Михаило Меденица: Није Косово и Метохија кришка хлеба да га делимо, већ нафора…

Поделите:

Није, Дачићу, Косово и Метохија кришка хлеба па да га делимо, како велите, већ нафора, причест сваког умрлог, живог и још нерођеног Србина, схватате ли то?!
Како да поделимо душу, ево објасните ми и разумећу?
Како да је располутимо, разрежемо и кажемо: „Ево, оволико нам је доста, а ово празнине што оста попунићемо пепелом, пиљевином, сламом, блатом и срамотом!“
Где да ударимо међу патњи? Имате ли неку меру колко је гробова довољно Србији да су ту кад притребају, ал да се не виде баш с тераса „Београда на води“ и говорница док углас телалите о светој српској земљи- оној из цвећаре, у џакчићима, згодној да се има при руци и успе у саксије кад вам ваља о неким годишњицама закукати над мушкатлом: „Ко да ми отме из моје душе Косово..?“
Не спорим, може се од крстача направити тараба, ал ће довека остати крстаче, знате..?
Колико нам је цркава и манастира довољно да не пређе у кич и неукус?!
Знам, превише их је доле, то се зидало као да је хиљаду богова а не један!
Питање је у колико њих је и тај један Бог успео да сврати за све ове векове, као да нема још где да коначи осим на Косову и Метохији?!
Пробрати, брате, две- три до којих се најлакше стиже о Видовдану и које су, онако, лепе за фотографисање па ту повући црту!
Остале, па зна се- ако Немањићи нису имали грађевинску дозволу, шта ту да се прича..?
Мислим, да вам ко сутра не спочита двоструке стандарде- ако је могла Савамала што би Свети Архангели били изузетак?!
Проблем су живи, знам, с њима ће најтеже ићи, неразумно је то- остало доле да чува огњишта, гробове, Србију, а никако да схвате да је Србија до тамо докле се виде „Парови“ а не дим из столетних сулундара, пламен воштанице и црнина пресамићена над дететовим гробом!
Национални интереси допиру докле допиру и националне фреквенције, па лепо проверити ко шта гледа о оним данима кад имају струје по неки сат и ту ударити међу!
Не треба нам, реално, толико Срба, нарочито не таквих, тежаци су то, неугледни, не би то знало ни целофан са сендвича да скине све и да га поведеш на митинге.
Знам их, толко сам пута коначи у Великој Хочи, душа им ко небо, груди премале за онолка срца, ал то све нешто скисло и невесело, скоро да нема куће из које неко није отет ил убијен па би само о томе да говоре а вала и да заплачу, па где с таквима у Европу, аман?!
Ништа ти није боље ни по другим селима, оно што је остало од села- детету ће узет од уста да ставе пред намерника, све заклињући се у Србију не схватајући да што је за њега праг, за Србију (власт) је пањ…
А, таквих пањева колко волите, односно, не волите!
Само да се човек саплиће о њих, а не као на овим нашим коридорима ка Европи- нигде ни камичка, осим оних темељаца што сејете за собом ко Ивица и Марица, тачније, Ивица и Аца, да у повратку нађете пут до куће, кад оно кућа на- Косову и Метохији!
Не, не та за коју плаћате крезовске дажбине, већ она која вас чека без икакве надокнаде, жељна да јој прекорачите праг и погледате кроз труло окно старог прозора како поглед пуца на- Србију!
Ништа се из кућа Косова и Метохије не види јасније до Србија, све и да су прозори затарабљени, верујте, али и то се мора разграничити!
Не може свако да гледа пут Србије како му воља, већ како и колико ће му бити разрезано!
Добро, то разрезано можда и није ваљани израз, подсећа на просуту дроб и преклане вратове, али и то треба разграничити: до тог и тог дрвета жалимо српске жртве а одатле нек жртве мало жале нас!
Лако је њима под земљом да србују, ал буди ти човек на земљи па поштено реци: „То што Србије без Косова и Метохије нема не значи да Србије без Косова и Метохије не може бити! Нека је и ко погранична коњушњица али се зове Србија, па за почетак довољно!“
За почетак краја, ал није сваки крај и тужан, имате оне у порнићима, да простите, у њима нико не закука на крају већ се растану уз пољубац, тако да, у праву сте, ваља разграничити све што се може па нас можда и пољубе на крају док измрцварено лежимо на кревету после…
Само напред, секиру у руке па удрите посред душе како вам воља, није битно ако се секира отме па уз душу препили и пола тела- што је мање Србије то ће се лакше провући кроз онај мишји пролаз у Европу, а тамо рај…
Не исти онај у којем почивају јунаци пострадали за Косово и Метохију, то је други, недељив, не види се из заветрина кабинета и не можете до њега ни да се један другом попнете на рамена, стојећи на оним темељцима Србије коју зидате не схватајући да подижете зидине око себе…
П. С. Ако засмета мирис пећких кандила, опростите му, тешко је њега уставити и ударити забран, дивље је то и непослушно, векови га размазили…
Покушајте с оним миришљавим јелкицама из службених аутомобила- докле разрежете тамо их окачите, чисто да не осетите смрад.
Не с Косова и Метохије, већ онај који вас прати и који се, бојим се, не може разграничити, нити развејати, довека…

Два у један

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *