Прича о части српског и хрватског официра и 22 године касније БОЛИ НАЦИОНАЛИСТЕ са обе стране

Поделите:

Ако је било још негде, није забележено камером да су између 1991. и 1995. Србин и Хрват један за другога угланцали цокуле, обријали се, зачешљали и закопчали, и да је поражени поштено признао да је поражен и искрено честитао бољем од себе. У свим другим случајевима непријатељ је био гори, пише Анте Томић.

– Kад се српски пуковник Чедо Булат предао хрватском генералу Петру Стипетићу, био је то можда најбољи тренутак прошлог рата, и не само јер се тада, 8. августа 1995. године на Банији код Топуског, рат заправо завршио, јер се у Хрватској након тога више није гинуло – пише сплитски књижевник Анте Томић у колумни за „Јутарњи лист“.

Људског и пристојност у мраку ратног просташтва

Он о овом догађају пише као нечему што „ваља упамтити и зато што је био усамљени и несигурни, треперави жижак људскости и пристојности у густоме мраку ратне нељудскости и просташтва“.

Он даље подсећа на тренутак када су се у сумраку рата сусрели српски и хрватски официр.

Зауставили су се, пише Томић, на пустој цести, с једне стране је био Србин, с друге Хрват, а обојица су својевремено били официри ЈНА и то још блиски сарадници и пријатељи.

Пошли су један другоме у сусрет.

Последњих неколико метара српски официри је високо подизао колена и петама ударао петама о асфалт, да би се на крају укипио пред хрватским официром, оштро му салутирао и викнуо:

„Господине генерале, пуковник Чедо Булат, заповедник 21. кордунског корпуса. Предајем вам корпус и честитам хрватској војсци на победи“.

Самурајска представа

– Ако је било још негде, није забележено камером да су између 1991. и 1995. Србин и Хрват један за другога угланцали цокуле, обријали се, зачешљали и закопчали, и да је поражени поштено признао да је поражен и искрено честитао бољем од себе. У свим другим случајевима непријатељ је био гори. И за Србе и за Хрвате непријатељ је био животиња, и званично и незванично, и у парламенту и на улици, и у новинама и на телевизији. Вјесник и ХТВ, једнако као и Политика и РТС, оне су с друге стране без изузетка приказивале као чудовишта. Срби су за ХТВ могли бити само четници, а Хрвати за РТС једино усташе. Звери које су наше добре и исправне момке искључиво подмуклом преваром и злочином могле победити – пише Анте Томић, додајући да је цела та часна и господска, самурајска представа на банијској цести, била је сасвим ретка згода да су Хрвати и Срби били, ето, људи.

Он се овог догађаја подсетио јер, 22 године касније, пензионисани генерал Петар Стипетић није био на прослави „Олује“, и наводи да је изостао иако је „најзаслужнији за успех“ и да је преузео заповедништво у тренутку када је „славна акција претила да испадне красни прдац“.

Болно сећање за националисте са обе стране

„Петру Стипетићу наши нису опростили да је био господин, а ни покојном Чеди Булату, уверен сам, његови све до смрти нису заборавили како се осрамотио кад је усташама честитао на победи. Шта му је, побогу, то требало? Брука, бре! И данданас, 22 године касније, и српске и хрватске националисте боли кад се сете патетичног рапорта у лето 1995. године на Банији. Он се не уклапа у њихова стајалишта о свету и човеку, у историји какву они желе, та згода не стане у њихове паланачке мозгове, међу њихове скучене хоризонте“, пише Анте Томић.
– Националистички простаци мржњу увек оправдавају тврдњом како њихови непријатељи, ако и изгледају као људи, у ствари немају људских особина. И због тога чудаци попут Златка Хасанбеговића пишу неке нове историје које се често не подударају с оним што је заиста било, и због тога је требало заборавити позвати генерала Петра Стипетића на прославу у Глини, и због тога је пуковник Чедо Булат заборављен умро у Београду – пише Томић.

 

 

Јутарњи лист

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *