjakinjama i albankama za radjanje velikog broja dece.
    Sve ostalo je trla baba lan, glupost i veleizdaja.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде