Ево за време ког владара Србија кује свој први новац, ко је први увео динар и чија валута је била највреднија

Поделите:

Први познати ковани новац настао је у 7. веку пре наше ере у грчким колонијама Лидији или Фригији (данашњој Турској), а двадесет векова касније први ковани новац искован је и у Србији за време Немањића.
Та традиција се, са извесним прекидима, негује све до данас. Новац је, попут заставе, био главно обележје једне државе и доказ њеног суверенитета, а у време Немањића српска држава је, преко своје монетарне политике, заузимала веома угледно место.
Почеци кованог новца у Србији везују се за краља Радослава, сина Стефана Првовенчаног, и његове сребрне и бакарне трахеје који се датирају у период око 1230. године.

Радослављеви новчићи били су израз владареве духове и политичке повезаности са грчким (и византијским) светом, тачније били су под утицајем савременог епирског ковања Теодора Анђела, владара Епира и Солуна и Радослављевог таста.

Били су неравног, чанкастог облика, са ликом арханђела Михаила на једној страни и представом Христа или Богородице како крунише владара на другој страни. Натпис је на грчком језику, са истим легендама као и у Солунском царству тог периода.

Дванаестак новчића преживелих из тог времена израђено је од електрума (мешавине сребра и злата) остали су бакарни.

Налаз ковнице у Расу (детаљ): Градина изнад Пазаришта код Новог Пазара 26 примерка бакарног новца краља Радослава, 9 неистањених плочица за откивање новца, 9 плочица за ковање новца, 2 слитка
Налаз ковнице у Расу (детаљ): Градина изнад Пазаришта код Новог Пазара 26 примерка бакарног новца краља Радослава, 9 неистањених плочица за откивање новца, 9 плочица за ковање новца, 2 слитка

Радослављеви трахеји ковани су у творници новца у тврђави Рас у којој је пронађен и очуван цео поступак израде новца, што је јединствен налаз у Европи; ни византијски новац нема сачуван остатак целог процеса.

Пре него што се новац кује, он се излива у кружне шипке, сече се на дебље плочице па се оне потом тање и на крају се на њих урезују представе. У Расу су пронађени полуотковани бакарни примерци, неистањене плочице и слитци.

После Радослава настаје период од четрдесетак година кад се новац у Србији није ковао (за владавине Драгутинове браће Владислава и Уроша), односно не постоје материјални докази за то.

Први следећи познати новац изашао је 1276. из ковнице Брсково (у долини Таре код Мојковца), у време краља Драгутина, Радослављевог братанца. То је био први српски динар, рађен по узору на венецијански грош.

Динар Стефана Драгутина, Фото: Народни музеј
Динар Стефана Драгутина, Фото: Народни музеј

Грош је био монтерани суверен на целокупном средоземном тржишту, све време се веома водило рачуна о његовој тежини, квалитету и саставу материјала, а краљ Драгутин је ковао баш по узору на њега јер је српска држава веома напредовала у то време: Саси су крајем 13. века отворили Рудник (северозападно од Крагујевца) одакле су почеле да се ваде велике количине сребра и било је природно да се краљ веже за најјачу монету у том тренутку.

Један од најранијих примерака Драгутиновог новца је динар са заставом коју Св. Стефан (заштитник престола Немањића) предаје владару (без круне).

Постепено је застава замењена крстом а гологлави владар крунисаним; тај „крстати грош“кован је од 1310. све до Душана.

Када је Драгутин 1282. предао српски престо брату Милутину, наводно због пада с коња, наставио је да влада територијом од Рудника до Требиња.

У првој деценији 14. века тако су успостављена су два монетарна система у држави, за двојицу Немањића: Милутин је у Брскову ковао „крстати“ грош а Драгутин у Руднику свој динар.

Драгутинов „рударски динар“ не само да је био веће финоће и тежине од Милутиновог брсковског, већ је унео и иконографске новине: на њему је представљен стојећи краљ Драгутин, без владарске титуле, кога одређује само династичко име у легенди, први пут исписаној ћириличким писмом.

Око три деценије су Милутин и Драгутин упоредо ковали новац. Кован је у великим количинама и био је врло распрострањен. Примерци су пронађени на широкој територији од обала Медитерана до далеких обала Црног мора.

У том тренутку новац није био толико у употреби у домаћој привреди, није циркулисао између села и градова у Србији, већ је кован ради спољашње трговине и преко Дубровника и Котора одлазио је у Венецију.

Занимљив је податак да је 1305. Милунтинов новац потпуно преплавио монетарно тржиште града Болоње, истиснувши њихову валуту. Трговало се српским новцем све док болоњска власт није реаговала и вратила сопствени новац у своје руке.

Динар Стефана Уроша II Милутина (1282-1321) – аверс: Христ седи на престолу и држи јеванђеље. Са леве и десне стране два крина. Реверс: Краљ с круном седи на престолу и држи шар и дијадему.
Динар Стефана Уроша II Милутина (1282-1321) – аверс: Христ седи на престолу и држи јеванђеље. Са леве и десне стране два крина. Реверс: Краљ с круном седи на престолу и држи шар и дијадему.

Прве емисије брсковског новца биле су по квалитету равне венецијанском грошу. Има података да су биле и вредније тј. имале мало већу тежину од венецијанског. Све док је српски новац Драгутина и Милутина имао те карактеристике, Венеција га је радо примала.

Но, кад је дошло до пада његове вредности, додуше минималног, и на тежини и на квалитету ковине, Венеција је зауставила његов пријем. У то време, Данте Алигијери у 6. кругу Раја своје „Божанствене комедије“ (1308-20) пише следеће стихове:

„… и онај из Норвешке и Португала/ ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи/ што у зло виђе жиг млетског метала“ (XIX певање, стих 139-141).

Не зна се тачно на ког је краља Рашке Данте мислио, али неки историчари су склонији идеји да је реч о Милутину. Било како било, чињеница да је наш владар поменут у Рају а не у Паклу (како погрешно тврде неки извори) већ је доказ да се не ради о фалсификованом новцу (такође једна од заблуда) већ му је Данте замерио што је правио новац по венецијанском узору, али га је правио лоше.

Уосталом, рашки краљ уопште није у лошем друштву; у Шестом кругу Раја (намењеном душама праведника) нашли су се и Давид, Константин, Карло Велики, Трајан, пророк Језекиљ…

Најсјајнији период у ковању Немањића био је за време краља, потом цара Душана. Огромне количине његовог новца кују четири ковнице: Брсково, Ново Брдо, Рудник и Котор.

Душанов новац био је врхунац нашег новчарства у техничком, уметничком и нумизматичком погледу.

То се нарочито односи на крунидбени динар, који је издат поводом Душановог крунисања за цара у Скопљу 1346. године. Тај новац био је много више од обичног платежног средства, представљао је одраз једне идеологије и слао нескривену политичку поруку.

Динар Стефана Душана – Аверс: Попрсје Христа с нимбом. Десном руком благосиља, левом држи акакију. Реверс: Цар са круном на коњу јаше на десно. У десној руци држи скиптар са крстом, у левој акакију.
Динар Стефана Душана – Аверс: Попрсје Христа с нимбом. Десном руком благосиља, левом држи акакију. Реверс: Цар са круном на коњу јаше на десно. У десној руци држи скиптар са крстом, у левој акакију.

Наиме, Душан се самопрогласио за цара Срба и Грка, без дозволе византијског цара и византијског патријарха и преко новца је све време показивао свој суверенитет и легитимитет своје титуле. На крунидбеном динару представио је, врло смело, себе у одежди византијских царева, док му два анђела на главу стављају круну византијског типа, дакле он добија власт директно од Бога (што је тада било дозвољено само византијским царевима који су сматрани божанским изасланицима на земљи), величајући себе као византијског василевса и моћ своје нове Царевине.

Душан се на новцу потписује као Rex Rascie Stef. imp. Romanie – Стефан краљ Рашке цар Византије – из чега је недвосмислено јасно шта је желео другима да поручи.

Наш новац је имао прилично велику вредност у односу на регион. Све време смо ковали сопственим ресурсима, што говори и о великом богатству државе и владара.

Курс:

1294. године за 1 венецијански грош добили бисте 1,14 српских динара

1303. 1:1,11

1333. 1:1,25

1336. 1:1,5

1341. 1:1,45

После гашења династије Немањића 1371. обласни господари наставили су да кују новац али он никада више није достигао ни циркулацију коју је имао за време Душана нити тај квалитет и распрострањеност.

Аутор: Миона Ковачевић
(Стручни сарадник на тексту: Весна Радић, музејски саветник Народног музеја у Београду)

Извор: Блиц, Расен

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *