Иза Мире Ступице остала – тишина

Поделите:

Да ли се уметничка бранша довољно одужила српској глумици двадесетог века. У суботу ће се навршити година од њеног одласка

НА данашњи дан, давне 1923. године, добро су се „склопиле“ звезде над Гњиланом у тренутку рођења мале Мирославе Тодоровић: постаће она не само велика Мира Ступица, већ и глумица века који је надживела. Ваљда су те исте звезде хтеле да последња дива наше сцене тако и затвори круг: умрла је прошле године само два дана после 93. рођендана, на Преображење…

И у тој чињеници има симболике, јер се ова изузетна уметница током живота маестрално „преображавала“ – из Дорине у Настасју Филиповну, из Баронице Кастели у Василису, из Глорије у Петруњелу, из Генералице у принцезу Ксенију. Дуг је списак позоришних, филмских и телевизијских улога, међу којима је и њена неписмена јунакиња Кика Бибић поседовала моћ и харизму да научи азбуци, у то време, многе још неписмене сународнике. Талентована, бескрајно шармантна, ведра, умела је целог свог века да слави живот. Упркос околностима, невољама, смртима вољених.

У дугом и бурном животу, била је Ступица обасута многим уметничким даровима и вештинама. Мудра и одважна, своје личне успомене (али и сведочанство о времену у којем је живела), преточила је у књигу „Шака соли“. О каквом се узбудљивом и литерарно надахнутом штиву ради, најбоље сведочи податак да је њена мемоарска проза доживела више од десет издања.

Богату каријеру пратио је и богат лични живот: из првог брака с глумцем Мавидом Поповићем добила је ћерку Мину, други супруг (и највећа љубав) био је редитељ Бојан Ступица, после чије смрти је удајом за Цвјетина Мијатовића постала прва дама Југославије. Али, прва дама наше сцене била је она и без „титуле“. Суверено је деценијама њом владала, бескрајно вољена и поштована. Последњу годину живота провела је у Дому за старе. Храбра, поносна и достојанствена до самог краја, поверила се у разговору за „Новости“:

– Године подносим како се мора, не жалим се. Више немам жеља. Време чини своје. Ради без прекида, није сентиментално према старим и болесним. Оно тера своје, ми се сналазимо. Било је среће, било је и признања… Не само да сам прихватила старост, ја њом управљам. Прихватила сам и Дом, без унутрашњег протеста. Имам пажњу, али и жељу за самоћом. Довољно имам и потребе да позовем у посету оне које желим, а довољно је и оних који ће на позив одговорити.

Мира Ступица својом харизмом пленила публику читавог живота

Прошле године, окружена успоменама, она чији звонки смех још одјекује у нашим ушима – отишла је тихо. Онако како и доликује диви.

Ипак, збуњује „тишина“ која је за њом остала. Истини за вољу, њена биста постављена је у Шабачком позоришту, а на 46. Софесту у Сопоту установљена награда с њеним именом. Али, да ли се уметничка бранша овим довољно одужила глумици 20. века, коју су у великом анкети нашег листа сами изабрали за највећу међу њима? Или су је, упркос свим заслугама, прерано и неправедно препустили забораву…

Са супругом Бојаном Ступицом

ЈАКА И ВЕДРА

– КАО и сваки човек, ја сам осим својих улога морала креирати и своју личност. Себе сам међу људима поставила тако, да будем јака и ведра, што не значи да нисам негде у себи и слаба и горка, неки пут готово несрећна и уморна. Само то се никога не тиче. Кад год ми се није дало устати и отићи на представу из било ког разлога, једноставно сам сама себи рекла: „Умиј се и хајде!“ Откуд ми та снага? Не знам. Изгледа да сам добро замешана, да имам у себи квасац, па да све то наједном нарасте и постане оно право – говорила је Мира Ступица.

 

 

Вечерњеновости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *