Небојша Глоговац: Србијом хара лицемерје

Поделите:

За човека који има желудац за све овде се каже уме да се снађе. Како онда говорити о духовним вредностима, каже Небојша Глоговац, глумац који је својим даром и остварењима постао дио филмске и позоришне културе на нашим просторима.

Доброта је обезвређена, јер се не исплати бити добар – данас је важно само оно што доноси новац и позиције. Није суштина у томе колико сте људи преварили, него колико сте зарадили. Мера свега су богаћење и престиж, главне животне утакмице воде се на том терену, а доброта, безусловна племенитост, поштење, искреност, храброст… све те узвишене и неопипљиве вредности човековог духа не доносе никакав новчани одговор. Овде се за људе који се нису обогатили, али честито раде, не изигравају законе, не мувају, нису у таловима, немају моћ, сматра да су неспособни. Они који су спремни на све “игре” – да украду, а да не буду ухваћени, да милион пута понове лаж, док не постане истина, да сниме “порнић” да би постали популарни… сматрају се “способним”.
Зашто је дошло до тако сурове “замене теза” у систему вредности?
Установљена су нека “нова правила”, по којима је честит човек будала, и људи се тако стихијски, просто као стадо, прилагођавају ономе што се дешава око њих. Мало каснимо за светом, али у исто време и пратимо оно што се дешава, и то на доста лош начин. Прескачемо степенице којима је тај свет дошао до неких закључака, и директно срљамо у то. А превирања су, глобално, на свим нивоима, мења се “поларитет” планете, и то из наше позиције, из нашег малог живота, делује прилично шокантно.
Како човек да се прилагоди глобалним променама?

Тешко. То је као да се мења смер казаљке на сату, или као да се време убрзава, толико је компликовано прилагодити се. Поготову из позиције нас који смо живели у другачијим околностима, и остали на таквим правилима, то обезвређивање морала, духовних вредности, и јурњава за новцем по сваку цену, делују страшно и погрешно. Али, ко зна какве ће резултате то на крају донети. Можда се ово време преобрази у нешто добро и племенито. Али, готово сам сигуран да ће се пре тога десити озбиљно чишћење – у виду неких ратова, болештина, разних других лоших и трагичних ствари. Онда ће људи, вероватно, доћи до неког паметног закључка који ће свима омогућити да живе нормално.
Имају ли млађе генерације данас свест о томе шта је морално, а шта не?

Млади људи живе у складу са својом животном доби, приморани да на основу тога праве своје кодексе и мерила вредности. А пошто је човек прилагодљива зверка, они налазе начина да пливају у амбијенту у коме се лаже, муља и краде отворено, на свим нивоима, чак се више и не прикрива. Теже је старијима, који знају за другачије, па се сада прилагођавају, иако то није правило – и ту је доста одличних “пливача” који профитирају у свим променама. Млади не знају како је било, време овог вулгарног, суровог ријалити шоуа је једина реалност коју познају, зато им је и лакше.
Да ли људи добровољно пристају на ту потчињеност – да их, како кажете, отворено лажу и поткрадају?

Немају за шта да се ухвате да би реаговали. Више ништа не важи, свака лаж и свака игра су могући и отворени. А људи су исцрпљени вишегодишњим сиромаштвом, несигурни у законе и цео систем, застрашени на својим радним местима, ако их уопште имају, и тешко је онда очекивати неку јаку, отворену и прогресивну енергију, која би показала иницијативу да нешто промени. Овде хара лицемерје, они који не размишљају на тај начин, просто су затечени. Мислим, међутим, да ће се временом решити тај противприродни блуд који нам се дешава.
На који начин?

Сувише је незадовољних и сиромашних, чак се и неки средњи грађански слој бори за опстанак, да не говорим о оном нижем, најсиромашнијем. А пошто људи воле да живе, и борба за опстанак је ипак генетски код, мислим да ће доћи до неког бунта, до пуцања неких економија, пензионих фондова и не знам чега све још, пошто нисам никакав стручњак, само сам обичан грађанин. Тренутно, колико миришем, још није тај ниво температуре. Али, чини ми се да није ни тако далеко дан кад ће људи потрошити све картице, чекове, кредите и позајмице помоћу којих жонглирају сваког месеца да би преживели, дан кад неће имати пара да лече своју децу, иако раде и завршили су неке школе. Тако закључујем из неке своје маште и инстинкта, и мислим да би богати манипуланти требало да “држе гаће” у неко догледно време.

Шта је оно што Србији данас, суштински, највише недостаје?

Сигурно је данас боље од живота под Милошевићем, али ни близу онога што смо очекивали. На општем плану, нема се довољно идеја. Све је нека рециклажа, или прављење од комбинација старих ствари – од делова старе музике прави се нова музика. Нема новог прогресивног правца, истинске слободе, нема дефиниције људских жеља и стремљења, ништа није формулисано довољно. Нема озбиљности и озбиљног рада, праве стратегије, одговорности оних који воде ову земљу, и зато се све губи у том замешатељству свега могућег и немогућег.
Шта је оно што сматрате најпогубнијим?

Мањак осећаја за квалитет, негативна селекција, врста лоших компромиса у односу на то шта је напредак и куда желимо да одемо. Нема се визија шта ова земља треба да буде…
Због чега се непрестано отварају нови простори за манипулацију?

У Лондону сам био у самопослузи, која ради са краљевском и војводском фамилијом још од 1703. године, што је представљено са два мала грба на свакој кеси коју понесеш одатле. То је, дакле, 300 година самопослуга, и немаш дилему шта је. Имам и други пример – деда је уложио у кладионици паре на свог унука, кад је он имао седам година, да ће бранити за енглеску репрезентацију, и кладионица је гарантовала за тај улог следећих дванаест или петнаест година. Мали је заиста постао репрезентативац, и деда је добио своје паре. У Београду, у Србији, на овим просторима, не можеш да рачунаш на такве ствари, нити да имаш толику дозу поверења. Ми немамо континуитет вредности, и то је оно што оставља огроман простор за манипулацију.
Има ли објашњења за тај недостатак континуитета вредности?

Стално смо горе-доле, мењамо идеологију сваких педесет година, или још краће, и све заборављамо. Људи који су овде волели краља, крсну славу, бога и отаџбину, гурнути су у запећак, а њихова имовина, имања, зграде, предати су људима који су у рату били партизани, и побили нешто Немаца, четника, и не знам већ кога. Тако су они који су говорили о социјалној једнакости радника и сељака, постали велике газде, и клели се у Тита и КП, да би им се веровало да не лажу. Онда се крајем осамдесетих вратила нека национална свест, у ствари, само да би се заратило, и да би се поделила држава онако како је некада била подељена, што значи – опет превара. И тако, данас дођемо и до тога да се све чини да неко отме “Авала филм”, а ми не знамо ко ту има права, ни ко је прави власник. Да имамо памћење и да је извршена денационализација, онда бисмо знали да је посед на коме се налази филмски град власништво породице и рођака Јована Дучића, а помиње се и неки мој Глоговац. И тако, овде је стално нека магла, ничије и нечије, а то је увек прави простор за пацове.
Како доживљавате причу о уласку Србије у ЕУ – хоћемо ли стићи тамо?
Та бескрајна играрија ме већ толико замара да уопште не размишљам о томе. Пренапумпана је то прича, добија митске размере, више не знам шта треба учинити, колико “гаћа” скинути да би се ушло у ту Европу. А ми јесмо у Европи, и јесмо део Европе, али не бих волео да останемо без идентитета. Ови простори јесу специфични и географски и историјски, заиста смо на раскрсници, која је направила неко чудно “чвориште”. Од разних теорија завере – да у Србији постоје најквалитетнији минерали и руде, чија налазишта постоје само на пет места у свету, па је зато значајно да нам то узму, до разних других прича. Све то направило је овде занимљиву слику нашег идентитета, који је неухватљив, чудан и неразумљив, баш по некаквим стандардима ЕУ, али би било лепо да нас разуме, онако како ми разумемо свет.
Да ли је то права позиција “ми и свет”, “свет и ми”?
Наравно да није, глупа је, јер не може да буде равна вага. Али, можда можемо да разумемо свет, и да некако пронађемо свој пут, што је велика мудрост. Немам лично решење за то, али бих волео да задржимо свој идентитет.
Шта је оно што вама улива наду?
Трудим се да не будем разочаран, задајем неке циљеве и захтеве пре свега себи, и трудим се да од своје деце створим људе који ће схватити околности у којима живе. Као и да знају да добро постоји, само је негде потиснуто. Мислим да овде још има добрих, честитих људи, и то је оно што улива наду. Верујем да ће неке нове генерације, ако то већ не будемо ми могли, наша деца, унуци, дочекати овде бољи, нормалнији живот.
Шта је то специфично у идентитету Србије што Европа не може да разуме?
Много је овде ствари врло специфичних – од односа између мушкараца и жена, до односа према послу, према успешнијем од себе, односу богатих и сиромашних…
Нисмо превише радни, одговорни и озбиљни, имамо црту зла према бољима од себе, али смо даровити, и још увек имамо неке храбрости. Свачега још има у нама, само је питање у којој су количини сви ти зачини, и како осетити мирис свега тога. Треба, заиста, имати пуно слуха за то. Ето, мислим да је бесмислено затварање кафића и ресторана увече, због којих је хиљаде туриста долазило овде да се проведе, и да види како је кад се човек “откачи” уз неке трубе. Те “масти” и тог односа према животу, “удри бригу на весеље”, парадоксално, овде још има, и то је оно наше, аутентично. Ту негде, на таквим стварима и нијансама, иако оне, наравно, нису најважније, треба имати слуха када је реч о нама. То је оно што можемо да понудимо Европи као нашу боју и прилог свему ономе што тамо већ постоји.
Један сте од наших најангажованијих глумаца на простору бивше домовине. Како изгледа реалност изван официјелне политике, имају ли Срби пријатеље?
Нормални људи остали су нормални у свим догађајима. Само време пацова, пуштених са свих страна да дивљају у једном периоду, који су отели и узели све што су хтели, некако још траје, јер су економски постали јаки. Рат је био једини тренутак када су они били неко и нешто, могли су да раде шта хоће с пушком у руци, ножем, или било чим. Моје једино веровање и нада је да ни они не могу још дуго да потрају – и овде и тамо пацови увек остају то што јесу, не могу никада да еволуирају у виша бића, и та њихова сила ће се потрошити. Није далеко време када ће виши духови моћи да проговоре и да делују на овим просторима. Јер, људи су људи и тамо и овде, а нељуди су свуда исти.

Вечерње Новости

Поделите:
2 replies
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Puno „filozofije“ i „filozofiranja“ da bi se reklo nešto u dve-tri reči! Nismo dovoljno civilizovani! A zašto nismo? To je već drugo pitanje, a jedan od odgovora bi mogao biti: Atentat 1903 g. na kraljevski par Obrenović je katastrofa (i pokazalo se kao prokletstvo) za Srbiju! Posle se nesreće ređale „same od sebe“!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *