Зашто странци истражују минерале по Србији?

Поделите:

Србија по површини није велика земља, па су јој спрам тога и минерални ресурси. Странац не може посао да направи без помоћи државе јер нема ни рудника, ни прераде, ни ичега што није усклађено са просторним планом Србије.

Пошто је у јуну у Београду одржана Европска конференција о рударству и геолошким истраживањима, овај град ће у октобру бити домаћин и генералног годишњег скупа организације Европских геолошких завода (ЕГС). Главна тема њихових заседања, на коме ће учествовати и представници САД и Канадe, јесте потенцијал минералних ресурса Србије.

Подаци показују да је у последње време значајно порастао интерес иностраних компанија за геолошка истраживања, што је Србији донело и додатна средства у буџет.

Недавна Европска конференција о рударству и геолошким истраживањима окупила је више од 160 делегата из целе Европе, али и Канаде, Азије и других делова света. Стручњаци су Србију оценили као атрактивну за геолошка истраживања, а министар енергетике и рударства Александар Антић каже да у нашој земљи већ постоје озбиљне рударске и геолошке активности.

Данас у Србији, по Антићевим речима, постоји 250 експлоатационих и више од 110 истражних поља, што ће само у овој години донети око 60 милиона долара инвестиција у истраживању. То је, како је оценио, за једну релативно малу државу озбиљна бројка и доказ да у Србији раде озбиљне иностране компаније.

Да ли то што је ЕГС 2015. године у своје чланство укључио и Геолошки завод Србије, који ће бити домаћин октобарског скупа, иако Србија није чланица ЕУ, више указује на нашу потребу да представљањем потенцијала пробамо да привучемо инвеститоре у овој области, или је више наум Европе да себи приближи ресурсе Србије? Или су се интереси поклопили?

На ово питање Спутњика, професор на Рударско-геолошком факултету др Раде Јеленковић сматра да није реч о појачаном интересовању света за нас, већ о нормалним активностима које се дешавају у области геологије коју не чине само минерални ресурси него и проучавање геолошке грађе која се не налази само у границама једне државе већ се увек протеже и на више суседних.

„Једноставно сарадња која постоји на том научном нивоу на простору који дели исту геолошку грађу терена је повод за све ово“, каже Јеленковић.

Он не спори да смо ми, у сваком случају, интересантни у погледу минералних ресурса, бакра и злата пре свега и подсећа да су две највеће светске компаније заинтересоване за те сировине. Додаје, међутим, да то није ништа спектакуларно, нити велико.

„Србија је, пре свега, мала земља, која са 88.000 километара квадратних површине не зaхвата велики део светског копна, тако да и укупне количине минералних ресурса које се код нас налазе нису спектакуларне ни посебно велике у светским размерама“, напомиње професор који је највећи део свог научног рада посветио управо минералним сировинама.

Он указује да ти ресурси представљају минерално-сировински потенцијал спрам површине наше земље и броја становника који имамо.

„Оно што је јако добро јесте што су последњих година код нас присутне иностране компаније које имају велики капитал и велико искуство у истраживању. Оне су дошле до проналаска неколико нових лежишта за које ми раније нисмо знали, тако да са тог аспекта ми јесмо интересантни, али ништа више него у односу на друге делове света“, сматра Јеленковић.

Тамо где постоји минерални потенцијал присутне су и стране компаније које тај потенцијал истражују, закључио је он.

И наш експерт у области рударства и геологије, некадашњи помоћник министра енергетике, Зоран Теодоровић, сматра да Србија не спада ни у богате, ни у сиромашне земље рудним богатствима. То је илустровао бројкама о бакру.

„Ако узмете нашу производњу бакра, у најбољим данима смо правили 100.000 тона. Ако вам кажем да само једна пољска компанија у самој Европи прави 500.000 тона онда вам је јасно да ти наши бројеви на европском тржишту не представљају бог зна шта“, каже Теодоровић за Спутњик.

Mеђу перспективним толико да њихов значај премашује границе наше земље, он види само лежишта литијума и најновија налазишта злата и бакра код Бора.

„То што ради Рио тинто у Јадру и Невсон у Бору су два пројекта који могу да имају значајнији прогрес“, сматра он и додаје да је сасвим природно да онај ко има средства, знања и капитал, жели да учествује у нечему што је атрактивно. Ту он види и антимон.

„Није непознато да је Зајача, док је производила 1.500 до 2.000 тона антимона годишње, представљала три одсто светске производње. Антимон нема велико тржиште, али је редак“, каже Теодоровић, убеђен да ће антимон бити много атрактивнији за тржиште Европе него за нас.

Подсетио је да је ЕУ издвојила 13 елемената који су критични за снабдевање њеног тржишта и да је међу њима и антимон, јер 90 одсто светске производње и тржишта антимона у свету држи Кина и, ако хоће, може да утиче на тржиште.

Он подсећа и да уз сва досадашња истраживања, ниједан рудник метала није отворен од 2000. године. У индустрији метала за реализацију пројекта од ледине до рудника потребно је минимум седам, па и 15 година, напомиње Теодоровић.

На питање да ли држава која је по уставу власник природних ресурса има могућност да ограничи експлоатацију уколико лиценцу за то добије страна фирма и има ли бојазни да ћемо остати без тих ресурса, он сматра да „политичка елита треба да тражи оптималну позицију за државу“.

Он, ипак, напомиње да ни странац не може посао да направи без помоћи државе јер нема ни рудника, ни прераде, ни било чега, а да то није усклађено са просторним плановима Србије.

„То вам је систем спојених судова. Онај ко води државу, увек може да обликује интересе и то је добро. Да сви ми имамо бенефит од тога“, закључио је Теодоровић.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *