Проф. Др Мирко М. Косић ( Велика Кикинда 1892 – Lugano, Швајцарска, 1956), “највећи социолог Југославије и један од најпризнатијих социолога света и одличан економиста и статистичар”, како то лепо рече проф. др Л. М. Костић. Проф. Косић је у емиграцији објавио између осталог и ове значајне расправе: “JЕ ЛИ 27 МАРТ 1941 ПЛАЋЕН”, “ГРОБАРИ ЈУГОСЛАВИЈЕ – КО ЈЕ ‘ДРСКО ЛАГАО’ – ОКО 27. III. 1941”, “НА ИСТОРИСКОЈ РАСКРСНИЦИ”, “ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊА У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ”, “ДВА СВЕТА МЕЂУ НАМА САМИМА”, “AUS DEN TIEFEN DES BALKANS”, “POLITTISCHE SOZIOLOGIE”, “ZELLEN UND CLIQUEN” итд…
Oва значајна и корисна расправа је објављена у Српском народном календару-алманаху “Американски Србобран”, коју сам у целости припремио за све читаоце Вашег портала и која гласи…
Приредио: Душан Буковић
Др.МиркоМ.Косић
проф. универзитета
СРБИЈА И БАЛКАНСКА УНИЈА
НАРОД – “нација“ је животна заједница, заједница културе и историјске судбине једног мноштва људи, који по правилу (али не свагда!) говоре једним истим језиком и верују усвоје заједничко порекло (или “једнокрвност“). У сваком случају: тек свест о припадности једном народу, вољна сагласност са учествовањем у народном скупинском (“колективном“) животу одлучује о “народности“ појединца и групе. Није дакле довољно да стварно говоре или пишу људи једним језиком, да показују сличност расног изгледа (висина раста, облик главе, носа, боје косе и пута итд.), да имају исти или сличан начин живота, обичаје и погледе на животне вредности (циљеве) и тежње односно иста или слична схватањаа о добру и злу, о часном и поштеном, лепом и ружном, разумном и лудом. Није довољно ни то да такви људи живе на заједничком тлу – територији – па и унутар граница једне државе. Одлучујуће је: да се осећају припадницима једне народносне (националне) заједнице, да свесно желе да остану заједно, да деле историјску судбину унутар заједничке државе, да су према сваком другом народносном “колективу“ једно.
Држава је највиша политичка организација, која кроз прави поредак, а располажући искључивим правом употребе силе – принуде, регулише животне услове (погодбе) свега живља на државном подручју. У 19-ом веку европски културни народи признаће три водећа начела као потребна за остварење што повољнијег политичког поретка: а) начело народности по којем свака држава треба да обухвата (тј. да је највиша политичка организација) људе једне народности и то тако да један цео народ живи у границама једне своје државе; б) начело демократије захтева да у вршењу државне власти учествују сви одрасли чланови народне заједнице, да је “народ извор и утока власти“ тј. да власт потиче од народа, да је под његовом колнтролом и одговара њему, и в) социјално начело истиче потребу да у народносној и демократској држави власт не води бригу о онима који су, као моментална већина у могућности да кроз законодавство и управу удовољавају само својим интересима и тежњама, него једнако и о оним слабијим припадницима народне заједнице, који истина нису “на власти“ али који су привредно, просветно, здравствено па и друштвеним важењем заостали (одн. запостављени били) према општем просеку целе народне заједнице. О њима народна заједница кроз своју државну политику треба нарочито да води бригу већ из сопственог интереса самоодржања у међународној утакмици.
Када са та три основна начела модерне државности приступимо упоређивању стања у Србији од после 1903 и у “Југославији“ од после 1919. брзо ћемо уочити да је Србија била и народносна и демократска и социјална држава, ништа мање но било која савремена јој “западно-европска“ демократија. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца није било стварне демократије (ни онда када је формално имала парламентарне владе), није било социјалног духа (поред свег напредног радничког, аграрно-реформног и здравственог законодавства), а није било тога првенствено зато што је “Југославија“ у своје темеље узидала једну неистину – заблуду а то је: да су Срби и Хрвати и Словенци један народ. Неистина “народног јединства“ провлачила је за собом основно погрешну државну организацију (унитаристичку државу са централистичком управом), а због ове је сав политички живот Југославије од 1918 па до 1941 стојао у знаку “српско-хрватског“ спора, услед кога су Срби жртвовали и своју демократију, а нису могли да у довољној мери одрже ни социјални дух своје народне и демократске Србије. Јер крупна је била заблуда да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Хрвати (са незнатним изузецима) нису се никада осећали са Србима једнима и нису желели државну заједницу са њима. (А и Словенци су из рационалних разлога били за Југославију: бити раван ортак са 1/12 улога, па још уз то онај “трећи“ који одлучује између двојице који се стално споре…). Нити су Срби, Хрвати и Словенци један народ, нити су они сваки посебно само “племе“. Та заблуда потиче од заједнице књижевног језика (али не и саме књижевности!) Срба и Хрвата. С каквом лакомисленошћу и несавесношћу је код нас “изграђивана држава“ лепо илуструје и то да је у Видовданском Уставу декретован као службени језик државе “српско-хрватско-словеначки“, а такав језик нити је постојао нити је било услова да постане ( па су исти “државници“, који су га декретовали, учинили све да се словеначки развије у коначан и посебан и научно-књижевни језик оснивањјем словеначког Универзитета у Љубљани, чему је неминовно следило и оснивање Словеначке Академије Наука и Уметности…).
Хрвати нису само посебан народ (пошто имају свест о својој народној посебности) него су имали (у средњем и “вишем“ сталежу бар) и своју државну идеју тј. тежњу за васпостављањем своје државности (Словенци су тада били свесни да им је само у заједници са Србима и Хрватима народни спас од Немаца и Талијана). Срби тј. властодршци (Круна, војска, висока бирократија, политичари) сматрали су да је њихова историјска задаћа да у Хрватима “пробуде“ свест о народном јединству са Србима, веровали су да ће их кроз “грађанске слободе“ и “равноправност пред законима“ задобити за државну заједницу са Србима. Они су превиђали да “грађанске слободе“ и “равноправност пред законима“ задовољавају појединце и групе у оквиру једнонародних држава ( па и ту само у колико не постоје знатне културне и духовне разлике између појединих покрајина!) али не и посебне народе (или културно и духовно одударне покрајине). Посебни народи теже и за својим посебним државама ( а културно различите покрајине за својом самоуправом) – без којих се осећају угњетаваним поред свих “грађанских слобода“ и “равноправности пред законима“ ( које су уз то често само мртва слова на хартији а стварност зависи од тога је ли државни орган који примењује законе “наш“ или “њихов“…).
Зверским покољем (а не у “грађанском рату“ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само “Усташа“!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки “наци“! а да шта су били ти “наци“ него огромна већина Немаца? Баш као и “Усташе“ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција “народног јединства“. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост “нашим заједничким непријатељима“ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска Рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба. Други опет наводе: прошло је доба опстанка малих држава, зато нам не вреди имати само малу “Велику Србију“ ( са њезиних у најбољем случају 9-10 милиона становника) него нам треба Југославија са бар 16 милона душа. Но ко рече да су одиста “преживеле“ мале државе? Куд би “јадна“ Швајцарска, па куда Холандија, Данска, Белгија и Норвешка, Луксембург, Лихтенштајн и весели Монако? А видимо да нису у извесном погледу “довољне“ ни државе од 40 и више милиона становника: Француска, Италија па можда ни сама Велика Британија… Државна заједница Срба и Хрвата није трајно могућа ни зато јер нема тог државничког ни државно-правног генија на земљиној кугли који би могао тако организовати национални (не покрајински) федерализам Срба, Хрвата и Словенаца да Хрвати не би у њему својим урођеним саботерством стално кочили правилно функционисање државне заједнице. У добу каквог-таквог планског управљања привредним и социјалним односима немогуће је живети у државној заједници са другим народом који сматра да је подређен и искорисћаван па и угњетаван ако се у свему и стално не жртвују и основни интереси осталих “јединица“ његовим захтевима и прохтевима.
Но, постоји данас још један крупан разлог да ми Срби преоријентишемо наша државно-политичка схватања и тежње: сада средином двадесетог века свет је почео да сумња у спасоносност народносног начела као темеља образовања држава. Односно уско схваћена “народност“ као заједница језика (и књижевности) проширен је на заједницу “народне културе“ у којој престижни значај стиче заједница вере и морала, схватање живота и сродности карактера и темперамената. Тако су сада после Другог Светског Рата образоване нове државе Пакистан, Хиндустан, Израиљ ( а донекле и Киринејка ) не на основу једнојезичности њиховог живља него верско-духовне солидарности. А не држи приговор да су то све “источњачке“ државе јер Израиљ је по својем привредно-техничком развојном ступњу као и по високој рационалности свога народа куд и камо “западњачкији“ од рецимо Португалије, географски најзападније државе европског копна. А ако је стварна потреба за што већим заједницама привредних и одбрамбених подручја и томе можемо удовољити без неприродне и крваве “државне заједнице“ са “браћом“ Хрватима. Срби су народ Балкана а Балкан је другородна кулурна сфера него ли подручје “хиљадугодишње западне“ ( у ствари средњевековне сталешке и фудалне угарске ) културе Хрвата или католичко-алпијско-немачке Словенаца. Ми смо вековима били изложени утицајима Византије и Османлија, баш као и Грци, Бугари и Румуни, сви смо православне вере а борба са Византијом заједничка је нама и Бугарима, са Турцима свима балканским народима. Примеса грчко-цинцарске крви заједничка је грађанству свију балканских народа. И још много што-шта друго. Конфедерација једнонародсносних балканских држава у Балканској Унији природнија је и солиднија творевина него поновно спрезање православних и балканских Срба са “западно-европским“ (!) крвницима Хрватима (којима секундирају Словенци данас кроз своју тобожњу “неутралност“ а сутра би отворено из католичке солидарности под заједничким руководством Ватикана…). Између Срба, Грка и Румуна нема никаквог националног спора а сво троје довољни су да уразуме за вечна времена Бугаре (који би у “Великој Југославији“ “од Јадрана до Црног Мора“ свагда били савезници Хрвата против Срба!). Срби и Грци довољни су да “уоквире“ и Албанију а Срби и Румуни (у споразуму са Чешком) држали би и Мађаре у њиховим данашњим границама. Хрвати и Словенци као католички јужни Словени могу да улазе у конфедералне односе било са Италијом било са Немцима и Мађарима. Али на Балкану, као претставници римо-католичког експанзионизма, немају шта да траже (сем у Далмацији до Неретве, ако Далматинци не би претпостављали да остану онде где је и њихово залеђе…).
Споразум првенствено између Срба, Румуна и Грка, па са Чесима и Украјинцима, данас је пречи и реалнији политички задатак припремања сутрашње слободне Европе него шуровања српских “Југословена“ са хрватским уцењивачима и словеначким “неутралцима“. Балканска Унија слободних балканских народних држава треба да је наш конструктивни допринос умирене слободне Европе од сутра, а без жрвовања и једног животног интереса српског Народа. Јер његових жртава и жрвовања већ је превише… (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).
Душан Буковић
ВИДОВДАН
