Комнен Сератлић: Организација Уједињенх нација (фељтон 7)

Поделите:

Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно, велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или   „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“,  итд.

 

О ревизији Повеље  и Резолуцији „Уједињени за мир“, велике силе су имале и имају негативан став. Посебно имају негативан став о ревизији Повеље и успеле су све до данашњих дана да то питање оставе отвореним. Неопходно је подсетити да је у Повељи предвиђено да се наврх десет година  рада Организације, расправља о ревизији Повеље. Међутим, на десетом засесдању ГС 1955. године, иако су извршене припреме за разматрање ревизије, није се расправљало:

 

Прво, због тога што је међународна ситуација тих година била задовољавајућа, а управо ОУН је добила највеће похвале, тако да земље које су раније биле за ревизију  (посебно несврстане) нису поставиле то питање из страха да не дође до поновног заопштравања и неспоразума у ОУН;

 

Друго, великим силама је то одговарало, јер је расправа о ревизији Повеље подразумевала смањење њихове улоге. Задржале су став заузет још у току стварања ОУН, посебно у Дамбартон Оксу и Јалти да неће да се изједначе са малим земљама. Колико велике силе не желе равноправан положај са малим земљама, показао је у тим временима став Француске (после једног неуспешног захтева Француске у ГС ОУН), изнесен у листу „Фигаро“ : „Не може се разумети да једна мала земља као што је С. Арабија, неразвијена и дивља у којој још влада робовласнички систем, има иста права као једна Француска, која има светску улогу и која је носилац културе и цивилизације“. Тада је Де Гол изјавио „да се ОУН врати на опрезност и на Повељу и предложио да  се пет великих сила, међу којима је изричито навео Пекинг уместо Тајвана, споразуме о враћању на полазну тачку, онако како су се споразумеле  прликом оснивања ОУН“.  Његов предлог да се само пет  великих сила састану у Женеви и да расправљају о ревизији, прихватиле су све велике силе. Тај састанак никда није одржан.

 

Када анализирате неке говоре предсеника великих сила на последњем заседању ГС ОУН, онда се ни у ставовима ни у реторици ништа није променило за ових  више седамдесет година – стално теже да играју главну улогу у свету. Да је постојала једногласност о најважнијим проблемима света, боље речено да су најважнија светска питања и проблеме решавале у духу свих повеља насталих на коференцијама у току оснивања, чије смо битне делове цитирали, посебно  да је постојала једногласност у СБ, не би се постављало питање ревизије Повеље и нико не би имао основ да  приговори тој тежњи да играју главну улогу.

 

Нажалост, одмах након завршетка Другог светског рата,  велике силе, посебно САД и СССР, су наставиле, да због разних интереса, идеолошких, економских, стратешких, трке у наоружању, нерешених проблема из прошлости да се понашају као што су се понашале између Првог и Другог светског рата  када се распала Лига народа (Друштво народа) која није могла да заустави Хитлера и фашизам. Иако је фашизам изазвао огромни страх код свих земаља света, иако је однео стотине милиона  живота, иако се родила идеја и у малим и у великим земљама  да се створи једна интернационалана универзална организација која ће чувати мир, поново је дошло до блоковске поделе, чији су актери управо велике силе. Једниство  међу великим слилама уочи и у току Другог светског рата  било је привидно.  Могли би смо навести хиљаде примера закулисних игара и превара, посебно између  САД и СССР-а.

 

Антихитлеровска  коалиција од првих почетака носила је у себи клице распадања, иако нема писаних докумената  који би то потврдили. Ипак неки примери на то упићују. Још 1941. године из преписке Черчил-Стаљин видљива су обећања отварања Запдног фронта, који би смањио жестину рата у СССР-у. Међутим, до отварања Запдног фронта долази тек 1944. гидине када су совјетске трупе већ срушиле  њемачку машину  и налазиле се на домаку Берлина. Мање – више у току целог Другог светског рата долазило је до бурних полемика и разилажења у ставовима управо између СССР- и западних сила (питање Пољске, Балкана, граница, окупације Немачке и др), иако финални акти говоре о јединству.  Посебно треба истаћи 1944. годину када је ситуација била толико затегнута да се у САД говорило о рату са СССР-ом у следећих 15 година. На састанку савазника у Берлину  5. јула 1945 године, кад је потписана Декларација четири силе о немачком поразу, Енглези и Американци су отворено манифестовали негодовање што су морале уступити СССР-у  неке окупационе зоне

 

Иако рат још нбије био завршен, јер су западне силе у Јалти захтевале да СССР ступи у рат против Јапана, САД обустављају испоруке оружја и друге помоћи, посебно у храни (у СССР-у је владала глад) Совјетском савезу на основу  „Закона о зајму и најму“. Акт је био непријатељски, јер је Совјетски савез имао више од 25 милиона мртвих, поља су била уништена ратом, фабрике су искључиво производиле ратну опрему, скоро ништа нису производиле за живот становништрва. Дакале, обећана помоћ од 7 милијарди долара никада није реализована. Тадашњи министар спољних послова САД је изјавио да је то акт „који никако није био на месту“.  Врхунац неповерења се догодио у Потстаму на састанку тројице великих, када су саопштили Стаљину да је бачена атомска бомба на Јапан. Од тог момента почиње једна нова опасна трка, трка у нуклеарном наоружању. кјоја траје и дан данас.  Колико је Запад био осион види се из тадашње изјаве Черчила: „Руси нам више нису потребни. Крај рата против Јапана неће више зависити од притиска њихове армије“.

Комнен Сератлић

ВИДОВДАН

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *