Проф. др Мирко М. Косић: ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊЕ У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

Поделите:

ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊА У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

Проф. Др Мирко М. Косић (Велика Кикинда, 1892 – Lugano, Швајцарска, 1956.) бавио се у емиграцији истраживањем наше политичке прошлости, где је објавио и ову расправу између осталих, под горњим насловом. Расправа је објављена у повременом часопису „ЗАВИЧАЈ“, којег је издавао у Калифорнији Никола Н. Томић, дипломирани правник, политички емигрант. Томић је потицао из племена Дробњака у Црној Гори.

И овом расправом проф. др Мирко М. Косић је иза себе оставио једно национално и корисно дело.

Расправа је објављена у броју 14. од октобра 1953. Уверени смо да је мали број Срба у свету који су сачували ову значајну и корисну расправу, коју сам у целости припремио за све читаоце Вашег портала и која гласи…

Приредио: Душан Буковић

Проф. др Мирко М. Косић: ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊЕ У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

Прва је дужност свакога од нас који је размишљао о судбини свога народа да из проживљених историјских догађаја извуче бар накнадне поуке за оне што ће доћи, како би ови били мудрији него бивши чинитељи.

У сложеном сплету узрока наше националне катастрофе будући историчари имаће (ако буду на висини бар данашње науке) да поклоне велику пажњу духовној недораслости једној изванредној сложеној ситуацији наших државника и политичара од 1918. на овамо, а која се огледа у појмовним и чињеничким заблудама око идејних основа наше народне и државне политике.

Тих је заблуда био велики број. Овде ћемо се ограничити на неколико од крупнијих које дејствују још и данас, односно чија дејства допиру и у садашње прилике. Те су заблуде, чини ми се, углавном троструке природе:

или нису знали извесне битне чињенице (нпр. да Хрвати у огромној већини нису желели „Ослобођење“ и уједињење са Србијом или да се Римска Црква неће одрећи својих тежњи за експанзијом и на Балкану, да неће лако подносити фактичну превласт православних у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца; као и да су Словенци духовно много ближи Хрватима него Србима, итд); Или да су имали помућене појмове и представе о начелним односима и могућностима заједничког државног живота (као: шта су битни чиниоци тзв. народног јединства, шта стварна дејства разних облика федерализма, у чему је сепаратизам, а у чему формални унитаризам, шта је бит „народне државе“, шта демократије односно политичког „ослобођења“ итд.); или нису схватили „знамења времена“ (тако: да је образовање државе Срба, Хрвата и Словенаца на основу „права самоопределења народа“ провизорног значаја да и моћ Француске, велике пријатељице Срба, подлеже историјском мењању, да се временом „идејне снаге“ старијих генерација претварају у шупље фразе за оне који прирашћују, да после уједињења социјалне тежње наткриљују националне тековине, да „новоослобођени“ неће вечно подносити повлаштености „ослободитеља“, да нове генерације неминовно врше ревизију вредности, мерила и појмова и де се после Првог Светског Рата темпо историјског мењања нагло убрзавао и да су се јучерашње идеје и људи брзо преживљавали тако да су физички очеви постајали духовно дедови својих синова…).

Од свих тих (и многих других) заблуда најсудбоноснијима испоставише се: а) фраза-догма о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца, б) предрасуда Срба да федерализам слаби снагу државе и да је свака тежња за аутономијом „објава сепаратизма“; в) да је Србија била прототип „народне државе“; г) да су војничке одлике „ослободитеља“ гарантија и за њихову „државотворност“.

a) „Народно јединство“

Шта чини једно мноштво људи једним народом, о томе постоје у за то питање надлежној науци, у социологији , у главном два учења: а) немачко-„конзервативна“ тзв. објективистичка доктрина, по којој заједница порекла и језика чине народно јединство и б) француско-„демократска“ тзв. субјективистичка теорија, по којој је нација „свакодневни плебисцит“ (Ренан). Оба су учења настала у вези са питањем: шта су национално Елзашани ( и северни Лонтришани) који су „германског“ порекла („крви“) и говоре као матерњим језиком немачким наречјем а – осећају се „Французима“? Интересантно је да су многи српски „интелектуалци“, по симпатијама па и образовању „француског менталитета“, а тобоже „демократе“ прихватили, већином несвесно, немачку концепцију народности: заједница „порекла“ и језика (а посто је порекло већином непознато у односу на даљу прошлост, то онда заједница језика!). И тако је код нас од филолога и њима блиских „националних наука“, историје и народописа, проглашена догма „народног јединства“ Срба и Хрвата на основу заједнице књижевног језика. Људи су побркали оно што би могло да буде (и што би желели да јесте са оним што је стварно или у истини! То је једна од честих појава код некритичких, духовно недисциплинованих људи којима језик ради испред мозга или у најбољем случају који „мисле“ осецајно а ретко и слабо логично. Тај најчешћи тип „интелектуалца“ код нас оквалификовао је Јован Цвијић са „врапчије памети“. А ти су по правилу и најгрлатији и најсамосвеснији… Тако су код Срба средњошколски наставници (а они су у сразмерно великом броју играли видне политичке улоге) декретовали „народно јединство“ Срба и Хрвата. Међутим, на хрватској страни минималан је био број оних који су прихватили ту тезу у смислу првобораца народног јединства код Срба. (И то су претежно били Далматинци – омладинци). Оно што донекле извињава заблуду Срба о народном јединству са Хрватима то је чињеница да су објективне разлике („расног“ типа, наречја, вероисповести, темперамента,…) између источних и западних Немаца, или северних и јужних Талијана (сем вероисповести) ништа мање, него ли између Срба и Хрвата. Код Срба и Хрвата били су дати објективни предуслови (особито заједница језика) али недостајао је одлучујући моменат: историјски настала свест и воља припадања једној Нацији! Можда би временом и поступно, живећи у оквиру заједничке државе, привредном и културном интеграцијом (спонтаним стапањем) свест југословенске националности наткрилила свест и осећање српске, хрватске и словеначке народности. Али за то би било неопходно на првом месту да се у заједничкој држави осецају сви стварно равноправним, дакле да нико нема више шансе за напредовање у привреди, војсци, државној служби и „политици“ већ на основу свога места рођења или места рођења жене му… А код нас је после Уједињења у том погледу терано управо у најбезобразнију крајност.

Реакција на непамет те врсте није дошла у српским крајевима од генерације која се борила за Уједињење. Моја генерација је трпела да се свугде укметише и недорасли бивши полковници, „срески“ и остали „ослободиоци“ из дубље позадине, али синови те моје генерације, који прирастоше у својој држави, не хтедоше више да подносе повлашћеност „елитних“ мангупа са Дорћола и Чубуре и цинцарско-гурбетског накота од Шапца до Власотинаца… Реакција те генерације на стварну неравноправност „ослободилаца“ и новоослобођених дошла је до изражаја у чињеници да је код Тита већина била Срба и то из крајева у којима није усташки терор кренуо Србе у шуму (Црна Гора, Бока, Војводина, Јужна Србија). Е па када су новоослобођени Срби, који су чезнули за ослобођењем од туђинске државе и Уједињењем са Србијом, убрзо „имали задовољно“ од таковог Ослобођења и Уједињења, како су се тек морали осећати Хрвати, који нису желели ни Ослобођење, ни Уједињење, па се нису ни борили за њих (него упорно против!)? Хрвати, који су имали какву-такву покрајинску самоуправу и у Хрватској-Славонији и у Далмацији и где није сваки средњошколски суплент или полицијски писар постављан у Пешти или Бечу.

б) Федерализам и сепаратизми

Народна јединства не могу се декретовати. А не може никоме ни „ослобођење“ бити наметнуто. Без унутрашње сагласности нема јединства нити истинског ослабођења и уједињења без жеље и пристанка. Зато је начело народности (националност) држава (из 19-ог века) у 20-ом веку добило своје продубљење у начелу права самоопределења. Где се проширују државне границе без слободног пристанка несумњиве већине живља нових крајева ту није могуће да се на дужи рок одржи ни демократски поредак уколико га је уистини и било.

Стварности политичких и културних односа и прилика у српским, хратским и словеначким подручјима одговарала је једино федерална организација државе и то на основи најширих покрајинских самоуправа (дакле „покрајински федерализам“). Само у оквиру тако организоване државне заједнице могло се очекивати да ће се временом и постепено моћи развити југословенски патриотизам и тако нешто што би се могло назвати и југословенском националном свешћу уз одржање посебних народних осећања, српског, хрватског и словеначког… Нешто подобно британском случају са енглеским, шкотским и велшким родољубљем.

Политички фактори Србије (Круна, „војска“ и вођство двеју главних партија) имали су 1918/20. могућност да ударе темеље таквом развоју југословенске националне будућности: Далмација је била још онда југословенски надахнута, а у Босни и Херцеговини још није узео маха политички утицај Загреба. Покрајинске аутономије одузеле би антидржавну оштрицу и тзв. мањинским питањима и на Северу и на Југу, јер би се у оквиру покрајинских самоуправа све народносне скупине диференцовале по привредним, социјалним и културно-идеолошким интересима и идејама и међусобно повезивали рецимо српски аграрци са хрватским и словеначким, најамни радници из Србије са онима из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Војводине и Словеније; грађанско-привредне скупине Срба повезивале би се са хрватским, словеначким итд. грађанским слојем, а у Хрватској и Далмацији као и у Словенији напрама клерикалним снагама груписали би се „напредни“ либерални елементи. Не би ни Далматинци, а још мање Босанци тежили под Загреб када би имали своје пуне самоуправе као што ни Македонци не би преко слободе у својој аутономији тражили бугарску власт. Тај је моменат пропуштен. Нити је у Београду било схватања за стварне могућности („Можемо ми све до Граца“ и „Ни верском јединству Срба и Хрвата ништа неће стајати на путу!“ итд.) нити су Срби политичари из Хрватске хтели да остану коначна мањина у Загребу када им се чинило могућним да владају целом Хрватском-Славонијом кроз-београдски централизам… А Светозар Прибићевић није патио од „демократских сентименталности“ како је то сам рекао, (види: Slavonic Encyclopedia, New York, 1949, стр. 1059; та он је био „државник“ – „реалиста“.

У Србији је постојало дубоко уврежено нерасположење према аутономијама. Њих су балкански народи познавали као прелазни облик ка отцепљењу од Отоманске империје: Источна Румелија, Крит, Родос, а раније Молдавска, Србија и тежње у Македонији, Босни итд. Тако је појам аутономија у политичкој свести Балканца везан за „сепаратизам“ и за тежње ка потпуном отцепљењу. А политички појмови балканских народа прожети су и османско-исламским схватањем да победник у рату влада свим задобијеним земљама и житељима, да је господство и владавина нешто што се на мачу добија и губи (па уосталом: „Зашто смо се борили!?“). Пристати на аутономије покрајина значило би одрећи се заслуженог „плена“. То ће да чине ратници само у крајњој невољи, пред опасношћу од пораза. Освојени (или и „ослобођени“) постају равноправнима са освајачем када приме Ислам, или – када ступе у тазбинске и кумовске односе са победницима, али и онда не потпуно равноправнима (један мој познаник адвокат у Београду, а рођени Сремац, обичавао је рећи: „Ево ова моја Перса, десет година како ме у смислу Српског Грађанског Закона мора да слуша и да се повињава мојим одлукама, али ипак још мисли да је она нешто више од мене пошто је ту негде из Кумодража а ја „само“ из Прека…“). То је, уосталом, тако било и у Енглеској још тамо пре 6-700 година између потомака Нормана и Саса односно Данаца…

Но „ослободиоци“ не запажају да је највећи сепаратизам у томе да за себе захтевају власт и „плен“ тј. најбоље положаје и најрентабилније „послове“ (лиферације, концесије, субвенције, провизије, царинске заштите, „хонорари“ итд.). И то не само у престоници односно од централне власти него и у „новим крајевима“ и од ондашњих „самоуправних“ власти… Највећи су стварни сепаратисти они који сматрају да им већ по месту рођења припада стварна превласт.

в) Србија „народна држава“

Они који неће да увиде (или да признају) основну заблуду „народног јединства“ и тобожње „слабости“ (нпр. Сједињене Државе, Канада, Швајцарска…) федералистичке (и то покрајинског, не народног федерализма) организације државе, позивају се најчешће на то, да је Србија била истински „народна“ или и „сељачко-демократска“ држава и да је она тај дух унела и у јединствену (централистичку) Краљевину СХС односно Југославију. Тај народно-сељачки „дух“ да претставља суштинско ослобођење и за Хрвате и Словенце и Србе Пречане, који су тобоже „робовали“ у феудалистичкој Хабзбуршкој Монархији. Нема сумње: у Србији је било и пуне друштвене и знатне политичке демократије (бар од 1903.). У томе је и била њезина привлачност за „пречанске“ Србе и напредне Словенце (и понеког Хрвата). Но било је још нечега у Србији што није било ни „народно“ ни „сељачко-демократско“, а што је избило у Југославији „на предњак“, особито када је утрнула политичка демократија (а и друштвена почела да замире). То је онај специфични „балканизам“ у менталитету варошана, не само у Србији, него и у Бугарској, Румунији и границама до пре 1918, у Грчкој. Вароши (управо варошице, бар до јуче) на целом Балкану представљају легла туђинског „левантијског“ (неки страни посматрачи додају још и византијског), паразитско-шићарџијског „духа“ средине, која је од искона била разнородна-туђинска према околном сељачко-пастирском народу Срба, Бугара, Румуна и Арбанаса. У варошима Балкана живео је и даље оријенталско-левантијски менталитет некадање византијске цивилизације, чије „левантијство“ је још зановљено приливом Турака и свега оног етничког наноса у њиховом поводу: Јермена, Грка, Цинцара, шпањолских Јевреја, а нарочито Цигана разних „поврза“ (од етиопских и мисирских до хиндостанских). У Отоманској Империји су ти елементи уживали стварну повлаштеност према сељачко-пастирском српском, бугарском или румунском народу и то зато, јер они у крајевима тих народа нису предсстављали носиоце национално-политичких традиција. А познато је да је у Отоманској Империји цела грађанска, а особито привредно-финансијска администрација, била у рукама Грка и Јевреја. (Нарочито су Јевреји уживали велике повластице и тако је разумљиво да су нпр. 1878. године Јевреји Србије захтевали од Берлинског Конгреса да не призна Кнежевини Србији пуну независност од Турске).

Тај туђински варошки елеменат развио је кроз векове посебан однос према држави у којој је живео и према народу у чијој је средини „паре печалио“: без труни осећања одговорности према држави и њезиној судбини, трабанти скутоноше туђинских властодржаца, а бездушни исисивачи и пљачкаши (у неуморној грамзивости и безобзирном „зеленаштву“ према неписменом и бесправном рајетину) и то не само као „чорбаџије“, трговци, еснаф-људи и имаоци „спекулативне радње“, него и као владике и проте Грци међу Словенима или Румунима (Стефан-Стевча Михаиловић у својим мемоарима, издање Српске Академије Наука, Београд 1928, стр.55, забележио је како је још у првој половини 19-ог века слушао у Нишу у српској цркви месног владику, Грка проповедати на турском језику). Чиновници, без савести и без знања и способности, а без сваке савести, видели су у раји само могућност гулења и отимања. Раја је била бесправна и презрена „стока“ за те носиоце једино постојеће „јелинске културе“ или богом изабране израиљске премудрости. И само хајдучија је значила могућност раје да се „наплати“ и на турском силнику и паразитском Грку, Јеврејину, Цинцарину – али то су били само изузеци, а варош је била тврда бусија тих паразита. У варошицама Балкана кроз векове учвршћивао се менталитет подвалаџијства, „челепирлука“ (по најнижим ценама откупити сељаку његову муку, а по највишим продати му „бофл“ – робу из Царевине или „из Цариграда“), посредништва код власти, а све то у ситничавој завидљивости и крајњој нескрупулозности конкурената-паразита који се денунцијацијама код властодржаца у злобној међусобној суревњивости „изграђивали“ и „подваљивали“. Јован Цвијић указао је на то, да се велик део метода (подметања и „прикачивања канте“, једном речју подвалаџијства) партијско-демагошке „политике“ на Балкану не своди на хајдучку крв тобожњих предака партијских „првака“ него на „дух“ покварене ненародне чаршије, Цинцара и осталих туђинских сливака. (Туђинац уопште има свугде мање обзира према народним схватањима средине у којој борави само да би „зарађивао“). А траје генерације и генерације да се туђинци, када нису усамљени појединци него читаве „колоније“ – скупине истински, не само површно и привидно, „претопе“. (Ђорђе Вајферт се на самрти одрекао и Светог Ђорђа, своје тобожње „Славе“ и масонства и вратио се у крило Свете Римске Цркве и швапске нације).

Те балканско-левантијске ненародне варошке средине толико су у себе устаљене и вирулетне да прожимају својим менталитетом и све новопридошавше елементе и то свеједно да ли су то отпаци патријархалног села или може бити дошљаци „из Европе“ (тако нпр. и потомци оних Пруса-Штурма, Лилера и др. – што дођоше за време Краља Милана, постадоше прави Балканци…). Није првенствно „раса“ која уобликује менталитет и морал него друштвено-културна средина. А та левантијска варошка цивилизација показује се у вароши редовно јачом од патријахално-сеоске. И само изузетно људи произишли из добрих сеоских задруга одржавају и у вароши свој задружно-честити патријархално-домаћински дух. Познато је колико је велик удео Цинцара у „вишој бурзоазији“ и Србије. И када је мушка лоза српска са села често је женска страна варошко-цинцарска са доминирајућим утицајем (захваљујући престижу старије варошке културе) цинцарске тазбине. (Карактеристично је за велик утицај Цинцара у Србији нап. да је и вођство Српске Земљорадничке Странке, пошто је изинтригриран Србин, отац земљорадничког задругарства Мика Аврамовић, прешло на два Цинцарина еснаф-дипломате и цинцарских зетова, а који се сродише и са Јеврејима… па то ти је онда залога „земљорадничке идеологије“…). Но многи не знају да смо имали и генерала и министара и професора Универзитета и вероучитеља пуно – или полукрвних Цигана…

Од нарочитог је значаја однос српског народа са Јеврејима. Били смо не само најтолерантнији него и хумани према њима (једино Недићева влада није учествовала ни у каквим антијеврејским мерама!). Имали смо Јевреје или полу-Јевреје министре, председнике Академије наука и професоре Универзитета, армијске генерале и амбасадоре. Одликован је Светим Савом не само Геца Кон, него и извозничарка перја и живине Хартманка из Суботице… па ипак су нам упропастили завидан углед који смо имали у Сједињеним Државама Словенци и Хрвати путем својих јеврејских веза (преко својих јеврејских жена), од Адамича, до Радића, и ништа нам не вреде „наши“ Јевреји: разни Симићи, Шантићи, Гавриловићи… Од куда то? Од куда је то да странци, који дођоше у додир са народом Србије заволеше га али који нас знају само по нашим политичарима, дипломатском особљу или новинарима ни мало нас не цене, шта више убрзо нас презиру односно не могу да подносе? А одкуда и то да се у Србији странци појединци брзо асимилују док „Београд“ није био успео да задобије са својом политиком ниједну етничку „мањинску“ групу (него је шта више успео да отуђи и своје најбоље пријатеље у Војводини или Далмацији, чак и међу самим „челик-Србима)? А изгледа да се чак и демонски-генијална „раса“ Јеврества стерилизује у додиру са балканском чаршијом, која по правилу производи или интелектуалне или моралне „мућкове“, свеједно да ли је гнездо цинцарско, јеврејско ( или „пола Атина а пола Палестина“), греческо, јерменско, циганско или и „српско“ пореклом из Врбице или Кораћице… И та је балканска варош са својим ненародним менталитетом одвела и државу и народ 1941. године у катастрофу – која није била неминовна. А одатле и у комунистички пакао 1944/…

г) Ослободиоци – „државотворци“

Јован Скерлић поставио је једном тврдњу да се интелигенција Србије није школовала на „помућеним изворима“ културе у Пешти и Бечу него у великим европским центрима у Паризу и Берлину. Оставимо по страни што је са тиме Скерлић показао да му није било познато колико је у Бечу било и више и старије културе него ли у Берлину! Али ни он ни многи други у Србији нису схватили да би бар за будуће државнике и политичаре Србије важније било да упознају политику Аустро-Угарске него оно што су њихови студенти могли за неколико година (а пошто су већ били духовно обликовани у балканској варошкој средини!) боравка у Паризу или Берлину да приме од оног што је до њих допирало.

Српске победе у балканским ратовима приписивао је Јован Цвијић у првом реду културном ступњу народа Србије негде између примитивности и високе културе. Но, оно што војник извојева, то не умеше да изграде и одрже политичари и интелигенција што се образовала на „непомућеним“ изворима Париза и Берлина… Они који нису имали ни основна знања о политичким реалностима у новим крајевима, а нарочито о снагама које ће спречити консолидацију државе као и онима које би могле да унапреде стварно уједињавање, оперисали су десетак година са полицијско-писарским фразама „непоуздани“, „антидрзавни“, „сепаратисти“… Сматрали су, говорили и писали да је Степан Радић тобоже „неурачуњив“ и „недоследан“ а нису схватили да је Радић (исто као Др Мачек сада!) имао једну основну линију: извојевати Хрватству пуну државност – па у Југословенској Конфедерацији „од Јадрана до Црног Мора“ Србе држати у бугарско-католичким кљештима. Када су Срби најзад после безумничке катастрофе од 1941. године увидели да је Југославија неодржива сем федерално организована, опет њихови политичари не схватају да би народносни федерализам ( дакле заједница српске, хрватске и словеначке јединице) био само прелазна фаза ка отцеплењу Хрватске ( и Словеније).

Један од тих наших политичара (представник 5% „земљорадника“ колико их је било по одбитку комуниста, који у тој странци нађоше прихватна склоништа) потпуно блеферски прети Хрватској – ратом, ако би хтела да се отцепи… На то има само један одговор: „иш не праши!“

Они који 1918. године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује“ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске ( види: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство“ владаоца…

Наши политичари и бивши дипломатски претставници су великим делом одговорни и за државну и националну катастрофу и за упропаштени углед и добар глас српског народа, нарочито у Сједињеним Државама, не могу никако ни после свега да се ослободе злосретне „фикс-идеје“ о Југославији (као тобожњој „међународној потреби“ – а може да испадне „међународна потреба“ и обнова неке католичке „Подунавске Конфедерације“ или и одвајања нап. Војводине и Македоније као посебних аутономних подручја непосредно под Европском Унијом или У. Н-ом да би као „мултинационална подручја“ престала бити разлогом спорова и сукоба између суседним им националним државама…). А постоји опасност да док они јуре за колима која неће да их повезу, промаше моменте могућности за друго куд и камо конструктивније решење: Балканска Унија Румуније, Грчке, Србије, Бугарске и Албаније. Пацификација и политичка, привредна и културна интеграција Балкана извесно је крупнија „међународна потреба“ него у себи парализована и на дуг рок неодржива Југославија!

(Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).

Поделите:
7 replies
  1. Petar Maljevic
    Petar Maljevic says:

    Vi koristite citate ljudi koji su bili ama bas sve suprotno od Udbaske politike za koju se zalaze Vidovdan…da biste popljuvali one koji su bili za tu drzavu i taj sistem. Molim vas, Mirko Kosic je bio viceguverner banke Srbije za vreme rata i novcano je pomagao Ravnogorski Pokret. Isti Pokret koji je do kraja rata ostao pro-americki i pro-engleski cak i kada su ga svi izdali. Vi ovo namerno radite….ili ste prirodno glupi, ili mislite da su citaoci prirodno glupi….ili mislite da vam je sve dozvoljeno i da je ovo samo jedna bezgranicna propagandna zajebancija. Shvatite Srbija ce uci u NATO i u EU, drugog puta joj nema…..kleli ste se tako 2001, 2002 kako niko nikad nece da preda komunistickog generala ratka mladica zapadu. Predat je. Vama se gospodo blizi kraj. Ovo flip-flopovanje, zamena teza i laganje……vi brojite poslednje mesece. Draza ce mrtav da vas pobedi jer mi ulazimo u zapadnu hemisferu. Druge nema.

    Одговори
    • Istocna atmosfera
      Istocna atmosfera says:

      Sta ce dobiti Srbi u toj zapadnoj „hemisferi“? Cuo sam da tamo na auspuhe ispadaju ljiljani; da kad sunce grije po saksijama na prozorima pupaju evri i dolari; kad se, sa oprostenjem, pokakis da cokoladne bananice ispadaju; a kad pishkish „fanta“ izlazi i, vele, odma je pakuju na kraju cevi; kad vetar duva odma ga „huawei“ preusmerava u klimu, a misaono ti stimas termostat tako da si „onaj koga vetrovi slusaju“…vele ne moras se muciti i djecu radjati, zavoditi zene i to…to sad ide u…znas, ono otpozadi. Drvoredi svuda, i sve razniE valuta izraslo, oces dolare, oces jevre, al ne smijes puno trgati samo koliko ti treba radi jednakosti i ravnopravnosti.

      U toj zapadnoj hemisferi, jel istina da se g*vna iza kerova kupe…zamisli onda kako je oeku, kad se cukina g*vna skupljaju, onda coek moz da cini sto mu volja…eeeee, kad li cemo mi tamo.

      Hrvati cujem svi tamo odose? A, zbilja, kud ce oni, zar nije ta hemisfera dosla kod njih…130 tisuca ove godine otislo u tu hemisferu iz Orvacke, Rumuni…vele da Rumuni u toj hemisferi nista ne rade, sjede, kaze, pred prodavnicama a pare sipaju u sesire im guraju, u kartonske kutije, u konzerve, u plasticne case…zvoni! Dzaba jedu, dzaba spavaju, sve dzaba…hemisfera nije za za*ebanciju…imaju i Ombudsmanove, ko nas Sasha…nisu nako lepi ko Sale, al imaju…

      Одговори
    • Servility
      Servility says:

      Zakon o zemljistu se sprema jerBO kad Serbi usetaju u JEVU nece znati sta ce od para, pa ce poceti da rade i grade, eeeee, zbog radi toga, ima itno da se zastiti serbska zemlja….jarbo kad vec za Serbe nastampani jevri krenu u opticaj, komad serbske zemlje bice skuplji nego u Seulu.

      Jos ce svaki serb(in) dobiti, pored jevrica kolko im dusa zeli, jednu pusku od NATO-va, i dobice svaki muskarac crvene tangice za kresanje, i dobice i lizalo…sram vas bilo udbasi, jer(e) dezinformisete narod, nazadnjaci jedni…znate li da je Council za regionalnu sardnju kvavav znoj ulozio da Serbi imaju bolju buducnost…priznajte KosovA i dobicete po tulumbu pride…jerbo vako nemere vise, moramo na zapad „i ne okreci se sine“…

      Одговори
  2. Философ
    Философ says:

    Дубоко поштовање уваженом професору. Потписник текста и проф. др Богољуб Шијаковић су двојица светлоносаца на БГ универзитету. Шијаковића неће истерати јер је под сводовима ПБФа, али овога…видимо већ ударају.

    Одговори
  3. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    СРБИЈА И БАЛКАНСКА УНИЈА

    Проф. Др Мирко М. Косић ( Велика Кикинда 1892 – Lugano, Швајцарска, 1956, “највећи социолог Југославије и један од најпризнатијих социолога света и одличан економиста и статистичар”, како то лепо рече проф. др Л. М. Костић. Проф. Косић је у емиграцији објавио између осталог и ове значајне расправе: “JЕ ЛИ 27 МАРТ 1941 ПЛАЋЕН”, “ГРОБАРИ ЈУГОСЛАВИЈЕ – КО ЈЕ ‘ДРСКО ЛАГАО’ – ОКО 27. III. 1941”, “НА ИСТОРИСКОЈ РАСКРСНИЦИ”, “ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊА У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ”, “ДВА СВЕТА МЕЂУ НАМА САМИМА”, “AUS DEN TIEFEN DES BALKANS”, “POLITTISCHE SOZIOLOGIE”, “ZELLEN UND CLIQUEN” итд…

    Oва значајна и корисна расправа је објављена у Српском народном календару-алманаху “Американски Србобран”, коју сам у целости припремио за све читаоце Вашег портала и која гласи…

    Приредио: Душан Буковић

    Др.МиркоМ.Косић
    проф. универзитета

    СРБИЈА И БАЛКАНСКА УНИЈА

    НАРОД – “нација“ је животна заједница, заједница културе и историјске судбине једног мноштва људи, који по правилу (али не свагда!) говоре једним истим језиком и верују усвоје заједничко порекло (или “једнокрвност“). У сваком случају: тек свест о припадности једном народу, вољна сагласност са учествовањем у народном скупинском (“колективном“) животу одлучује о “народности“ појединца и групе. Није дакле довољно да стварно говоре или пишу људи једним језиком, да показују сличност расног изгледа (висина раста, облик главе, носа, боје косе и пута итд.), да имају исти или сличан начин живота, обичаје и погледе на животне вредности (циљеве) и тежње односно иста или слична схватањаа о добру и злу, о часном и поштеном, лепом и ружном, разумном и лудом. Није довољно ни то да такви људи живе на заједничком тлу – територији – па и унутар граница једне државе. Одлучујуће је: да се осећају припадницима једне народносне (националне) заједнице, да свесно желе да остану заједно, да деле историјску судбину унутар заједничке државе, да су према сваком другом народносном “колективу“ једно.

    Држава је највиша политичка организација, која кроз прави поредак, а располажући искључивим правом употребе силе – принуде, регулише животне услове (погодбе) свега живља на државном подручју. У 19-ом веку европски културни народи признаће три водећа начела као потребна за остварење што повољнијег политичког поретка: а) начело народности по којем свака држава треба да обухвата (тј. да је највиша политичка организација) људе једне народности и то тако да један цео народ живи у границама једне своје државе; б) начело демократије захтева да у вршењу државне власти учествују сви одрасли чланови народне заједнице, да је “народ извор и утока власти“ тј. да власт потиче од народа, да је под његовом колнтролом и одговара њему, и в) социјално начело истиче потребу да у народносној и демократској држави власт не води бригу о онима који су, као моментална већина у могућности да кроз законодавство и управу удовољавају само својим интересима и тежњама, него једнако и о оним слабијим припадницима народне заједнице, који истина нису “на власти“ али који су привредно, просветно, здравствено па и друштвеним важењем заостали (одн. запостављени били) према општем просеку целе народне заједнице. О њима народна заједница кроз своју државну политику треба нарочито да води бригу већ из сопственог интереса самоодржања у међународној утакмици.

    Када са та три основна начела модерне државности приступимо упоређивању стања у Србији од после 1903 и у “Југославији“ од после 1919. брзо ћемо уочити да је Србија била и народносна и демократска и социјална држава, ништа мање но било која савремена јој “западно-европска“ демократија. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца није било стварне демократије (ни онда када је формално имала парламентарне владе), није било социјалног духа (поред свег напредног радничког, аграрно-реформног и здравственог законодавства), а није било тога првенствено зато што је “Југославија“ у своје темеље узидала једну неистину – заблуду а то је: да су Срби и Хрвати и Словенци један народ. Неистина “народног јединства“ провлачила је за собом основно погрешну државну организацију (унитаристичку државу са централистичком управом), а због ове је сав политички живот Југославије од 1918 па до 1941 стојао у знаку “српско-хрватског“ спора, услед кога су Срби жртвовали и своју демократију, а нису могли да у довољној мери одрже ни социјални дух своје народне и демократске Србије. Јер крупна је била заблуда да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Хрвати (са незнатним изузецима) нису се никада осећали са Србима једнима и нису желели државну заједницу са њима. (А и Словенци су из рационалних разлога били за Југославију: бити раван ортак са 1/12 улога, па још уз то онај “трећи“ који одлучује између двојице који се стално споре…). Нити су Срби, Хрвати и Словенци један народ, нити су они сваки посебно само “племе“. Та заблуда потиче од заједнице књижевног језика (али не и саме књижевности!) Срба и Хрвата. С каквом лакомисленошћу и несавесношћу је код нас “изграђивана држава“ лепо илуструје и то да је у Видовданском Уставу декретован као службени језик државе “српско-хрватско-словеначки“, а такав језик нити је постојао нити је било услова да постане ( па су исти “државници“, који су га декретовали, учинили све да се словеначки развије у коначан и посебан и научно-књижевни језик оснивањјем словеначког Универзитета у Љубљани, чему је неминовно следило и оснивање Словеначке Академије Наука и Уметности…).

    Хрвати нису само посебан народ (пошто имају свест о својој народној посебности) него су имали (у средњем и “вишем“ сталежу бар) и своју државну идеју тј. тежњу за васпостављањем своје државности (Словенци су тада били свесни да им је само у заједници са Србима и Хрватима народни спас од Немаца и Талијана). Срби тј. властодршци (Круна, војска, висока бирократија, политичари) сматрали су да је њихова историјска задаћа да у Хрватима “пробуде“ свест о народном јединству са Србима, веровали су да ће их кроз “грађанске слободе“ и “равноправност пред законима“ задобити за државну заједницу са Србима. Они су превиђали да “грађанске слободе“ и “равноправност пред законима“ задовољавају појединце и групе у оквиру једнонародних држава ( па и ту само у колико не постоје знатне културне и духовне разлике између појединих покрајина!) али не и посебне народе (или културно и духовно одударне покрајине). Посебни народи теже и за својим посебним државама ( а културно различите покрајине за својом самоуправом) – без којих се осећају угњетаваним поред свих “грађанских слобода“ и “равноправности пред законима“ ( које су уз то често само мртва слова на хартији а стварност зависи од тога је ли државни орган који примењује законе “наш“ или “њихов“…).

    Зверским покољем (а не у “грађанском рату“ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само “Усташа“!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки “наци“! а да шта су били ти “наци“ него огромна већина Немаца? Баш као и “Усташе“ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција “народног јединства“. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост “нашим заједничким непријатељима“ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска Рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба. Други опет наводе: прошло је доба опстанка малих држава, зато нам не вреди имати само малу “Велику Србију“ ( са њезиних у најбољем случају 9-10 милиона становника) него нам треба Југославија са бар 16 милона душа. Но ко рече да су одиста “преживеле“ мале државе? Куд би “јадна“ Швајцарска, па куда Холандија, Данска, Белгија и Норвешка, Луксембург, Лихтенштајн и весели Монако? А видимо да нису у извесном погледу “довољне“ ни државе од 40 и више милиона становника: Француска, Италија па можда ни сама Велика Британија… Државна заједница Срба и Хрвата није трајно могућа ни зато јер нема тог државничког ни државно-правног генија на земљиној кугли који би могао тако организовати национални (не покрајински) федерализам Срба, Хрвата и Словенаца да Хрвати не би у њему својим урођеним саботерством стално кочили правилно функционисање државне заједнице. У добу каквог-таквог планског управљања привредним и социјалним односима немогуће је живети у државној заједници са другим народом који сматра да је подређен и искорисћаван па и угњетаван ако се у свему и стално не жртвују и основни интереси осталих “јединица“ његовим захтевима и прохтевима.

    Но, постоји данас још један крупан разлог да ми Срби преоријентишемо наша државно-политичка схватања и тежње: сада средином двадесетог века свет је почео да сумња у спасоносност народносног начела као темеља образовања држава. Односно уско схваћена “народност“ као заједница језика (и књижевности) проширен је на заједницу “народне културе“ у којој престижни значај стиче заједница вере и морала, схватање живота и сродности карактера и темперамената. Тако су сада после Другог Светског Рата образоване нове државе Пакистан, Хиндустан, Израиљ ( а донекле и Киринејка ) не на основу једнојезичности њиховог живља него верско-духовне солидарности. А не држи приговор да су то све “источњачке“ државе јер Израиљ је по својем привредно-техничком развојном ступњу као и по високој рационалности свога народа куд и камо “западњачкији“ од рецимо Португалије, географски најзападније државе европског копна. А ако је стварна потреба за што већим заједницама привредних и одбрамбених подручја и томе можемо удовољити без неприродне и крваве “државне заједнице“ са “браћом“ Хрватима. Срби су народ Балкана а Балкан је другородна кулурна сфера него ли подручје “хиљадугодишње западне“ ( у ствари средњевековне сталешке и фудалне угарске ) културе Хрвата или католичко-алпијско-немачке Словенаца. Ми смо вековима били изложени утицајима Византије и Османлија, баш као и Грци, Бугари и Румуни, сви смо православне вере а борба са Византијом заједничка је нама и Бугарима, са Турцима свима балканским народима. Примеса грчко-цинцарске крви заједничка је грађанству свију балканских народа. И још много што-шта друго. Конфедерација једнонародсносних балканских држава у Балканској Унији природнија је и солиднија творевина него поновно спрезање православних и балканских Срба са “западно-европским“ (!) крвницима Хрватима (којима секундирају Словенци данас кроз своју тобожњу “неутралност“ а сутра би отворено из католичке солидарности под заједничким руководством Ватикана…). Између Срба, Грка и Румуна нема никаквог националног спора а сво троје довољни су да уразуме за вечна времена Бугаре (који би у “Великој Југославији“ “од Јадрана до Црног Мора“ свагда били савезници Хрвата против Срба!). Срби и Грци довољни су да “уоквире“ и Албанију а Срби и Румуни (у споразуму са Чешком) држали би и Мађаре у њиховим данашњим границама. Хрвати и Словенци као католички јужни Словени могу да улазе у конфедералне односе било са Италијом било са Немцима и Мађарима. Али на Балкану, као претставници римо-католичког експанзионизма, немају шта да траже (сем у Далмацији до Неретве, ако Далматинци не би претпостављали да остану онде где је и њихово залеђе…).

    Споразум првенствено између Срба, Румуна и Грка, па са Чесима и Украјинцима, данас је пречи и реалнији политички задатак припремања сутрашње слободне Европе него шуровања српских “Југословена“ са хрватским уцењивачима и словеначким “неутралцима“. Балканска Унија слободних балканских народних држава треба да је наш конструктивни допринос умирене слободне Европе од сутра, а без жрвовања и једног животног интереса српског Народа. Јер његових жртава и жрвовања већ је превише… (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).

    Одговори
  4. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    СРБИЈА И БАЛКАНСКА УНИЈА

    Проф. Др Мирко М. Косић ( Велика Кикинда 1892 – Lugano, Швајцарска, 1956), “највећи социолог Југославије и један од најпризнатијих социолога света и одличан економиста и статистичар”, како то лепо рече проф. др Л. М. Костић. Проф. Косић је у емиграцији објавио између осталог и ове значајне расправе: “JЕ ЛИ 27 МАРТ 1941 ПЛАЋЕН”, “ГРОБАРИ ЈУГОСЛАВИЈЕ – КО ЈЕ ‘ДРСКО ЛАГАО’ – ОКО 27. III. 1941”, “НА ИСТОРИСКОЈ РАСКРСНИЦИ”, “ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊА У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ”, “ДВА СВЕТА МЕЂУ НАМА САМИМА”, “AUS DEN TIEFEN DES BALKANS”, “POLITTISCHE SOZIOLOGIE”, “ZELLEN UND CLIQUEN” итд…

    Oва значајна и корисна расправа је објављена у Српском народном календару-алманаху “Американски Србобран”, коју сам у целости припремио за све читаоце Вашег портала и која гласи…

    Приредио: Душан Буковић

    Др.МиркоМ.Косић
    проф. универзитета

    СРБИЈА И БАЛКАНСКА УНИЈА

    НАРОД – “нација“ је животна заједница, заједница културе и историјске судбине једног мноштва људи, који по правилу (али не свагда!) говоре једним истим језиком и верују усвоје заједничко порекло (или “једнокрвност“). У сваком случају: тек свест о припадности једном народу, вољна сагласност са учествовањем у народном скупинском (“колективном“) животу одлучује о “народности“ појединца и групе. Није дакле довољно да стварно говоре или пишу људи једним језиком, да показују сличност расног изгледа (висина раста, облик главе, носа, боје косе и пута итд.), да имају исти или сличан начин живота, обичаје и погледе на животне вредности (циљеве) и тежње односно иста или слична схватањаа о добру и злу, о часном и поштеном, лепом и ружном, разумном и лудом. Није довољно ни то да такви људи живе на заједничком тлу – територији – па и унутар граница једне државе. Одлучујуће је: да се осећају припадницима једне народносне (националне) заједнице, да свесно желе да остану заједно, да деле историјску судбину унутар заједничке државе, да су према сваком другом народносном “колективу“ једно.

    Држава је највиша политичка организација, која кроз прави поредак, а располажући искључивим правом употребе силе – принуде, регулише животне услове (погодбе) свега живља на државном подручју. У 19-ом веку европски културни народи признаће три водећа начела као потребна за остварење што повољнијег политичког поретка: а) начело народности по којем свака држава треба да обухвата (тј. да је највиша политичка организација) људе једне народности и то тако да један цео народ живи у границама једне своје државе; б) начело демократије захтева да у вршењу државне власти учествују сви одрасли чланови народне заједнице, да је “народ извор и утока власти“ тј. да власт потиче од народа, да је под његовом колнтролом и одговара њему, и в) социјално начело истиче потребу да у народносној и демократској држави власт не води бригу о онима који су, као моментална већина у могућности да кроз законодавство и управу удовољавају само својим интересима и тежњама, него једнако и о оним слабијим припадницима народне заједнице, који истина нису “на власти“ али који су привредно, просветно, здравствено па и друштвеним важењем заостали (одн. запостављени били) према општем просеку целе народне заједнице. О њима народна заједница кроз своју државну политику треба нарочито да води бригу већ из сопственог интереса самоодржања у међународној утакмици.

    Када са та три основна начела модерне државности приступимо упоређивању стања у Србији од после 1903 и у “Југославији“ од после 1919. брзо ћемо уочити да је Србија била и народносна и демократска и социјална држава, ништа мање но било која савремена јој “западно-европска“ демократија. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца није било стварне демократије (ни онда када је формално имала парламентарне владе), није било социјалног духа (поред свег напредног радничког, аграрно-реформног и здравственог законодавства), а није било тога првенствено зато што је “Југославија“ у своје темеље узидала једну неистину – заблуду а то је: да су Срби и Хрвати и Словенци један народ. Неистина “народног јединства“ провлачила је за собом основно погрешну државну организацију (унитаристичку државу са централистичком управом), а због ове је сав политички живот Југославије од 1918 па до 1941 стојао у знаку “српско-хрватског“ спора, услед кога су Срби жртвовали и своју демократију, а нису могли да у довољној мери одрже ни социјални дух своје народне и демократске Србије. Јер крупна је била заблуда да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Хрвати (са незнатним изузецима) нису се никада осећали са Србима једнима и нису желели државну заједницу са њима. (А и Словенци су из рационалних разлога били за Југославију: бити раван ортак са 1/12 улога, па још уз то онај “трећи“ који одлучује између двојице који се стално споре…). Нити су Срби, Хрвати и Словенци један народ, нити су они сваки посебно само “племе“. Та заблуда потиче од заједнице књижевног језика (али не и саме књижевности!) Срба и Хрвата. С каквом лакомисленошћу и несавесношћу је код нас “изграђивана држава“ лепо илуструје и то да је у Видовданском Уставу декретован као службени језик државе “српско-хрватско-словеначки“, а такав језик нити је постојао нити је било услова да постане ( па су исти “државници“, који су га декретовали, учинили све да се словеначки развије у коначан и посебан и научно-књижевни језик оснивањјем словеначког Универзитета у Љубљани, чему је неминовно следило и оснивање Словеначке Академије Наука и Уметности…).

    Хрвати нису само посебан народ (пошто имају свест о својој народној посебности) него су имали (у средњем и “вишем“ сталежу бар) и своју државну идеју тј. тежњу за васпостављањем своје државности (Словенци су тада били свесни да им је само у заједници са Србима и Хрватима народни спас од Немаца и Талијана). Срби тј. властодршци (Круна, војска, висока бирократија, политичари) сматрали су да је њихова историјска задаћа да у Хрватима “пробуде“ свест о народном јединству са Србима, веровали су да ће их кроз “грађанске слободе“ и “равноправност пред законима“ задобити за државну заједницу са Србима. Они су превиђали да “грађанске слободе“ и “равноправност пред законима“ задовољавају појединце и групе у оквиру једнонародних држава ( па и ту само у колико не постоје знатне културне и духовне разлике између појединих покрајина!) али не и посебне народе (или културно и духовно одударне покрајине). Посебни народи теже и за својим посебним државама ( а културно различите покрајине за својом самоуправом) – без којих се осећају угњетаваним поред свих “грађанских слобода“ и “равноправности пред законима“ ( које су уз то често само мртва слова на хартији а стварност зависи од тога је ли државни орган који примењује законе “наш“ или “њихов“…).

    Зверским покољем (а не у “грађанском рату“ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само “Усташа“!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки “наци“! а да шта су били ти “наци“ него огромна већина Немаца? Баш као и “Усташе“ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција “народног јединства“. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост “нашим заједничким непријатељима“ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска Рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба. Други опет наводе: прошло је доба опстанка малих држава, зато нам не вреди имати само малу “Велику Србију“ ( са њезиних у најбољем случају 9-10 милиона становника) него нам треба Југославија са бар 16 милона душа. Но ко рече да су одиста “преживеле“ мале државе? Куд би “јадна“ Швајцарска, па куда Холандија, Данска, Белгија и Норвешка, Луксембург, Лихтенштајн и весели Монако? А видимо да нису у извесном погледу “довољне“ ни државе од 40 и више милиона становника: Француска, Италија па можда ни сама Велика Британија… Државна заједница Срба и Хрвата није трајно могућа ни зато јер нема тог државничког ни државно-правног генија на земљиној кугли који би могао тако организовати национални (не покрајински) федерализам Срба, Хрвата и Словенаца да Хрвати не би у њему својим урођеним саботерством стално кочили правилно функционисање државне заједнице. У добу каквог-таквог планског управљања привредним и социјалним односима немогуће је живети у државној заједници са другим народом који сматра да је подређен и искорисћаван па и угњетаван ако се у свему и стално не жртвују и основни интереси осталих “јединица“ његовим захтевима и прохтевима.

    Но, постоји данас још један крупан разлог да ми Срби преоријентишемо наша државно-политичка схватања и тежње: сада средином двадесетог века свет је почео да сумња у спасоносност народносног начела као темеља образовања држава. Односно уско схваћена “народност“ као заједница језика (и књижевности) проширен је на заједницу “народне културе“ у којој престижни значај стиче заједница вере и морала, схватање живота и сродности карактера и темперамената. Тако су сада после Другог Светског Рата образоване нове државе Пакистан, Хиндустан, Израиљ ( а донекле и Киринејка ) не на основу једнојезичности њиховог живља него верско-духовне солидарности. А не држи приговор да су то све “источњачке“ државе јер Израиљ је по својем привредно-техничком развојном ступњу као и по високој рационалности свога народа куд и камо “западњачкији“ од рецимо Португалије, географски најзападније државе европског копна. А ако је стварна потреба за што већим заједницама привредних и одбрамбених подручја и томе можемо удовољити без неприродне и крваве “државне заједнице“ са “браћом“ Хрватима. Срби су народ Балкана а Балкан је другородна кулурна сфера него ли подручје “хиљадугодишње западне“ ( у ствари средњевековне сталешке и фудалне угарске ) културе Хрвата или католичко-алпијско-немачке Словенаца. Ми смо вековима били изложени утицајима Византије и Османлија, баш као и Грци, Бугари и Румуни, сви смо православне вере а борба са Византијом заједничка је нама и Бугарима, са Турцима свима балканским народима. Примеса грчко-цинцарске крви заједничка је грађанству свију балканских народа. И још много што-шта друго. Конфедерација једнонародсносних балканских држава у Балканској Унији природнија је и солиднија творевина него поновно спрезање православних и балканских Срба са “западно-европским“ (!) крвницима Хрватима (којима секундирају Словенци данас кроз своју тобожњу “неутралност“ а сутра би отворено из католичке солидарности под заједничким руководством Ватикана…). Између Срба, Грка и Румуна нема никаквог националног спора а сво троје довољни су да уразуме за вечна времена Бугаре (који би у “Великој Југославији“ “од Јадрана до Црног Мора“ свагда били савезници Хрвата против Срба!). Срби и Грци довољни су да “уоквире“ и Албанију а Срби и Румуни (у споразуму са Чешком) држали би и Мађаре у њиховим данашњим границама. Хрвати и Словенци као католички јужни Словени могу да улазе у конфедералне односе било са Италијом било са Немцима и Мађарима. Али на Балкану, као претставници римо-католичког експанзионизма, немају шта да траже (сем у Далмацији до Неретве, ако Далматинци не би претпостављали да остану онде где је и њихово залеђе…).

    Споразум првенствено између Срба, Румуна и Грка, па са Чесима и Украјинцима, данас је пречи и реалнији политички задатак припремања сутрашње слободне Европе него шуровања српских “Југословена“ са хрватским уцењивачима и словеначким “неутралцима“. Балканска Унија слободних балканских народних држава треба да је наш конструктивни допринос умирене слободне Европе од сутра, а без жрвовања и једног животног интереса српског Народа. Јер његових жртава и жрвовања већ је превише… (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *