Од Београда до Аушвица: моја бака, број 81956

Поделите:

Цирила Братић, рођењем Чирила Марц, носи 92 године као да су 92 грама. Али она има још једно име, које не можемо прочитати на њеном лицу, или у личним документима, али можемо на кожи: 81956.

Цирила Братић, рођењем Чирила Марц, носи 92 године као да су 92 грама. Када се среди за излазак, Београд гледа даму; не госпођу са фотографије у сепији, већ сасвим актуелну даму у ватрено црвеном сакоу вешто упареним са маникиром и фарбане плаве косе која шљаштеће сарађује са накитом.

Нонна и ја 

Унутар четири зида, пак, нема ничег дамског у њеном свађању са телевизором на коме вољени тим њеног унука губи утакмицу или неки отпадак еволуције добија политичке поене. Воли црна вина и тешку храну. Ништа јој није драже него да унуцима – а све троје имају више од тридесет година – у шаку тутне хиљадарку или чоколаду. Када кува, почашћени не једу прсте, већ глођу све до чланака, некад и туђих, ваздан хекла, а намерава и да научи штрикати пре стоте. О догађајима на Дорћолу има више информација но што би скупила прва екипа БИА.

Зову је Каћа или Цица. Фамилија је понекад у шали назове цапо ди тутти цапи, шефицом мафије. За мене је увек била бака или нонна, никад баба, а како време промиче, све јој се чешће обраћам у деминутиву. Но Цирила Братић има још једно име, које не можемо прочитати на њеном лицу, или у личним документима, али можемо на кожи: 81956.

Моја бака 1960-их.

Тако су је звали у Концентрационом логору Аушвиц-Биркенау.

Када кажеш да си потомак случајно преживелог логораша, понекад чујеш питање да ли си Јеврејин. Генијални мостарски песник Марко Томаш ужива у томе да се лажно представља не само као Јеврејин, већ и као рабин; узнемирујућа необичност – како је зове Киш – нервира људе, те помало жалим што никада нисам потврдио да сам жидов, макар да бих видео бесни ли циклон у очима оног ко пита. Не, Цирила није Јеврејка на неважном нивоу порекла, али јесте на битном нивоу кривице. Јеврејка је, додуше, крива рођењем, а комунисткиња опредељењем, али узнемирујућа необичност краси их обе, и због ње их шаљу у крематоријуме.

Никада нећу сазнати све о томе како је нонна избегла крематоријум. Дала ми је слику тешко оштећену временом и ћутњом; као да смо спалили Бошов триптих Баште земаљских уживања и рестаурирали га тек толико да се види понеки детаљ зла и добра. На тој је слици капо који лепој двадесетдвогодишњакињи ударцима касапи кичму и јеврејски лекар који јој спасава живот. Док је још радила – а радила је и у својим осамдесетим – тешка врата канцеларије су јој повредила руку, те је морала хирургу. Вратила се плачући, не зато што је болело, већ зато што је рањено, крваво месо подсећало на Аушвиц. Како питати о томе? Нисам сазнао, те никада нећу сазнати.

Неспособан да разгрнем све велове са њеног Аушвица, покушавам да откријем туђ; туђе Аушвице, што више њих, те сам 27. августа 2013. у џепу имао возну карту пољских железница за пут од Кракова до Освјенћима. Нисам имао оловку, бележницу, диктафон, јер нисам хтео да ходочашће загађујем професијом, али сам имао смешну идеју да бих могао написати репортажу када се вратим у Београд. Деветнаест месеци касније, и даље могу да напишем само анти-репортажу.

Није сувише болно писати. Годинама сам зурио у амбис Аушвица пре него што сам у њега скочио и у Освјенћиму за мене није било ниједног новог зла. Не могу да кажем да ме је стигла Ничеова коб, да је амбис предуго зурио у мене, и да сам учећи о логорској цивилизацији постао спрам ње неосетљив – још се дешава да ми се отапају очи због неке слике, неког писма или каквог сличног трага тог света који је иза нас и пред нама – али се унутар бодљикаве жице нисам заледио, нисам се сломио, већ сам пре свега био гневан, а гнев је активан, и требало би да је подстицајан за писање.

Гнев због стотина празних канистера „Циклона Б“; због хиљада олупаних чинија, сломљених наочари, разбијених кофера, обесвећених молитвених шалова, истргнутих вештачких удова, похабаних женских ципела, поцепаних хаљина девојчица и одела дечака; због бале косе у којој се још могу видети девојачке плетенице; због низова рутинских извештаја логорских лекара о помрлој деци; због фотографија деце која изгледају као најзлонамернија могућа карикатура људског тела; због слика деце тек допремљене у логор, фотографисане попут криминалаца, попут престрављене Чеславе Квоке, 26947, четрнаестогодишње Пољакиње којој је капо поцепала усну непосредно пре снимка; гнев због колективних вешала; због зида за стрељање; гнев због Блока десет, гнев због Ћелије двадесет.

То је био Аушвиц.

Гнев због сточног вагона који је Молоху на жртву принео Хану Фукс, рођену 3. јуна 1936, Hanu waisenkind, сироче, како пише на њеном коферу; гнев због Крематоријума I, II, III i IV; гнев због баре у коју је просут пепео хиљада Хана.
Сточни вагон – крематоријум – бара, три етапе развоја логорске лептирице Хане. У сточном вагону комешала се уздрхтала ларва, путем за крематоријум милела је уморна гусеница, а из димњака се винула лептирица најзад слободна од бола и пала у мртви мир баре.

То је био Аушвиц II, Биркенау; други бесплодни гнев.

Фотографија је снимљена 19. јануара 1945, осам дана пре него што је Аушвиц ослобођен. Цирила Братић у групи словеначких и италијанских логораша, по сећању, снимио их је неки Пољак.

Чему репортажа о Аушвицу? Чему смешни праведнички бес због кога сам испсовао групу кретена који крематоријуме кадрираше као Кранаха, као Кандинског; чему, када о болу Хане Фукс у коначници не знам ништа више него они, јер не могу знати? Чему, када сам у Блоку шест схватио да иза очију пуних суза процењујем које је острижено дете у робијашким пругама имало снаге да преживи Аушвиц? Чему, дакле, то што је моје срце ишло другим путем, када је мој мозак ишао руку подруку са мозгом СС-доктора са рампе Биркенауа, доказујући да је немогуће схватити, али да је лако бити амбис, јер је човек само глина у калупу околности?

Тадеуш Боровски: „У ћошковима, међу људским изметом и одбаченим ручним сатовима, леже згњечене, изгажене бебе, гола мала чудовишта огромних глава и надувених стомака. Износимо их као пилиће, држећи по неколико у руци.“

Чему, када између цивилизације лагера и нас зјапи провалија која се не може премостити документима и сликама, која се не може прелетети мишљењем, али се може прећи, и опет ће се прелазити у сточним вагонима? Чему још један трапав ударац голом главом у зидове Конзентратионслагер Аусцхњитз-Биркенау бис, у зидове Крема V, VI, VII, VIII, који су подигнути и чврсти и чекају јевреје 21. века, ко год они били?

Свет у коме немачки медији Аушвиц, Мајданек, Собибор зову „пољским концентрационим логорима“, свет у коме постоји случајан скуп људи по имену Немци којима је важно то што су Немци, па покушавају да од тог имена одлепе пепео Хане Фукс и одувају га у лице Пољака, било кога, свет је који и даље класификује људе на основу нескривљеног и незаслуженог. Случајни смо, али некако наши; случајни су, али некако туђи; свако је свакоме узнемирујуће различит, а изнад таквог светоназора чврста рука ауторитарног спасава омлитавелу невидљиву руку тржишта.

Wirtschaft је, дакле, у говнима, Њелтансцхауунг такође, тако је почео 21. век, тако је почео Аушвиц, а тешимо се бедном надом да ће исти узроци имати различите последице. После ћемо се тешити тиме да ћемо измаћи димњаку док од наде и нас не остане пепео.

Пекић: „Један од антисемитских говора завршио је Führer обећањем да ће, после свих мера против Јевреја, од целокупног хебрејског живља у Европи остати тек за један аутомобил. Мисли се да је одсуство значајнијег отпора истребљењу потицало отуда што је сваки Јеврејин веровао да ће ОН бити у тим колима. Заблуда сасвим људска, уосталом.“

А Јевреји смо, рекосмо, сви; увек смо некоме јевреји. Приде смо и антисоцијални елемент; за систем смо увек антисоцијални елемент, који се максимално може винути до капоа. И чему, онда, прича о Аушвицу, ако је чак и данашња класификација људских душа заправо листа кандидата за димњак, иста као и унутар његове жице?

Не, нема утехе, што би било „људски“ након ових паклених призора. Нема је, јер су и ти призори сасвим људски. Тадеуш Боровски и Хана Фукс непојмљиви су, али су само варијације на тему човека, само су наше издање под околностима које, историјски гледано, нису чак ни ванредне, узимајући у обзир колико често ми, јевреји, чупамо гркљане неким другим јеврејима. Не знам, дакле, „чему“; знам само „зашто“.

Зато што сам Јеврејин, антисоцијални елемент, дакле пас; а пси лају на возове, на вагоне.

 

И због Јелене; јер ми је држала чело док нисам избљувао и последњу тачку овог текста.

И због Цириле Братић. Знај да сам барем покушао да схватим, нонна.

Пише/Марко Ловрић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *