Како је Александар I опростио Хрватима 50.000 српске побијене нејачи и ….

Поделите:

Генерал Српске Војске Крајине Милисав Секулић је на Симпозијуму о „Српском војном санитету у Првом светском рату“ на ВМА, изрекао ТРИ ИСТИНЕ, поражавајуће, о којима се ћути деценијама.

Прво је имао примедбу на стално понављану реченицу на многим симпозијумима и скуповима где се говори о српској историји. Углавном сви говори почињу излизаном реченицом да српски народ пати ОД ЗАБОРАВА, а генерал Секулић лепо каже: “Оно што се није знало, ни научило, не може бити ни заборављено“.

Потом је изнео ТРИ ФРАПАНТНЕ ИСТИНЕ, које се деценијама крију.

– Прва истина

Је да су у Подравини и Колубарском округу током 1914.године Аустро-Угари убили 50.000 (ПЕДЕСЕТ ХИЉАДА) српских жена, деце и стараца, дакле ЦИВИЛА. Те злочине су углавном починили ХРВАТИ, који су били у Аустро-Угарској војсци. Убијање српских цивила било је у Западној Србији највише и то: у ЈАДАРСКОМ срезу (центар Лозница), РАЂЕНСКОМ срезу (центар Крупањ), АЗБУКОВАЧКОМ срезу (центар Љубовија), ПОЦЕРСКОМ срезу (центар Шабац), МАЧВАНСКОМ срезу (центар Богатић) и КОЛУБАРСКОМ срезу (центар Ваљево).

– Друга истина

Је да је на Мировној конференцији у Паризу 1919.г. Комисија за утврђивање ратних злочина и откривања оних који су починили злочине током Првог светског рата у државама које су у њему учествовале, тражила од свих тих земаља , учесница рата, да доставе број извршених злочина и извршилаца злочина на њеној територији током Првог светског рата.
МАЛЕНА БЕЛГИЈА пријавила је 300 (ТРИСТА) злочина и 300 (ТРИСТА) извршилаца злочина;

СРБИЈА ЈЕ ПРИЈАВИЛА САМО 4 ЗЛОЧИНА (ЧЕТИРИ) и 4 (ЧЕТИРИ ) ЗЛОЧИНЦА, који су починили та 4 (ЧЕТИРИ) злочина на њеној територији током Првог светског рата . (?????????????!!!!!!!!!!!!!!!!);

– Трећа истина

Је да је на Мировној конференцији у Паризу 1919.године Комисија, која је била оформљена за процену ратне штете, коју су починили Аустро-Угари, проценила да наша Краљевина треба да добије ОДШТЕТУ ОД НЕПРИЈАТЕЉА (АУСТРО-УГАРА) У ВИСИНИ ОД 12 (ДВАНАЕСТ) МИЛИЈАРДИ ФРАНЦУСКИХ ФРАНАКА У ЗЛАТУ. Пошто смо тада већ били Уједињена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Анте Трумбић, који је био тада министар спољних послова наше уједињене Краљевине, рекао је у Скупштини да ТО НИЈЕ ДОБРО, јер није фер и поштено да Хрвати и Словенци плаћају ту одштету, пошто су они саставни део Краљевине. Дакле сви су једна велика заједничка држава. И наш краљ Александар Први Карађорђевић је заступао Трумбићево мишљење и Комисији за процену ратне штете у Паризу је одговорио да се он НЕ ПРИХВАТА ДА УЗМЕ РАТНУ ОДШТЕТУ од 12 МИЛИЈАРДИ француских франака у злату, јер не жели да се замери Хрватима и Словенцима и пуј пике не важи ништа, као да ништа није ни било.
Појео вук магарца.

А Србија је морала да врати све зајмове, које је већ била узела. (??????????!!!!!!!!!!!!!!!)

Тако су и Тито и српске и црногорске издајице исто опростиле ХРВАТИМА – УСТАШАМА – КОЉАЧИМА СРПСКОГ НАРОДА њихове злочине у Другом светском рату.

Приредила Зорица Пелеш

Српска Историја

Поделите:
86 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…moje,je u Vojvodini smestio kralj,isto I zenine,a “ ostatak“ Cosic,Milosevic,Karadzic..Djukanovic,Bulatovic…na poziv,vlade RSK,najjaca oluje,I pored preuzete obaveze,Momcilo Perisic je “ skinuo crnu kesu sa glave I. Odgovorio “ Srbin niece da ratu je“
    Potrazi Nesto od Ratka Licine,objavioje zapisnik…itd

    Одговори
  2. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Neverovatno primitivna i glupa „polemika“ između (izvesno) politički i (gle čuda) geografski?!! podeljenih Srba. I to (po njihovom običaju i tradiciji) na vema niskom civilizaciskom i kulturnom nivou! Nije onda nikakvo čudo što je (tamoneki) belosvetski i katolički (nepoznati) „bravar“ doš’o (delegiran) iz „PM“ da bude „kralj na mesto kralja“! I koji je „okretao oko malog prsta“ sve te srbske „učene glave“ i „akademika“! Nazivati tog kralja (Aleksandra Karađorđevića) „viteškim kraljem“ to može samo neki Srbin idiot, ili (što bi se pre reklo) to je bila perfidna podmetačina upravo Hrvata iz razloga što im je dosta toga oprostio pa i ovu ratnu odštetu koja je ovde navedena i opisana! Taj kralj ne bi bio nikakv „vitez niti vojni strateg“ da nije imao izuzetne vojvode pored sebe, a koliko je on bio „sposoban“? dovoljno govore „verbalni dueli“ između njega i vojvode Živojna Mišića i njihov odnos i uvažavanja! (Dok su drugi vojvode saginjali glave pred tim nadutim tiranom i diktatorom, vojvoda Mišić ga je pročitao kao „dete bukvar“ i „nije mu ostajao dužan“, (mada je mogao i glavom to da plati!) Na kraju, kako je vojvoda Mišić govorio tako je i bilo!

    Одговори
  3. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊА У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

    Проф. Др Мирко М. Косић (Велика Кикинда, 1892 – Lugano, Швајцарска, 1956.) бавио се у емиграцији истраживањем наше политичке прошлости, где је објавио и ову расправу између осталих, под горњим насловом. Расправа је објављена у повременом часопису „ЗАВИЧАЈ“, којег је издавао у Калифорнији Никола Н. Томић, дипломирани правник, политички емигрант. Томић је потицао из племена Дробњака у Црној Гори.

    И овом расправом проф. др Мирко М. Косић је иза себе оставио једно национално и корисно дело.

    Расправа је објављена у броју 14. од октобра 1953. Уверени смо да је мали број Срба у свету који су сачували ову значајну и корисну расправу, коју сам у целости припремио за све читаоце Вашег портала и која гласи…

    Приредио: Душан Буковић

    Проф. др Мирко М. Косић: ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊЕ У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

    Прва је дужност свакога од нас који је размишљао о судбини свога народа да из проживљених историјских догађаја извуче бар накнадне поуке за оне што ће доћи, како би ови били мудрији него бивши чинитељи.

    У сложеном сплету узрока наше националне катастрофе будући историчари имаће (ако буду на висини бар данашње науке) да поклоне велику пажњу духовној недораслости једној изванредној сложеној ситуацији наших државника и политичара од 1918. на овамо, а која се огледа у појмовним и чињеничким заблудама око идејних основа наше народне и државне политике.

    Тих је заблуда био велики број. Овде ћемо се ограничити на неколико од крупнијих које дејствују још и данас, односно чија дејства допиру и у садашње прилике. Те су заблуде, чини ми се, углавном троструке природе:

    или нису знали извесне битне чињенице (нпр. да Хрвати у огромној већини нису желели „Ослобођење“ и уједињење са Србијом или да се Римска Црква неће одрећи својих тежњи за експанзијом и на Балкану, да неће лако подносити фактичну превласт православних у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца; као и да су Словенци духовно много ближи Хрватима него Србима, итд);

    или да су имали помућене појмове и представе о начелним односима и могућностима заједничког државног живота (као: шта су битни чиниоци тзв. народног јединства, шта стварна дејства разних облика федерализма, у чему је сепаратизам, а у чему формални унитаризам, шта је бит „народне државе“, шта демократије односно политичког „ослобођења“ итд.); или нису схватили „знамења времена“ (тако: да је образовање државе Срба, Хрвата и Словенаца на основу „права самоопределења народа“ провизорног значаја да и моћ Француске, велике пријатељице Срба, подлеже историјском мењању, да се временом „идејне снаге“ старијих генерација претварају у шупље фразе за оне који прирашћују, да после уједињења социјалне тежње наткриљују националне тековине, да „новоослобођени“ неће вечно подносити повлаштености „ослободитеља“, да нове генерације неминовно врше ревизију вредности, мерила и појмова и де се после Првог Светског Рата темпо историјског мењања нагло убрзавао и да су се јучерашње идеје и људи брзо преживљавали тако да су физички очеви постајали духовно дедови својих синова…).

    Од свих тих (и многих других) заблуда најсудбоноснијима испоставише се: а) фраза-догма о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца, б) предрасуда Срба да федерализам слаби снагу државе и да је свака тежња за аутономијом „објава сепаратизма“; в) да је Србија била прототип „народне државе“; г) да су војничке одлике „ослободитеља“ гарантија и за њихову „државотворност“.

    a) „Народно јединство“

    Шта чини једно мноштво људи једним народом, о томе постоје у за то питање надлежној науци, у социологији , у главном два учења: а) немачко-„конзервативна“ тзв. објективистичка доктрина, по којој заједница порекла и језика чине народно јединство и б) француско-„демократска“ тзв. субјективистичка теорија, по којој је нација „свакодневни плебисцит“ (Ренан). Оба су учења настала у вези са питањем: шта су национално Елзашани ( и северни Лонтришани) који су „германског“ порекла („крви“) и говоре као матерњим језиком немачким наречјем а – осећају се „Французима“? Интересантно је да су многи српски „интелектуалци“, по симпатијама па и образовању „француског менталитета“, а тобоже „демократе“ прихватили, већином несвесно, немачку концепцију народности: заједница „порекла“ и језика (а посто је порекло већином непознато у односу на даљу прошлост, то онда заједница језика!). И тако је код нас од филолога и њима блиских „националних наука“, историје и народописа, проглашена догма „народног јединства“ Срба и Хрвата на основу заједнице књижевног језика. Људи су побркали оно што би могло да буде (и што би желели да јесте са оним што је стварно или у истини! То је једна од честих појава код некритичких, духовно недисциплинованих људи којима језик ради испред мозга или у најбољем случају који „мисле“ осецајно а ретко и слабо логично. Тај најчешћи тип „интелектуалца“ код нас оквалификовао је Јован Цвијић са „врапчије памети“. А ти су по правилу и најгрлатији и најсамосвеснији… Тако су код Срба средњошколски наставници (а они су у сразмерно великом броју играли видне политичке улоге) декретовали „народно јединство“ Срба и Хрвата. Међутим, на хрватској страни минималан је био број оних који су прихватили ту тезу у смислу првобораца народног јединства код Срба. (И то су претежно били Далматинци – омладинци). Оно што донекле извињава заблуду Срба о народном јединству са Хрватима то је чињеница да су објективне разлике („расног“ типа, наречја, вероисповести, темперамента,…) између источних и западних Немаца, или северних и јужних Талијана (сем вероисповести) ништа мање, него ли између Срба и Хрвата. Код Срба и Хрвата били су дати објективни предуслови (особито заједница језика) али недостајао је одлучујући моменат: историјски настала свест и воља припадања једној Нацији! Можда би временом и поступно, живећи у оквиру заједничке државе, привредном и културном интеграцијом (спонтаним стапањем) свест југословенске националности наткрилила свест и осећање српске, хрватске и словеначке народности. Али за то би било неопходно на првом месту да се у заједничкој држави осецају сви стварно равноправним, дакле да нико нема више шансе за напредовање у привреди, војсци, државној служби и „политици“ већ на основу свога места рођења или места рођења жене му… А код нас је после Уједињења у том погледу терано управо у најбезобразнију крајност.

    Реакција на непамет те врсте није дошла у српским крајевима од генерације која се борила за Уједињење. Моја генерација је трпела да се свугде укметише и недорасли бивши полковници, „срески“ и остали „ослободиоци“ из дубље позадине, али синови те моје генерације, који прирастоше у својој држави, не хтедоше више да подносе повлашћеност „елитних“ мангупа са Дорћола и Чубуре и цинцарско-гурбетског накота од Шапца до Власотинаца… Реакција те генерације на стварну неравноправност „ослободилаца“ и новоослобођених дошла је до изражаја у чињеници да је код Тита већина била Срба и то из крајева у којима није усташки терор кренуо Србе у шуму (Црна Гора, Бока, Војводина, Јужна Србија). Е па када су новоослобођени Срби, који су чезнули за ослобођењем од туђинске државе и Уједињењем са Србијом, убрзо „имали задовољно“ од таковог Ослобођења и Уједињења, како су се тек морали осећати Хрвати, који нису желели ни Ослобођење, ни Уједињење, па се нису ни борили за њих (него упорно против!)? Хрвати, који су имали какву-такву покрајинску самоуправу и у Хрватској-Славонији и у Далмацији и где није сваки средњошколски суплент или полицијски писар постављан у Пешти или Бечу.

    б) Федерализам и сепаратизми

    Народна јединства не могу се декретовати. А не може никоме ни „ослобођење“ бити наметнуто. Без унутрашње сагласности нема јединства нити истинског ослабођења и уједињења без жеље и пристанка. Зато је начело народности (националност) држава (из 19-ог века) у 20-ом веку добило своје продубљење у начелу права самоопределења. Где се проширују државне границе без слободног пристанка несумњиве већине живља нових крајева ту није могуће да се на дужи рок одржи ни демократски поредак уколико га је уистини и било.

    Стварности политичких и културних односа и прилика у српским, хратским и словеначким подручјима одговарала је једино федерална организација државе и то на основи најширих покрајинских самоуправа (дакле „покрајински федерализам“). Само у оквиру тако организоване државне заједнице могло се очекивати да ће се временом и постепено моћи развити југословенски патриотизам и тако нешто што би се могло назвати и југословенском националном свешћу уз одржање посебних народних осећања, српског, хрватског и словеначког… Нешто подобно британском случају са енглеским, шкотским и велшким родољубљем.

    Политички фактори Србије (Круна, „војска“ и вођство двеју главних партија) имали су 1918/20. могућност да ударе темеље таквом развоју југословенске националне будућности: Далмација је била још онда југословенски надахнута, а у Босни и Херцеговини још није узео маха политички утицај Загреба. Покрајинске аутономије одузеле би антидржавну оштрицу и тзв. мањинским питањима и на Северу и на Југу, јер би се у оквиру покрајинских самоуправа све народносне скупине диференцовале по привредним, социјалним и културно-идеолошким интересима и идејама и међусобно повезивали рецимо српски аграрци са хрватским и словеначким, најамни радници из Србије са онима из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Војводине и Словеније; грађанско-привредне скупине Срба повезивале би се са хрватским, словеначким итд. грађанским слојем, а у Хрватској и Далмацији као и у Словенији напрама клерикалним снагама груписали би се „напредни“ либерални елементи. Не би ни Далматинци, а још мање Босанци тежили под Загреб када би имали своје пуне самоуправе као што ни Македонци не би преко слободе у својој аутономији тражили бугарску власт. Тај је моменат пропуштен. Нити је у Београду било схватања за стварне могућности („Можемо ми све до Граца“ и „Ни верском јединству Срба и Хрвата ништа неће стајати на путу!“ итд.) нити су Срби политичари из Хрватске хтели да остану коначна мањина у Загребу када им се чинило могућним да владају целом Хрватском-Славонијом кроз-београдски централизам… А Светозар Прибићевић није патио од „демократских сентименталности“ како је то сам рекао, (види: Slavonic Encyclopedia, New York, 1949, стр. 1059; та он је био „државник“ – „реалиста“.

    У Србији је постојало дубоко уврежено нерасположење према аутономијама. Њих су балкански народи познавали као прелазни облик ка отцепљењу од Отоманске империје: Источна Румелија, Крит, Родос, а раније Молдавска, Србија и тежње у Македонији, Босни итд. Тако је појам аутономија у политичкој свести Балканца везан за „сепаратизам“ и за тежње ка потпуном отцепљењу. А политички појмови балканских народа прожети су и османско-исламским схватањем да победник у рату влада свим задобијеним земљама и житељима, да је господство и владавина нешто што се на мачу добија и губи (па уосталом: „Зашто смо се борили!?“). Пристати на аутономије покрајина значило би одрећи се заслуженог „плена“. То ће да чине ратници само у крајњој невољи, пред опасношћу од пораза. Освојени (или и „ослобођени“) постају равноправнима са освајачем када приме Ислам, или – када ступе у тазбинске и кумовске односе са победницима, али и онда не потпуно равноправнима (један мој познаник адвокат у Београду, а рођени Сремац, обичавао је рећи: „Ево ова моја Перса, десет година како ме у смислу Српског Грађанског Закона мора да слуша и да се повињава мојим одлукама, али ипак још мисли да је она нешто више од мене пошто је ту негде из Кумодража а ја „само“ из Прека…“). То је, уосталом, тако било и у Енглеској још тамо пре 6-700 година између потомака Нормана и Саса односно Данаца…

    Но „ослободиоци“ не запажају да је највећи сепаратизам у томе да за себе захтевају власт и „плен“ тј. најбоље положаје и најрентабилније „послове“ (лиферације, концесије, субвенције, провизије, царинске заштите, „хонорари“ итд.). И то не само у престоници односно од централне власти него и у „новим крајевима“ и од ондашњих „самоуправних“ власти… Највећи су стварни сепаратисти они који сматрају да им већ по месту рођења припада стварна превласт.

    в) Србија „народна држава“

    Они који неће да увиде (или да признају) основну заблуду „народног јединства“ и тобожње „слабости“ (нпр. Сједињене Државе, Канада, Швајцарска…) федералистичке (и то покрајинског, не народног федерализма) организације државе, позивају се најчешће на то, да је Србија била истински „народна“ или и „сељачко-демократска“ држава и да је она тај дух унела и у јединствену (централистичку) Краљевину СХС односно Југославију. Тај народно-сељачки „дух“ да претставља суштинско ослобођење и за Хрвате и Словенце и Србе Пречане, који су тобоже „робовали“ у феудалистичкој Хабзбуршкој Монархији. Нема сумње: у Србији је било и пуне друштвене и знатне политичке демократије (бар од 1903.). У томе је и била њезина привлачност за „пречанске“ Србе и напредне Словенце (и понеког Хрвата). Но било је још нечега у Србији што није било ни „народно“ ни „сељачко-демократско“, а што је избило у Југославији „на предњак“, особито када је утрнула политичка демократија (а и друштвена почела да замире). То је онај специфични „балканизам“ у менталитету варошана, не само у Србији, него и у Бугарској, Румунији и границама до пре 1918, у Грчкој. Вароши (управо варошице, бар до јуче) на целом Балкану представљају легла туђинског „левантијског“ (неки страни посматрачи додају још и византијског), паразитско-шићарџијског „духа“ средине, која је од искона била разнородна-туђинска према околном сељачко-пастирском народу Срба, Бугара, Румуна и Арбанаса. У варошима Балкана живео је и даље оријенталско-левантијски менталитет некадање византијске цивилизације, чије „левантијство“ је још зановљено приливом Турака и свега оног етничког наноса у њиховом поводу: Јермена, Грка, Цинцара, шпањолских Јевреја, а нарочито Цигана разних „поврза“ (од етиопских и мисирских до хиндостанских). У Отоманској Империји су ти елементи уживали стварну повлаштеност према сељачко-пастирском српском, бугарском или румунском народу и то зато, јер они у крајевима тих народа нису предсстављали носиоце национално-политичких традиција. А познато је да је у Отоманској Империји цела грађанска, а особито привредно-финансијска администрација, била у рукама Грка и Јевреја. (Нарочито су Јевреји уживали велике повластице и тако је разумљиво да су нпр. 1878. године Јевреји Србије захтевали од Берлинског Конгреса да не призна Кнежевини Србији пуну независност од Турске).

    Тај туђински варошки елеменат развио је кроз векове посебан однос према држави у којој је живео и према народу у чијој је средини „паре печалио“: без труни осећања одговорности према држави и њезиној судбини, трабанти скутоноше туђинских властодржаца, а бездушни исисивачи и пљачкаши (у неуморној грамзивости и безобзирном „зеленаштву“ према неписменом и бесправном рајетину) и то не само као „чорбаџије“, трговци, еснаф-људи и имаоци „спекулативне радње“, него и као владике и проте Грци међу Словенима или Румунима (Стефан-Стевча Михаиловић у својим мемоарима, издање Српске Академије Наука, Београд 1928, стр.55, забележио је како је још у првој половини 19-ог века слушао у Нишу у српској цркви месног владику, Грка проповедати на турском језику). Чиновници, без савести и без знања и способности, а без сваке савести, видели су у раји само могућност гулења и отимања. Раја је била бесправна и презрена „стока“ за те носиоце једино постојеће „јелинске културе“ или богом изабране израиљске премудрости. И само хајдучија је значила могућност раје да се „наплати“ и на турском силнику и паразитском Грку, Јеврејину, Цинцарину – али то су били само изузеци, а варош је била тврда бусија тих паразита. У варошицама Балкана кроз векове учвршћивао се менталитет подвалаџијства, „челепирлука“ (по најнижим ценама откупити сељаку његову муку, а по највишим продати му „бофл“ – робу из Царевине или „из Цариграда“), посредништва код власти, а све то у ситничавој завидљивости и крајњој нескрупулозности конкурената-паразита који се денунцијацијама код властодржаца у злобној међусобној суревњивости „изграђивали“ и „подваљивали“. Јован Цвијић указао је на то, да се велик део метода (подметања и „прикачивања канте“, једном речју подвалаџијства) партијско-демагошке „политике“ на Балкану не своди на хајдучку крв тобожњих предака партијских „првака“ него на „дух“ покварене ненародне чаршије, Цинцара и осталих туђинских сливака. (Туђинац уопште има свугде мање обзира према народним схватањима средине у којој борави само да би „зарађивао“). А траје генерације и генерације да се туђинци, када нису усамљени појединци него читаве „колоније“ – скупине истински, не само површно и привидно, „претопе“. (Ђорђе Вајферт се на самрти одрекао и Светог Ђорђа, своје тобожње „Славе“ и масонства и вратио се у крило Свете Римске Цркве и швапске нације).

    Те балканско-левантијске ненародне варошке средине толико су у себе устаљене и вирулетне да прожимају својим менталитетом и све новопридошавше елементе и то свеједно да ли су то отпаци патријархалног села или може бити дошљаци „из Европе“ (тако нпр. и потомци оних Пруса-Штурма, Лилера и др. – што дођоше за време Краља Милана, постадоше прави Балканци…). Није првенствно „раса“ која уобликује менталитет и морал него друштвено-културна средина. А та левантијска варошка цивилизација показује се у вароши редовно јачом од патријахално-сеоске. И само изузетно људи произишли из добрих сеоских задруга одржавају и у вароши свој задружно-честити патријархално-домаћински дух. Познато је колико је велик удео Цинцара у „вишој бурзоазији“ и Србије. И када је мушка лоза српска са села често је женска страна варошко-цинцарска са доминирајућим утицајем (захваљујући престижу старије варошке културе) цинцарске тазбине. (Карактеристично је за велик утицај Цинцара у Србији нап. да је и вођство Српске Земљорадничке Странке, пошто је изинтригриран Србин, отац земљорадничког задругарства Мика Аврамовић, прешло на два Цинцарина еснаф-дипломате и цинцарских зетова, а који се сродише и са Јеврејима… па то ти је онда залога „земљорадничке идеологије“…). Но многи не знају да смо имали и генерала и министара и професора Универзитета и вероучитеља пуно – или полукрвних Цигана…

    Од нарочитог је значаја однос српског народа са Јеврејима. Били смо не само најтолерантнији него и хумани према њима (једино Недићева влада није учествовала ни у каквим антијеврејским мерама!). Имали смо Јевреје или полу-Јевреје министре, председнике Академије наука и професоре Универзитета, армијске генерале и амбасадоре. Одликован је Светим Савом не само Геца Кон, него и извозничарка перја и живине Хартманка из Суботице… па ипак су нам упропастили завидан углед који смо имали у Сједињеним Државама Словенци и Хрвати путем својих јеврејских веза (преко својих јеврејских жена), од Адамича, до Радића, и ништа нам не вреде „наши“ Јевреји: разни Симићи, Шантићи, Гавриловићи… Од куда то? Од куда је то да странци, који дођоше у додир са народом Србије заволеше га али који нас знају само по нашим политичарима, дипломатском особљу или новинарима ни мало нас не цене, шта више убрзо нас презиру односно не могу да подносе? А одкуда и то да се у Србији странци појединци брзо асимилују док „Београд“ није био успео да задобије са својом политиком ниједну етничку „мањинску“ групу (него је шта више успео да отуђи и своје најбоље пријатеље у Војводини или Далмацији, чак и међу самим „челик-Србима)? А изгледа да се чак и демонски-генијална „раса“ Јеврества стерилизује у додиру са балканском чаршијом, која по правилу производи или интелектуалне или моралне „мућкове“, свеједно да ли је гнездо цинцарско, јеврејско ( или „пола Атина а пола Палестина“), греческо, јерменско, циганско или и „српско“ пореклом из Врбице или Кораћице… И та је балканска варош са својим ненародним менталитетом одвела и државу и народ 1941. године у катастрофу – која није била неминовна. А одатле и у комунистички пакао 1944/…

    г) Ослободиоци – „државотворци“

    Јован Скерлић поставио је једном тврдњу да се интелигенција Србије није школовала на „помућеним изворима“ културе у Пешти и Бечу него у великим европским центрима у Паризу и Берлину. Оставимо по страни што је са тиме Скерлић показао да му није било познато колико је у Бечу било и више и старије културе него ли у Берлину! Али ни он ни многи други у Србији нису схватили да би бар за будуће државнике и политичаре Србије важније било да упознају политику Аустро-Угарске него оно што су њихови студенти могли за неколико година (а пошто су већ били духовно обликовани у балканској варошкој средини!) боравка у Паризу или Берлину да приме од оног што је до њих допирало.

    Српске победе у балканским ратовима приписивао је Јован Цвијић у првом реду културном ступњу народа Србије негде између примитивности и високе културе. Но, оно што војник извојева, то не умеше да изграде и одрже политичари и интелигенција што се образовала на „непомућеним“ изворима Париза и Берлина… Они који нису имали ни основна знања о политичким реалностима у новим крајевима, а нарочито о снагама које ће спречити консолидацију државе као и онима које би могле да унапреде стварно уједињавање, оперисали су десетак година са полицијско-писарским фразама „непоуздани“, „антидрзавни“, „сепаратисти“… Сматрали су, говорили и писали да је Степан Радић тобоже „неурачуњив“ и „недоследан“ а нису схватили да је Радић (исто као Др Мачек сада!) имао једну основну линију: извојевати Хрватству пуну државност – па у Југословенској Конфедерацији „од Јадрана до Црног Мора“ Србе држати у бугарско-католичким кљештима. Када су Срби најзад после безумничке катастрофе од 1941. године увидели да је Југославија неодржива сем федерално организована, опет њихови политичари не схватају да би народносни федерализам ( дакле заједница српске, хрватске и словеначке јединице) био само прелазна фаза ка отцеплењу Хрватске ( и Словеније).

    Један од тих наших политичара (представник 5% „земљорадника“ колико их је било по одбитку комуниста, који у тој странци нађоше прихватна склоништа) потпуно блеферски прети Хрватској – ратом, ако би хтела да се отцепи… На то има само један одговор: „иш не праши!“

    Они који 1918. године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује“ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске ( види: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство“ владаоца…

    Наши политичари и бивши дипломатски претставници су великим делом одговорни и за државну и националну катастрофу и за упропаштени углед и добар глас српског народа, нарочито у Сједињеним Државама, не могу никако ни после свега да се ослободе злосретне „фикс-идеје“ о Југославији (као тобожњој „међународној потреби“ – а може да испадне „међународна потреба“ и обнова неке католичке „Подунавске Конфедерације“ или и одвајања нап. Војводине и Македоније као посебних аутономних подручја непосредно под Европском Унијом или У. Н-ом да би као „мултинационална подручја“ престала бити разлогом спорова и сукоба између суседним им националним државама…). А постоји опасност да док они јуре за колима која неће да их повезу, промаше моменте могућности за друго куд и камо конструктивније решење: Балканска Унија Румуније, Грчке, Србије, Бугарске и Албаније. Пацификација и политичка, привредна и културна интеграција Балкана извесно је крупнија „међународна потреба“ него у себи парализована и на дуг рок неодржива Југославија!

    (Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).

    Одговори
  4. Комнен коља Сератлић
    Комнен коља Сератлић says:

    ИЗВЕШТАЈ
    Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
    (након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака и других места

    „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала… Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

    Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу.“

    (На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

    „Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

    … Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати.“
    Господо, овдје има освртача званих лапрдача. Александар је желио, као и Бртоз, да има велику државу. Након славне Церске битке додавали су му (био је на коњу) заставе аустроугарску, њемачку, а онда је Александар угледао Хрватску заставу, рекао је: „Дајте ми ту заставу, то је застава нааше браће“. Највеће непријатеље (уз Енглезе, дакако) српског народа назвао је браћом. Трагедија је српског народа што је онда млади краљ са златом и другим вриједностима са Никшићког аеродрома побјегао, умјесто да је остао уз народ и са Чичом се борио против фашизма.Као врхунац срамоте позвап је 1944 преко раија (нтјерао га је Черчил) да позове четнике да се ставе под команду Јосипа Брозовића, званог Тита. Друга или прва трагедија је што Обреновићи нису остали да владају. Но, накнадну памет никоме не признајем, па ни себи.Србима нису потребни страни непријатељи, Срби су Србима највећи непријатељи. Све што је остало од те жгадије комунистичке требало би ликвидирати или ставити под команду оних који су побјегли из „Лазе Лазаревића“. Та комунистичка жгадија је крива и за убиство краља Александра, та комунистичка жгадија је крива и што је млади краљ узео злато и побјегао, та комунистичка жгадија је крива што је Пера, млади Пера позвао четнике да се ставе под команду Јосипа Брозовича, та комунистичка жгадија је наговорила војводу Мишића да каже Александру то што му је рекао, таа комунистичка жгадија је крива што је Дучић написао пјкесму о Хрватима. Ма да поновим, све потомке и ако неко има жив од партизана требало би побити.

    Песма о Хрватима

    Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
    На пољимa родним, бранећи их часно
    Китио си цвећем сваког освајача.
    Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

    Слободу си вечно, закржљала расо,
    Чек’о да донесу туђи бајонети,
    По горама својим туђа стада пас’о,
    Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

    Покажи ми редом Витезе твог рода,
    Што балчаком с руку сломише ти ланце,
    Где је Карађорђe твојега народа,
    Покажи ми твоје термопилске кланце.

    С туђинском си камом пузио по блату,
    С крволоштвом звеrи, погане хијенe,
    Да би мучки удар с леђа дао Брату,
    И убио пород у утроби жене.

    Још безбројна гробља затравио ниси,
    А крваву каму у недрима скриваш,
    Са вешала стaрих нови коноп виси,
    У сумраку ума новог газду сниваш.

    Бранио си земљу од нејачи наше,
    Из колевке пио крв невине деце,
    Под знамењем срама уз име усташе,
    Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

    У безумљу гледаш ко ће нове каме,
    Оштрије и љуће опет да ти скује,
    Чију ли ћеш пушку обесит о раме,
    Ко најбоље уме да ти командује.

    Јован Дучић

    Одговори
  5. Petar Maljevic
    Petar Maljevic says:

    https://hr.wikipedia.org/wiki/Spomenik_žrtvama_komunizma_u_Pragu

    Pazi, 4,500 ibijenih,…170,000 uhicenih……Ceski komunisti su amateri…srpski komunisti iz Like, Crne Gore, Kozare su to mnogo temeljnije radili….cude se kako je Stevo Krajacic rekao „malo smo vas ovde pobili“….a svaki taj Licki partizan, i bosanski krajiski partizan je imao krvi do ramena bre… Kakav bi spomenik zrtava komunizma trebao da bude Bogo moj…..stadion jedan da zauzme…ali dolazi i to …..dolazi, mora…..EU i NATO ce to traziti i morace dobiti

    Одговори
  6. Драган
    Драган says:

    „Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
    (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)

    „Jugoslovenstvo nije narodnost, već ideologija. Jugoslovenstvo ne
    može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine,
    nego je to fiktivna ideja za koju valja pripremiti teren i naraštaje koji su
    daleko od shvatanja jedne celine“

    „Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na
    silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni
    jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš,
    stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč
    možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može
    zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.

    Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se
    otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome
    glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu
    upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i
    ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može,
    onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

    Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde
    naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija
    kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po
    slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

    A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam
    duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… Ti su ljudi svi odreda,
    prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam
    da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.
    Ako me ne poslušate, Vaše Visočanstvo, ljuto ćete se kajati.

    Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
    (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)“

    Драган Славнић

    Одговори
  7. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…a, Vojvoda Jajara Momcilo Djujic,je upravo surovao sa italijanima,Dali su mu podrsku od 4.500 italijanski high “ petlica „, Mahom,artiljerijom,jer imao je oko 400 cetnika….hm,hmm…a, sta je Tito govorio u tom istom splitu, nije li hrvat Vicko Krstulovic,jevrej Mosa Pijade..trazio od Aleksandra Rankovica “ lickog komuniste“ Autonomiju za Srbe u Hrvatskoj..????? Na sta mu je “ Licki abadzija“ odgovorio,da ne vidim tako veliku razliku izmedju Srba I Hrvata,da bi trebala Autonomija.

    Одговори
  8. Lune
    Lune says:

    Hm,hmmm….Josip Broz Tito :“ dok Sam ja ziv Kosovo nece biti republika,ako treba,zavescu opet vojnu upravu “
    Tito je umro,a drzavu je preuzeo,sef kabineta Mike Spiljka, Vuk Draskovic,kao “ obucen kadar zajedno sa, “ podguznim stenicama tipa Maljevic,Miloslav,Seselj,Bokan,Paroski,…..Cavoski,Beckovic,Cosic,,Vucic,Dacic…Brnabic,Azdejkovic..itd

    Одговори
  9. Комнен коља Сератлић
    Комнен коља Сератлић says:

    Дакле, ово је лудило. Мој извањи стриц Сава Сератлић био је гварда еспалда (чувар кичме), безбједњак, младом краљу. У Лондону је био секретар у Српској црквеној општини. Никада није хтио да дође под мој Дурмитор да види браћу и нас рођаке. За њега није постојала Југа, остао је одан крању и отаџбини. Отишао је у авиону са краљем. Када сам био на добротворној ревији моје свастике Роксанде Илинчић на двору прошле године, садашњи краљ Александар (са којим имам слику, односно сликао сам се са њим и краљицом) се изненандио када сам му споменуо Саву. Постоје снимци када су два мала авиона узлетјела са Никшићког аеродрома. Нису могли узлетјети па су смањивали терет и одбацивали сандуке са златом, а и понеке путнике, да би узлетјели. Дио злата је склоњен у манастир Острог ( о томе има и филм како су се Италијани и Њемци утркивали да доћу до злата). Такође, једна количина је била у рукама четника, па када би неки четник погинуо, породица је добијала златнике. Једна жена у Никшићу, послије Другог свјетског рата, копала је у башти и наишла на сандук злата (златника), о чему су писале тада све новине. Дакле, све што напишем је истина, ја нијесам побјегао из Лазе Лазаревића, али сам, нажалост, на прагу, јер нормалан човјек мора да полуди од нељуди и лажова. Једног Ужичанина је новинар питао на пијаци 2000. године, како види стање у Србији, а он је (наш паметни српски сељак) рекао: „Ко не полуди тај није нормалан“. Ма људи, маните се партизана и четника, не трујте данашње младе момке и дјевојке. Стотину пута сам написао да они не знају ни ко је би Броз, ни ко је био Чича, ни ко су били други и на једној и на другој страни. Просто је невјероватно да за више од 70 година није дошло до помирења као у свим другим земљама. Нико данас у Русији не говори о Црвеним и Бијелим, нико данас то не говори у Словачкој у Хрватској (сјећам се када је Шпегељ једном изјавио: „Срећан сам када видим у рову синове и унуке усташа, домобрана и партизана да се заједно боре“) у Словенији, Бугарској. Шта је вама неким несрећницима, комунизам па комунизам. Кад сте такви хероји што не скине са власти садашњи комунизам икао се данас не зове комунизам, већ парламентаризам. Чуј бан у Скупштини Србије демократија, цвјетају руже, дивни односи закићени псовкама, пљувачином , примитивизмом. Зар нам није отета пензија, зар нам нису отете плате, да ли више ико вјерије да ће доћи до повећања, зар нам млади не глуваре и дању и ноћу без посла. Броз се задуживао (оставио је 38 милијарди долара дуга) али је дијелио и капом и шаком, те тринеста плата, те разне повишице, те џабе љетовања, те синдикална помоћ, те добро здравство (а данс са Кол системом и приватним здравством људи умиру као муве), свако се могао џабе лијечити, џабе узимати љекове, школовати, црвени пасош је био на највећој цијену у свијету, односно продавао се по највећој цијени, сјећам се 1974. када су цвјетале руже да су цигани чергари имали поред черги лимузине. Све то и много штошта другог не може аболирати ни Броза (који је био србомрзац) ни комунисте за нека злодјела која су починили, а тако ми Бога не могу се аблолирати ни неки четници шта су чинили, односно какве су баханалије чинили. Зато једном престаните о четницима и партизанима. Господо, ово је 21 вијек, хоћете у црну рупу звану ЕУ у њу неће ући ни четници ни партизани.

    Одговори
    • miha bukovac
      miha bukovac says:

      EU je potrebna Srbiji da se ljudi (koliko toliko, a vlast naročito) evropeizuju, civilizuju, građanski kultivaraju a ne kao ovaj idiot, divljak i majmun (četnik il’ štaje?) Petar Maljević lupeta svakojake gluposti i nebuloze! Srbija je mala zemlja ali po kvadratnom metru ima ovakvih majmuna kojima je mesto u kavezima zoo vrta!

      Одговори
      • Lune
        Lune says:

        hm,hmm…EU,je potrebna Srbiji,da zitelji imaju gde da pobegnu a rezim ih skine sa biroa za nezaposlene I prikaze “ smanjenje nezaposlenosti“, “ kao povracanje zaposlenisti“, pa “ posle gospodara vucica gospodar vucic „

        Одговори
        • miha bukovac
          miha bukovac says:

          Pa neka pobegnu! To je prava sloboda – mogućnost izbora! Rodiće se drugi (ili će se vratiti prvi (oni koji su „pobegli“) samo treba stvoriti uslove za to! Mogućnost rada i solidne zarade (tolike da se normalno živi)

          Одговори
    • vorkosign
      vorkosign says:

      hahahahahahaha a Aca se mnogo leba svojim rukama nastvarao?????
      pa taj samo rudnike kupovao po Yugi i exploatisao zlato…..
      ajde da je kopao ugalj fabrike da rade i termoelektrane nego samo drpao zlato kao ciganin Bora da mu svetle zlatni umnjaci…..
      pa zar ne vidiš da umalo nije poginuo kad je preopteretio avione pri poletanju??????
      koliki je to glup čovek bio..
      lepo pilot kaže nosivost aviona sa gorivom i teretom 10tona….
      a on nakrkao 15 tona pa naterao pilota da stisne gas dok motor ne exsplodira…..
      ej pameti moronska,glupsonska pa uz put izbacivati ljude i teret to ni u filmovima nema kakvi idioti su bili vladari da im ni kapetani nisu mogli objasniti najobičnije postulate fizike da nešto ne može kad ne može…..
      i neko se čudi što je Tito došao na vlast posle njega….
      pa da je došao ludi Akrapije iz Tunguzije više bi pameti imao i razuma nego ovi domaći zlatoljubci..

      Одговори
      • Reposvir
        Reposvir says:

        Aca nije imao umnjake, samo zagriske, pa je njima i rudu kopao, mucio se, stvarao! A ti, jednoumnjace, Aca ti Jikeju dao, sad ce ti dati i Jidl, nisi ti za njivu, ti bi tamo pod krusku pa krkanac, treba tebe u Jikeju pa da vidis kako francuz komanduje: krevet gledas, a nesmes na njega, fotelja ti bajne boje salje, u orman bi od muke pobjego, ali tu je francuz, nema brale beogradski asvalt! A Aca, tvoj Aca kazes zlato kopa, da, da i gore od zlata da bi tebi, tele jedno, namako platu od petnajst iljadarki, jos te nece kao radnika ni prijaviti gde treba da se prijavi, samo da bi ti, stoko, imao one iljadarke, a ti se, bezdane, sa njim sprdas sto zlato kopa. Sreca, pade mu u nocnim morama na um da digne neke takse- deset dinara
        deset dinara, malo li je- samo da bi ti
        imao one iljadarke, izrodu jedan…
        Majka te ucila takvoj nezahvalnosti, nije
        Nego beogradski asvalt, nesreco!
        Cuvaj taj jedan umnjak, finac u Hikeju neprima bezumnjake, Aca je i tu muku dogovorio, nestvore, a zlato kopa… Ma ti si za Toponicu, tamo je mesto za georgijance, i tu muku treba izmuciti, gade jedan

        Одговори
  10. Lune
    Lune says:

    Hm,hmmm…web magazin komunisti forumotion/srbija/izdaja republike srpski krajine,strana 2, ima naveden tekst,prilog Maljevica,Kako dok pije mesecinu,kupljenu ispod ruke u Jamerci,pljuje krajisnike sto pevaju svoje pesme…itd

    Одговори
  11. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…kaj se srdis,na toj,stranici je tvoj tekst,,,tvoj komentari,tvoja mantra…Ista ko ova,pre par godina. Pevacica, Jelena Karleusa je izjavila“ teslu ste uspeli da oterate,mene necete“

    Одговори
  12. Lune
    Lune says:

    Hm,hmmm…cetnik lazov,nije otpisano odavde..xe xe, svoje vremeno,razbucao sam njega,kesica,vucicevica,samardzica,sas sve blog pressonline…nemogu da se povrate “ rehabilituju“.. Jer, u lazi su kratke noge…a ?

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *