Иван Јовановић – Црни: Усташа јамар и Титов партизан

Поделите:

Име му је међу око 1600 усташа- католика погинулих „за хрватску слободу“ на споменику у Чапљини, подигнутом 2002. године

Полуписмени сељак, усташа јамар, мучитељ и масовни убица, монструм из Шурманаца у католичкој жупи Међугорје, главни убица пребиловачких мајки и њихове деце и хиљада других Срба, завршио је Други светски рат као Титов партизан у Жумберачкој бригади!
У њу је ступио у маја 1945. после заробљавања код Цеља и остао до демобилизације 3.јула 1945! Јовановић је ову чињеницу из своје биографије испричао 4. 10. 1956, иследнику Ахмету Алечковићу, као окривљени у Истражном отсјеку Мостар Државог секретаријата за унутрашње послове БиХ (записник 463/56).
Иван Јовановић је рођен 1902, у Шурманцима, срез Мостар, од оца Јакова и мајке Луце р. Карачић. Био је ожењен и отац деветеро ђеце. Заклети је усташа од 1940, године, а у рату био је усташки главар села Шурманци. Учествао је у нападу на југословенске војнике у Чапљини и првим усташким злочинима у априлу 1941.
Са својим братом Лудвигом Јовановићем и Андријом Буљаном из суседног Дретеља, патолошким убицом , кога су се и неке усташе гадиле, такође „борцем за хрватску слободу“, са именим на споменику у Чапљини, по директиви или по сагласности усташког врха, организовао је пункт за ликвидацију Срба у своме селу, који функционисао у јулу и августу 1941. По изјавама сведока из Шурманаца, ту је убијено око 2000 Срба.

Поред „људског фактора“, Шурманци су имали и све друге погодности да буду једно од највећих места убијања Срба- железничку пругу са станицом и простором за краће затварање и мучење мањих група људи, затим реку Неретву за бацање тела и дубоку јаму Голубинку, непознату шире и скривену у брду изнад горњег дела села у коју су могли да гурају хиљаде живих особа без посебних проблема.
Највише жртава је транспортовано из Сарајева и околине, али из Зенице, Коњица, Мостара…

Пратио их је или сачекивао у Шурманцима Андија Буљан са својим кољачима. Он и његова група је у краћем времену боравила у том граду ради проналажења и ликвидације Срба, посебно оних пореклом из Чапљине. Поред тога вршљали су по возовима и у њима хватали Србе, изводила их у Шурманцима и предавала их Јовановићима и другим зликовцима из Шурманаца, Међугорја, Бијаковића и Крућевића. После мучења, Срби су прво убијани поред пруге на обали Неретве. Тела су им потом бацана у реку.
Како су се лешеви највише заустављали у Метковићу и ту закопавани (данас су на том српском гробишту магистрала и паркинг), интервенисао је италијански окупатор због загађивања реке. Хрватске власти због тога одлучиле да се Срби који пристигну у железничким вагонима у Шурманце убијају у јами Голубинка, тако да се живи у њу гурају како се не би чули пуцњи. И то је функционисало све до прве половине августа 1941.
Убице нису биле усташе у правом смислу већ сељаци у зрелим годинама, носиоци домаћинстава. Нису имали ни униформе, ни пушке. Злочин су извршавали голим рукама или тањим коцима (моткама) дужине око 2 метра, којима везане мученике живе гурали у јаму из које није могуће изаћи.

О акцији убијања обавештавали су је сеоски главари (кнезови) преко телала, на овакав начин: „ Јозо, довезли су опет Србе на на станицу. Дођи на јаму, ујутро у 6 сати!“ Тако су се на јами, ујутро 6. августа окупило стотине домаћина из Међугорја, Бијаковић и Шурманаца и стотине наоружаних злочинаца из Чапљине и околине на челу са замеником логорника Рудом Врдољаком и Андријом Буљаном, а за најмасовију акцију убијања Срба у Херцеговини у једном дану.
Требало је ликвидирати децу и девојке из Пребиловаца, са њиховим мајкама и бакама, њих око 600. Послови су подељени. Једни чувају групу, други стражаре около да ко не побегне, трећи спроводе веће делове групе до на 3о метара од јаме, четврти одатле до руба јаме воде по 5-6 жртава, пети гурају у јаму одраслије или бацају у њу малу децу, шести око јаме прикупљају камење, седми то камење гурају и бацају у јаму за жртвама… Домаћице су код кућа спремале ручак. Послије толиког „посла“ који је трајао 5- сати на сунчаном дану ваљало је почастити и нахранити толику мобу.
Црни Јовановић је мотор свега. Све детаљно организује, наџире и помаже комшијама када се уморе, нарочито при гурању у јаму. Неке од жртава, посебно дечаке, који су се џелатима хватали за ноге, отимали се и бежали или се чврсто држали камене рубове гротла, није било лако савладати и гурнути живе у јаму. Црни их, зато, немислосрдно бије коцем куда стигне, а и ножем је радио.
Камење око јаме било крваво а около су остали опанци, мараме, капе… Када је све било готово и он је одржао говор и кренуо са другима на ручак. Сутрадан, у четвртак, је опет дошао до Голубинке, која му је од куће удаљена неколико стотина метара. Бацао је бомбе доле, не би ли утишао јауке што није вредело. У недељу је са породицом и комшијама, као прави католик, спокојно отишао у Међугорје на мису у цркву која је четредест година касније постала светски позната и посећена од милиона ходочасника.

Наравно 1941, није била толиких димензија. Немогуће се отети утиску да је он за све то он веома заслужан те је и уписан на поменути споменик. После Шурманаца, мучио је и убијао у Мостару, Сарајеву и у логору Јасеновац.
Примљен је у партизане директно из усташа, у данима док је Титова ОЗНА убијала по Херцеговини хиљаде Срба због учешћа у ЈВуО или због скривања од мобилизације. После демобилизације, скриван је више од 11 година. Углавном у околини Суботице, код Бајића, Дулића, Марковића, Острогонца…
Србија је за многе усташке кољаче била најсигурније уточиште. Ипак, неко га је ухапсио 20.9. 1956, у Палићу док је боравио код Миленка Дамјанова. Пред иследницима и на фарсичном суђењу у Мостару 1957. године, гледао да је да извуче себе и друге живе усташе.
Што је могао да прикрије, прикрио је или свалио на мртве.
Од, бар три стотине злочинаца, на суд је изведено само њих 14, а на смрт су, поред Јовановића, осуђена још петорица. Другима је судско веће нашло разне олакшавајуће околности тако да је Лудвиг Јовановић, мозак злочина, добио првостепено само три године , што је другостепеном одлуком повећано на седам година затвора, итд…
Смртна казна над монструмом, усташом и партизаном Иваном Јовановићем Црним је извршена 1958. године.
(СНД Пребиловци)

Поделите:
1 reply
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    JASENOVAC
    To mesto je kraj reke Save i ime mu lirski zvuči
    ali Stožer Ustaški drugačije odluči
    da tamo bude logor, za Srbe, Jevreje i Cigane
    – gde će maljem da im razbijaju glave i kolju
    i tako ispune „misiju svoju“
    jer oni vrše – „božiju volju“
    i svoje (rimokatoličke) „kršćanske“ crkve
    oni su samo „božije sluge“
    i tu za Srbe – nema druge.
    Tako je to mesto postalo sinonim za stravu, stra’ i užas
    gde ća krv da se „ledi u žilama“
    – naročito Srbima!
    „Inovatori“ su postali za „specijalne“ nože
    – koji se na ruci – privezati može – komadom kože.
    U Solingenu naruče – da se mnogo ne muče
    svom savezniku – „Trećem Rajhu“
    – da ne bi previše zamarali ruku.
    I to je bio početak te njihove „industrijske“ ere
    inicirane od „kršćanske“ (rimokatoličke) vere i crkve
    koja je priznavala samo pokatoličene Srbe ili mrtve.
    U ime njihovog (vatikanskog) „Boga“
    – i sa blagoslovom Kardinala svoga
    počeli su da kolju Srbe
    – svedoci su reka Sava i pored nje – vrbe.
    A Srba je bilo dosta
    i sve to treba pobiti i poklati
    – da im ni seme ne osta.
    A ono što – (ipak), nešto ostane
    da se pokatoliče
    – i da srbsko ime se više ne kliče!
    „Žene, deca, stari ljudi – žrtve lake
    za zlikovce – ustaške junake“!
    I opet – na kraju rata
    – uz antifašiste se priključe,
    (jer taj diabolični etnos „nije od juče'“)
    oni imaju staru, patogenu i perfidnu – genocidnu tradiciju
    (a Vatikanim od uvek čuvao poziciju)
    da uz pobednika budu – a nikad uz istinu
    – i uvek se iz mraka pojave
    a nikada sa svetla – na čistinu!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *