Битка за нову опозицију

Поделите:

Један од креатора политике владајуће „Српске напредне странке“ опозицију у Србији упоредио је са неуротичном домаћицом која чисти кућу кад јој пукну живци, а не због потреба хигијене.

То није нетачно, али само ако се има у виду да госпођа није неуротична из свог каприца, него се психички разболела због репресивног окружења – неко њу у тој кући малтретира. Да би оздравила потребан јој је потпуно другачији приступ животу, као што је опозицији у Србији неопходна потпуно другачија политика.

У освит београдских избора, а на искуству скоро завршених председничких, једна ствар није очигледна само онима који намерно жмуре. А то је да је „стара“ класична опозициона сцена превазиђена. Са њом је, на жалост неких, превазиђена и „Демократска странка“. Фракције и људи из „ДС“, било да су се раштркали по опозицији („Либерално-демократска партија“, „Социјалдемократска странка“ Бориса Тадића, Зоран Живковић, Вук Јеремић, можда и нека будућа групација Бојана Пајтића у Војводини…), било у власти (Горан Весић, Небојша Kрстић, Владимир Беба Поповић), било у недефинисаној позицији између (Драган Ђилас, Александар Шапић), својим међусобним ратовима и комбинацијама створили су власт напредњака и Александра Вучића у овом облику. Нереално је очекивати да неко из тог круга „ДС“ може више било шта значајно политички да промени. Уосталом, „ДС“ има лидера Драгана Шутановца, који би на изборима освојио гласова вероватно приближно колико и Саша Радуловић из „Доста је било“.

Свако инсистирање на опцији чији је стожер „ДС“, ма колико некад ова странка била јака у Београду, није ништа друго него свођење београдских избора на тешку и неизвесну битку за прескакање цензуса од пет одсто за градски парламент.

Београдски избори су прилика за стварање нове опозиције у Србији и од тога се на опозиционој сцени не може ни побећи, ни сакрити у крило коалиционог партнера. Kампања ће се одигравати у оквиру који је наклоњенији противницима власти. У Београду је најлакше допрети до бирача и на трговима, и посредством друштвеним мрежа, а и теренски.

Саша Јанковић и његов „Покрет слободних грађана“ имају у односу на друге велику предност због Јанковићевог одличног резултата од 16 одсто на априлским председничким изборима. Ако се Јанковић поведе за проценама да је том резултату пресудно допринела теренска инфраструктура „Демократске странке“, а не личност њега као кандидата, онда може заслужено да се бори за цензус са Чедомиром Јовановићем. Ако Јанковићу треба опипљив доказ, нека погледа следећи резултат испод свог – Лука Максимовић из Младеновца освојио је девет одсто, без странке и без оглашавања у медијима, готово искључиво муњевитом инстант кампањом на друштвеним мрежама. И искључиво захваљујући конструкцији своје јавне личности – Белог Прелетачевића – који више мање духовито исмева политику и политичаре. Ту је много битније што се људима таква личност – Бели Прелетачевић – допада и што у њему виде побуну против система – а не шта и ко стоји иза тога. Теорије завере по којима су Белог креирали неки врло интелигентни стручњаци из Вучићевог штаба су небитне – сличних покушаја по друштвеним мрежама има доста, али само је Лука Максимовић успео да добије гласове.

Ту је и „паткица“ Иницијатива „Не да(ви)мо Београд“, која са својим пропагирањем „организовања на нивоу комшилука“ најављује да ће се кандидовати у Београду и можда удружити са неким. „Паткицу“ је такође тешко замислити у коалицији са неком етаблираном класичном политичком странком. Уосталом, они у суштини много подсећају на дисидентске кружоке и акције из времена тврдог социјализма, кад се отпор репресивном режиму није одвајао од искрених левичарских убеђења. И веровања да сви људи треба да живе што боље или барем да имају што бољу шансу за то.

Јанковић, Максимовић и Иницијатива „Не да(ви)мо Београд“ могу у Београду да покушају да освоје што више одборника и да потом праве нови опозициони пројекат. Остављајући „старе“ странке њиховим старим проблемима и прегањањима, нова опозиција би могла уверљиво да критикује власт и да се постави као природан избор против „СНС“. Њена највећа предност била би у томе што није део постојећег естаблишмента – иако Јанковић јесте као омбудсман био његов део – он није препознат као типичан политичар либерално-демократског спектра. Напротив, Јанковића као политичког лидера „избацује“ пре свега силина антикампање коју против њега воде Вучићеви медији. Јанковић је већ толико пута био на мети негативних написа и изјава да већ постаје готово незамисливо да вођа опозиције буде неко други. И стога он има простора да своју јавну личност и политички профил тек креира. Уколико се одлучи да не ризикује, да остане у загрљају „ДС“ и да се натеже са Шутановцем око тога ко ће бити на њиховој заједничкој листи на ком месту, кога да истуре да као градоначелнички кандидат носи ту листу и слично, Јанковић ће тај простор изгубити.

Владајућа структура је без дилеме потпуно свесна потенцијала могуће нове опозиције, њиховог могућег савеза са неким новим „Протестом против диктатуре“ и ризиком који то њима доноси. Озбиљне агенције једном недељно спроводе сондаже рејтинга политичара за рачун врха „СНС“. Посебно се прате подаци о могућим исходима у случају да владајућа коалиција наступи јединствено иза једног кандидата, као што је са Вучићем на председничким изборима, или да се фингира више колона, рецимо да социјалисти Ивице Дачића и странка Расима Љајића буду на одвојеној листи.

Није новост да је политичка сцена Србије ушла у квантну фазу – као што у физици не можете да посматрате честицу а да је не промените, тако ће и политички догађаји имати своју путању зависно од посматрача. Зато само нова опозиција може да отвори питање корупције, криминала и злоупотреба, и да на тој теми добије подршку грађана. Власт ће без сумње супротставити томе у кампањи успех својих пројеката – изграђене две куле Београда на води и друго, али њен велики недостатак су компромитовани људи. Напредњачки градоначелник Београда Синиша Мали, био он формално у „СНС“ или не, остаће упамћен у политичким аналима по аферама, укључујући и породичне, и као ходајућа негативна реклама. Али, ако нема нове опозиције, којој би грађани могли да верују, све то неће ништа значити и вртеће се у кругу максиме „сви су они исти“.

 

Дневно

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here