Први знаци раскола: Милошевић,Стамболић и Доланц су гледали филм „Девет и по недељa“

Поделите:

Миодраг Мики Савићевић, чувени директор „Генекса“, који је преминуо прошлог месеца, у великој исповести за „Недељник“ својевремено је говорио о томе како је у време сукоба Слободана Милошевића и Ивана Стамболића лично био ближи овој другој, на крају пораженој страни.
Причао је и о дружењу са братом бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, Бором, али и Стамболићем и Станетом Доланцом.

– Дружио сам се на факултету са Бором Милошевићем, Слободановим братом. Али, био сам ближи са Иваном Стамболићем, због неких породичних веза. Иван је имао слободу да ми каже свашта, а и ја њему. Он је мене потцењивао око политике, говорио је да не разумем ништа. Рекао бих можда да и нисам разумео поготово око тих превртљивих игара – испичао је он за „Недељник“.

Објаснио је и да је он „мало праволинијски човек, ако је добра калкулација, ако је добар посао, идемо на извршење“.

– Он је имао поверења у мене. Долазио је из времена „Техногаса“ да им помогнемо нешто. Полако се отварао, али политичке теме је ретко покретао. Ја сам га мало подучавао како да се облачи, око тог скијања на Копаонику који је заволео – испричао је Савићевић.

Казао је и да се није мешао у њихове односе, али и да су неки људи мислили да је имао утицаја на Стамболића. Чак су га, како је казао, звали из партије са захтевом да пренесе Ивану мишљење групе најстаријих чланова партијског руковдства да мора да одустане од Слободана као кандидата, да га замени у партији и да узме било кога другог.

Знам мог Слободана

– Признавали су му одлучујућу улогу у избору председника партије, а он није ни покушао да мења статут партијске организације. Требало је да му пренесем да ће настати катастрофа у земљи. Ја одем код Ивана, он лешкари. Кажем да сам био на једном ручку, да ме шаљу. Он ме зеза „па што седиш са њима“. Пренесем му од речи до речи. Он каже: „Ваљда ја знам шта радим, и ваљда ја знам мог Слободана“. То је почетак марта 1986. уочи фамозног Конгреса на ком је он устоличио Слободана – испричао је он.

Годину дана касније, каже, преузео је Смучарски савез Југославије.

– Ја који не могу да станем на скије, али сам то урадио због Копаоника, да би као председник Савеза утицао на календар такмичења, и да што више афирмишемо скијашки центар. То је, дакле, било пролеће 1987. године. Иван је већ почео да скија. Зове он мене и каже да се спремим на пут у Љубљану. Како идемо? Долази шофер по тебе, ја ћу организовати све, биће и вечера у возу – говорио је Савићевић.

Казао је и да је дошао у салонска кола, и да је домаћин био Стане Доланц.

– Био је ту Станетов пратилац и Слободан. Пита Слободан откуд ти овде, ја кажем „идем и ја, а Иван после иде са мном на Планицу, на завршетак сезоне у ски-скоковима“. И била је пристојна вечера, причали смо, шалили смо се… После вечере, пита Доланц тог свог пратиоца има ли неки добар филм. Каже он има један, мало је голицав. Дај да гледамо то. Слободан кад је чуо да је „голицав“ каже „ја не могу, боли ме глава, идем нешто да читам“. „Остани мало“, каже Доланц „не морамо да гледамо филм“ – испричао је Мики Савићевић.

Каже и да је први коментар Стамболићев био: „какав дркаџија“, а да је филм „био онај феноменални, звао се „Девет и по недеља“.

Ујутру су, каже, имали неки доручак, а онда су „они отишли на неке званичне разговоре, а ја сам ухватио ове моје генексовце из Љубљане“.

– Мало касније кажу ми да су брзо завршили, и да идем ја с њима у Цеље, па у Марибор. Обилазили смо тамошње фабрике. Кад се то завршило, отишли смо у једну вилу близу аеродрома, ја опет зовем ове моје генексовце, јер нисам успео ништа с њима да разговарам о нашим текућим проблемима – причао је он.

Цепамо Југославију

Казао је и да је након тога дошао Иван, који му је климнуо главом да изађе на терасу, где му је рекао: „Све је пропало, овај је откачио Словенце, неће да слуша, разлаз са њима, цепамо Југославију…“.

– После је било неко комешање, Слободан се враћа за Београд мимо протокола. Наставили смо Иван и ја, по скијашком програму, на Крањску Гору. И тада ми у колима први пут каже: „Што нисам послушао оне. Сад је много тешко – присећао се Савићевић.

Каже да је то био почетак пролећа, да га је септембру „Милошевић смазао на том чувеном пленуму“.

– Стамболић се још заносио да ће моћи да се врати, али било је касно – рекао је Савићевић.

Блиц

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *