Комнен Сератлић: Организација Уједињених нација (фељтон 6)

Поделите:

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или   „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“,  итд.

 

С обзиром на то да није мењано ниједно слово Повеље ОУН,  стиче се  утисак  да су ОУН један такав организам  који би требало да се чврсто држи идеја и ставова разрађених у Повељи. Напротив, ОУН је један жив организам који не може бити статичан, јер се кроз њега одвија живот међународне заједнице и свако прилагођавање и тражење нових модуса  у раду, током измена у међународним политичким односима, а посебно ако се ради о очувању светског мира, може бити само позитивно. Међутим од стварања ОУН до данашњих дана улога великих сила је била негативна, посебно у Савету безбедности. Зато су те силе, посебно САД, СССР и Велика Британија, да би обезбедиле после Другог светског рата своју спољно-политичку експанзију и заштитиле своје властите интересе у самој ОУН и пре свега у свету, играле играју доминатнтну улогу.

 

Велике силе су дале себи право да буду стални чланови Савета безбедности.  И не само то, изгласале су „Јалтску формулу“ (амерички предлог, после састанака у Дамбартон Оксу, на Криму, Јалти), која је уствари члан 27. Повеље ОУН у незнатним изменама  глаголског времена. Дакле, за сва суштинска, материјална питања велике силе морају постићи  једногласност, иначе одлука не може ступити на снагу ако постоји један негативан глас иако би све друге чланице, сталне и несталне, гласале позитивно. Оваквим начином гласања посебно је задовољена Велика Британија, јер се осигурала да јој се нико не може мешати у империјалне интересе (колоније). И САД су инсистирале на оваквој формулиу, јер Конгрес не би ратификовао било коју другу формулу. СССР се, такође, сагласио са том формулом, јер му је омогућила да се нико не може уплитати у његову сферу интереса ( у Источни блок). Тада је СССР ишао и корак даље, инсистирао је да се усвоји да велика сила има право да расправља о спору у који је умешана. Међутим, тај предлог није усвојен

 

Тај  принцип једногласности неко је (наводно неки тада познати новинар) назвао вето. Дакле, то није вето и по Повељи ОУН не постоји вето, постоји принцип једногласности.  Тај принцип једногласности утицао је да је главни орган ОУН имао од оснивања до данас бледу улогу у спровођењу основних циљева ОУН или једног главног циља – спречавање сваке врсте интервенција, ратова и сукоба. Зато је дошло до тзв. трансформације ОУН у савременим политичким односима.  Због познате кризе, 3.11. 1950. године, Генерална скупштина је на  Петом заседању донела познату резолуцију „Уједињени за мир“. Доношењем ове Резолуције може се сматрати да је извршена највећа промена у Повељи, односно самој  ОУН, а то је да се због паралисања рада Савета безбедности (принцип једногласности) неко битно питање преноси на ГС где се постиже позитивна одлука тзв. гласачком машином.

 

С обзиром на значај ове Резолуције потребно је подсетити на њене одлуке:

 

1) „Уколико Савет безбедности, услед непостојања  једногласности не може да предузме мере за обезбеђење мира, може се сазвати ГС на предлог већине било којих чланова Савета безбедности или већине чланова ОУН;

 

2) Формирање комисије од 14 чланова  (укључујући 5 сталних чланова СБ) за посматрање одржања мира  у некој области у којој сукоб угрожава међународни мир;

3) Ангажовање одређених војних снага сукобљених земаља како би одмах могле бити ангажоваане уз војне стручњаке земаља које нису у сукобу како би давали техничке савете државама у сукобу на њихов захтев;

4) Стварање комисије за колективне мере из сатва  ангажованих 14 земаља која проучава и извештава о методама који би се колективно користилиу циљу одржања и јачања мира“.

 

И данас, након више од 70 година, воде се политичке и научне расправе о томе да ли је де факто и де јуре поромењена Повеља ОУН. Тако у време насатанка те Резолуције, Е. Гирауд сматра да је извршена де факто ревизија Повеље, док је С. Енгел тврдио да се ради о неформалној ревизији Повеље, нагласивши да је погрешно назвати измене које су извршене изван формалног поступка ревизијом де факто, због тога што овај проблем означава супротан пострупак од ревизије де јуре, а не од формалне ревизије, док овој другој, формалној ревизтији као супротан појам одговара неформална ревизија о чему се у ствари и ради тј. ревизији која није извршена на основу чланова 108 и 109 Повеље (ширу парафразу става С. Енгела смо дали, јер је подржан од већег броја домаћих и страних научнуика тога времена).

 

Одредбама Резолуције „Уједињени за мир“ Генерална скупштина није   заменила Савет безбедности  већ је једноставно упрошћен механизам који се оставрује путем добровољног прихватања препорука Генералне скупштине земаља чланица у сукобу.

 

Велике силе су биле и остале против те Резолуције до данашњих дана, зато се о ревизији Повеље стално расправља, односно то је питање једна од тачака дневног реда на свим годишњим  заседањима  Генералне скупштине ОУН.

Комнен Сератлић

ВИДОВДАН

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *