Џевад Галијашевић: Алија Изетбеговић као НАЦИОНАЛНИ ХЕРОЈ ЕРДОГАНОВЕ ТУРСKЕ

Поделите:

Турска серија о Алији Изетбеговићу је дошла на вријеме и са праве, њему и његовим насљедницима, примјерене, политичке и цивилизацијске адресе.

Алија Изетбеговић, као историјска појава и непогода, припада цивилизацијском и политичком хабитусу Ердоганове Турске па је и коректно да та, наводно европска земља која тежи уласку у Европску унију док хапси стотине хиљада новинара, учитеља, умјетника, војника и полицајаца, направи причу о своме „националном јунаку“, своме МУСИ КЕСЕЏИЈИ, при чему је презиме најбољи еквивалент менталног склопа ситног сељачког политичара и великог лопова, који само вјерује у „своју кесу“ и од народа украдене паре, немилосрдно трпа у њу. Кесеџија новога доба: примитиван, радикалан и глуп, своју савршену пљачку народа могао је извршити само у условима великог рата и страдања, када питање новца и није било толико битно. Никоме осим њему и његовим.

Дан након смрти Алије Изетбеговића, тадашњи портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман у службеној изјави у име Трибунала истиче да је Изетбеговић био на листи особа које је Трибунал осумњичио за ратне злочине током рата у БиХ.

„Алија Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена“, рекла је тада Артманова на конференцији за новинаре у Хашком трибуналу. Том приликом није прецизирала за шта је Изетбеговић био осумњичен и рекла је да не може открити појединости из истраге. Овако важна информација и активност Хашког трибунала, пословично наклоњеног муслиманској страни у Сарајеву, сигурно неће бити објављена ни протумачена у турској серији о Алији.

Његова улога у разбијању Југославије, довођењу муџахедина, терориста и убица из Авганистана, Сирије, Саудијске Арабије, Египта, Јордана, Турске… систематском убијању Срба и Хрвата на Озрену и Средњој Босни те терористичке акције у земљи и жртвовање Сребренице и цијелог Подриња, као и многе важне чињенице које могу користити у тумачењу феномена Алије Изетбеговића у „Турској серијади“ или „серади“ о њему, сигурно ће бити прешућене. Његов исламизам и план формирања Исламске државе из Исламске декларације је међутим колико неукусно – толико и немогуће прешутјети.

У суштини, „Исламска декларација“ је исламистички докуменат, и изјава и програм, у основи урађен у предратној Босни и Херцеговини прије више од тридесет година. Аутор тих основних поставки је Алија Изетбеговић, али је у њу уграђено и мноштво филозофских и политичких ставова познатих исламских мислилаца (прије свега Мухамеда Кутба и мисли изложених у дјелу „Дилеме око ислама“), уз оцјене и мишљења тадашње политичке емиграције босанских муслимана (Теуфик Велагић, Смаил Балић и др). Докуменат са којим је јавност упозната 1990. године, путем Мале муслиманске библиотеке, није дакле првобитна ауторска верзија, него коначни, финални програмски облик.

Истина, ни филозофски, ни политички домети ове плагиране Декларације нису велики и нису значајни – она добија на значају као уџбеник новог морала или приручник и путоказ једне касте несвјесне властите цивилизацијске и националне припадности. Један конфузан папир, (Н)И ПРОГРАМ – (Н)И ДЕКЛАРАЦИЈА, (н)и вјерска (н)и политичка литература, ванвременска и ванпросторна наглабања без европске боје, окуса и мириса, била су основ судског прогона и кажњавања групе окупљене око Алије Изетбеговића.

У самој оптужници Изетбеговићевој групи, због јединственог програма исламизације друштва и сарадње са страним обавјештајним службама, се наводи:

– да су опсједнути идејом исламског препорода и пан-исламизма,
– да су тражили исламизацију дјеце и омладине преко имама и мајки,
– да мјешовите бракове третирају као идеолошки атак на традиционалну муслиманску породицу,
– да је захтијевао да се дјеца и војници не силе да једу свињско месо,
– да је тражио (аутор или неки од њих) да се муслиманима дају исламска имена и да се одјевају по исламским прописима,
– да је тврдио да је ислам: религија, економија, политика, наука, морал, култура и вјерска револуција,
-да је истицао да је Ислам, најузвишенија вјера…

Наравно, идеолошке перјанице „босанског комунизма“ уопште нису покушали схватити циљеве и идеју „Исламске декларације“, али су схватали да је све оно што није у духу комунизма и што не долази од њих (као аутентичних тумача народног става) директно уперено против њих и њихове власти. Наравно, док год је „Исламска декларација“ остајала на нивоу слободног мишљења и личног става, а њени аутори били прогоњени и злостављани због тога, нити је било упутно, нити поштено расправљати о њој или њеној идејној суштини. Данас су се околности промјениле и „Исламска декларација“ представља државни програм нове духовне обнове Бошњака, критериј правовјерности и извор вјерске и политичке искључивости и бескрупулозности. Програм активне исламизације и тероризма, који се из политичке сјенке покушава спровести у дјело, тачније програм вјерске мржње који је са позиције личног става, давно прешао на терен политичке реализације.

Што јој уосталом и јесте била намјена: да дефинише тренутак у коме су муслиманске политичке снаге довољно јаке да силом сруше неисламски и успоставе исламски поредак. То је онај тренутак у коме муслимани представљају надполовичну већину становништва у државној заједници и у коме су (уз обавезну помоћ саудијских вехабија, Муслиманске браће, па чак и традиционалног непријатеља „ехли сунета“ – шиитског Ирана, као персонификација исламске републике и друштва) спремни да ријечи замијене силом.

Иако у самој Исламској декларацији (у даљем тексту ИД) не постоји прецизно лоцирање мјеста на коме ће се успоставити исламска власт (или постоји али сувише неозбиљно одређено – више од пола земаљске кугле), јасно је да се у том контексту налази, и да тамо припада Босна и Херцеговина, са својим муслиманима и свим другим народима.

ИД је, дакле, једна аутентична, екстремна и ригидна интерпретација политичке мисли и воље, исламског свијета. Она је израз политичке свијести која алиби за своју безобзирност тражи копајући по маргини цивилизацијских тековина вјере – свијести, која не тражи мир у вјери и спас у Богу, него позивом на Божји ауторитет ствара простор властитом месијанству.

Сви који знају и схватају суштину ислама, уочиће и чињеницу да Исламска декларација аутора Алије Изетбеговића није ни ИСЛАМСКА ни ДЕКЛАРАЦИЈА, него ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ, који нема истинских, додирних тачака са исламом. У њој се дискутабилне и противрјечне политичке оцјене и визије покушавају аргументовати пуким позивањем на Кур’ан и то у 33 случаја.

То скривање политичких намјера иза ауторитета Кур’ана, Алија Изетбеговић ради доста површно, чинећи мноштво грешака у цитирању појединих ајета. Има ту, вјероватно, и штампарских грешака почињених у журби коју диктира и актуелни политички тренутак. Тако се нпр. цитирају ајети Кур’ана: 2/266 (страна 32 – ИД) а треба 2/256; затим 278/279 (страна 29 – ИД) а треба 2/278/279; па 26/34-35 (страна 37 – ИД) а треба 41/34-35; те 39/7 (страна 12 – ИД) а треба 59/7, итд.

Има ту и грешака друге природе, па се цитира један ајет, 34 у 49. поглављу (сури) /49/34/ (страна 28 – ИД), премда цитирано поглавље има свега 18 ајета.

На страни 29 у ИД, истиче аутор да „признавање апсолутне власти Аллаха значи апсолутно непризнавање сваке друге власти“, па се цитира Кур’анска одредба 7/3, мада је предмет цитирања одредба 7/2, други ајет седмог поглавља.

Када говори о односима са другим вјерским заједницама, као један од принципа тог односа (поштивање преузетих обавеза) потврђује се позивањем на одредбе 9/4 и 9/6.

Цитиране одредбе, међутим, не говоре о поштивању преузетих обавеза, осим ако аутор као преузету обавезу не схвата један немилосрдан, ратнички однос према иновјерцима:

„Када прођу свети мјесеци, убијајте идолопоклонике гдје год их нађете, заробљавајте их, опсједајте их и постављајте им сваковрсне засједе! Ако се покају па буду клањали намаз и дијелили зекат, пустите их на миру. Заиста Бог опрашта и милостив је“. (Кур’ан 9/6 стр. 247 – превод Панџа – Чаушевић.)

На темељу оваквих конструкција и прљаве политизације Божјег духа у Објави, друге вјерске заједнице граде представу о исламу. Исламизација оних који другачије мисле и осјећају – мачем и голом силом – као циљ и идеал свих муслимана свијета (па и у БиХ) данас је најбоље политичко оправдање злочину и страхотама кроз које прођоше муслимани – тај став аутора, да једна идеја не губи ништа од вриједности макар се и силом проводила, обезвређује ужас кроз који пролазе народи и умањује жртву. Да је глас Кур’анске истине у сваком муслиману јачи од овог „политичког апела“ јасно је сваком муслиману – али припадницима других религија сигурно није, нити може бити: „У ВЈЕРИ НЕМА ПРИСИЉАВАЊА“ (Кур’ан 2/256 стр.61–превод Панџа–Чаушевић);  и не само то, него и: „…ПРАВИ ПУТ СЕ РАСПОЗНАЈЕ ОД СТРАНПУТИЦЕ“ (Кур’ан 2/256 стр. 61 – превод Панџа – Чаушевић).

Када говори о односима мушкарца и жене (страна 36 – ИД), Алија Изетбеговић се позива на Кур’ански ајет 33/55, мада овај ајет уопште нема тај смисао, јер положај жене у заједници углавном регулише четврта Сура, Ан-Ниса (Жене) али и неки други ајети: 2/223 стр. 52; 2/228 стр. 53; 4/34 стр. 109 – (превод Панџа – Чаушевић).

Сврха, разлог и задати циљ Исламске декларације је стварање јединственог исламског поретка. Поред указивања на тренутак у коме је то једино могуће учинити, ИД указује и на средства и начин на који се то може остварити – као и на снаге које су то дужне учинити. Упориште и легитимитет овој тежњи аутор ИД види у ајету 10 у поглављу 49-ом: „МУСЛИМАНИ СУ БРАЋА“ – (Куран 49/10 стр. 684).

Цјелокупна политичка конструкција Исламске декларације полази од овог ајета, видјевши у њему и основу и обавезу свих муслимана да живе у једној политичкој заједници. Није Кур’ан само један ајет и хвала Богу да је то тако – да је аутор декларације прочитао још само три ајета, он би схватио да је „муслиманско братство“ само дио и посљедица свеопштег људског братства. Зато Кур’ан истиче: „СВИ СУ ЉУДИ БРАЋА“ и тај позив није упућен само муслиманима:

„О људи! Заиста смо вас ми створили од мушка и женска (оца и матере) и учинили смо вас народима и племенима да бисте се међусобно познавали…“ (Кур’ан 49/13 стр. 685 – превод Панџа – Чаушевић).
Сви су људи један народ. Дјељење људи на племена и народе није никаква сметња њиховом братству – јер се братство свих људи не заснива на племенским и народним темељима него на свјести о Божјој правди и једнакости свих људи пред Богом. Ни у једном зарезу – поготово ајету, Кур’ан не поставља „муслиманско братство“ као нужност постојећег антагонизма исламског и неисламског духа. Пред Богом нема такве конфронтације свијести чије би заоштравање оправдала институција вјерског братства.

„И расправљајте с припадницима књиге (Теврата и Инџила) само на најљепши начин, осим с њиховим насилницима. И реците: »Ми вјерујемо оно што је објављено нама и што је објављено вама. И наш Бог и ваш Бог је један, и ми смо му покорни“ (Кур’ан 29/46 стр. 533 – превод Панџа – Чаушевић).

Јасно је да полазиште о „нужности муслиманског братства“ као саможивог, изолованог братства, нема ослонца у Кур’ану тако да и исходиште ИД о потреби да се то братство институционализира и потврди као држава, као и формална, техничка организација тог пројекта – немају никакве везе са исламом. Зато у декларацији нема ниједног цитата и ниједног позива на било који темељни принцип вјере (која покреће милијарду душа и усмјерава њихов живот), а сва позивања на Кур’ан су у ствари скривања иза мноштва двосмислених ајета, чије значење без осврта на оне јасне и недвосмислене, који означавају суштину ислама, бива искривљено и погрешно интерпретирано.

За Алију Изетбеговића у ИД: „Онај чија слика свијета не само допушта, него и тражи да једна поред друге стоје и богомоља и творница, ко сматра да треба не само одгајати људе него и олакшавати и унапређивати њихов живот на земљи, и да не постоје никакви разлози да се ова два циља жртвују – тај припада Исламу!“

Али, припада и комунизму и свакој другој реалној идеологији која много више обећава него што даје док узима оно најскупље – душу човјека. Све су то излизане флоскуле и фразе којекаквих идеолошких месија, које не значе ништа – али за аутора декларације: “Уз вјеру у Бога, у овоме је садржана главна порука Кур’ана и у њој је читав ислам“ (ИД, страна 22, пасус други).

Како је то површно и произвољно тумачење поруке Кур’ана и како је то погрешно схватање Ислама. То није главна порука Кур’ана – и то није Ислам! То није ни један мали дио ислама а поготово није САВ ИСЛАМ! Све заблуде на које наилазимо – све криве интерпретације са којима се суочавамо читајући Исламску декларацију, полазе од овог кривог схватања суштине ислама. Ријеч је о искривљеној слици и погрешном увјерењу које ислам упорно гура у изолацију и представља га извором насиља у свијету.

По Алији Изетбеговићу, дакле самом аутору, Исламска декларација представља „један програм исламизације муслимана и муслиманских народа», а као задати циљ одређује «исламизацију муслимана, уз девизу вјеровати и борити се“.

У први мах чини се да аутор на погрешан начин обиљежава муслимане вјернике великим словом „М“ (муслимани), што даје тадашњој власти у БиХ оправдање за закључак да је ова декларација намјењена муслиманима „СР БиХ“ и да је предмет духовних и државно-политичких промјена које ИД заговара, тадашња „СР БиХ“. Анализирајући цијелу ИД, може се закључити да није била ријеч о граматичким грешкама него о јасној политичкој намјери да се национални дух једног народа преобрази по сваку цијену по азијском моделу тадашњих теократских држава (Пакистан, Иран, Саудијска Арабија…).
По своме имену, Исламска декларација представља некакву исламску изјаву, али по суштини и самој вољи аутора, који је у поднаслову назива „програмом“, очито није ријеч ни о каквој изјави него историјском аргументу да муслимани имају своје планове, старе неколико деценија, и то планове према којима је идеја Исламске државе коју заступа Абу Бекр ал Багдади, површна копија и рефлексија Изетбеговићевих начела.

Наравно. Ако је Исламска Декларација програм, а јесте, онда није декларација.

Кад се говори о исламу, онда је ту на првом мјесту ријеч о потпуној преданости и вјери у Аллаха. Ко вјерује у Бога, једног јединог, његове мелеке, његове објаве, његове посланике, судњи дан и Божју свемоћ у одређивању свега што се догађа – ко свакодневно очитује и свједочи своју припадност исламу, клања намазе, пости рамазан, даје зекат, чини добра дјела и намјерава отићи на хаџџ – тај је онда муслиман и он припада исламу. Такве људе и вјернике не треба исламизирати.

Код босанских муслимана ова чињеница има посебан значај – ако не припадају исламу, онда нема посебног идентитета. Истина, ислам није засебан извор идентитета – он је извор разлике – он је оно што муслимане БиХ одваја од њихових православних и католичких комшија и пријатеља. Све је то исплетено и замршено – један историјски пут народа обогаћен је различитим окупаторима свијести који собом донијеше ислам, али не као културну него као политичку чињеницу, која је извор сталне нетрпељивости и умножавања нечијих дугова некоме. Очито, излаз из овог зачараног круга мржње није у сталном враћању нечијих дугова некоме, нити у забораву, него у рационалности која, умјесто пребрајања мртвих и година рата пребраја живе и њихову перспективу живљења без сталних подсјећања на прошлост пуну заједничке цивилизацијске незрелости.

Коме онда треба и чему служи прокламовани циљ исламизације муслимана?!

Муслимане не треба исламизирати – исламизација уопште није циљ ислама: сваки муслиман има право избора властитог пута, са исламом, са преданошћу, до Аллаха, као највећег и коначног циља сваког муслимана (Кур’ан 2/157, страна 35 – пријевод Панџа – Чаушевић). Одбацимо могућност да аутор декларацијом жели исламизирати Србе и Хрвате, то би ипак било сумануто, али ако то није намјењено њима онда аутор проблематизује искреност вјерника у преданости исламу, не само у БиХ него и цијелој земаљској кугл и мјеша се у Божије послове.

Он жели да укаже како треба да мисли сваки муслиман, шта да осјећа – за шта да се залаже – он објашњава ко је гдје «добар» а ко је «лош», он упућује на политичке закључке о капитализму и комунизму, о небу и земљи, прошлости и будућности, државама и државницима, о праву и моралу, о економији и политици – стварајући слику изопачене пројекције једног комунизмом унесрећеног духа, који се утапа у мору исламске филозофије, док је ослобађа дубине и мисаоности а кити политиком, и само политиком. Cecus sole iudicat! Аутор ИД жели свим посрнулим (а сви су муслимани посрнули) да покаже пут – он зна прави пут – и он га показује заблудјелима.

„Није твоје да их упутиш на прави пут, него Аллах упућује на прави пут кога хоће…“ (Куран 2/272, страна 66 – превод Панџа – Чаушевић).

Позив на промјену психологије цијелог једног народа је, у ствари, позив на пут несреће и страдања. Прави пут може спознати само Аллах и право да на њему упути човјека, или цијели народ, припада искључиво Њему:

„Да је Бог хтио, сакупио би их на правом путу, па не буди од оних који то не знају“! Кур’ан 6/35, страна 168 – превод Панџа – Чаушевић).

И много других Кур’анских ајета говори како Аллах оставља у заблуди кога хоће и на прави пут упућује кога хоће (6/39, страна 169) а затим да «већина људи нису вјерници» макар то и Мухамед желио (12/103 – страна 322) о чему говоре и ајети 10/99 – страна 288 и 10/100 – превод Панџа – Чаушевић).

„Ко је већи насилник, од онога који каже…: ја ћу објавити исто онако као што је Аллах објавио“ (Кур’ан 6/93, страна 180).

Та заблуда аутора ИД да Кур’ан треба појашњавати, и да ИД треба да буде књига из које ће муслимани извлачити консеквенце, на што их припадност Исламу обавезује (стр. 1 – 2. пасус, ИД), указује на неразумијевање мјеста и улоге Кур’ана у животу и свијести муслимана.

„ОВО СУ АЈЕТИ ЈАСНЕ КЊИГЕ“ ( Куран 12/1, страна 308) написано је на неколико мјеста и десетине ајета, подвлачећи значај објаве за онога који вјерује: “Кур’ан је путоказ богобојазнима“ ( Куран. 2/2, страна 5).
Нема другог путоказа – нема савршеније Објаве из које би муслиман могао јасније извући консеквенце о властитој припадности и обавези на коју та припадност обавезује: обавези моралног става и свијести о себи пред бескрајем који само Бог може обухватити, заједно са вјерницима којима намијени намјесничку улогу на земљи а који, заједно са земљом, остављени на цједилу, бивају изгубљени у бескрају простора, времена и властитих људских ограничења.

Занимљив је и начин на који своју суморну визију безизлаза, личне трагике и умора, Алија излаже у ИД, стр. 12 и 13: „Ми смо поробљени… ми смо непросвијећени… ми смо сиромашни… ми смо подијељени а као муслимани не можемо бити подјармљени, непросвијећени, завађени. Ми то можемо бити само као отпадници од ислама“.

Та погрешна политичка диоптрија којом Алија Изетбеговић посматра „свијет ислама“ и „свијет не-ислама“ као међусобно, вјечно, супротстављене и сукобљене свјетове упућује на само један закључак: болесном човјеку се чини да је читав свијет болестан – он га таквим види у личној неспособности да сагледа себе.

Од времена кад је Исламска декларација написана до данас, стање у муслиманском свијету није се промијенило набоље, конфронтације су постале веће и чешће, међусобни ратови стравичнији и погибељнији, међусобна мржња трајнија. Данас у Либану ратују умјерени муслимани сунити против Хезболлаха; у Афганистану ратују Паштуни против Талибана; у Палестини ратују Хамас и Фатах, у Ираку ратују шиити, Курди и сунити, у Сирији и Либији тзв. Нусра фронт и Исламска држава уништавају мир и све што подсјећа на државу…

Није томе крив однос према исламу, него однос према политици и према интересу владајуће олигархије. Одговорност тог полуписменог живља што још живи у прошлом вијеку је неспоррна али има ту доста одговорности и свјетске заједнице у којој главну ријеч воде империјалне силе попут САД, Израела, Њемачке, Француске и В. Британије.

Будући да су муслимански народи (о којима говори ИД) вјековима били подјармљени и колонизирани, њихова свијест и способност да се носе са компликованим сукобом глобалних интереса условљена је објективним историјским околностима и врло ограничена. Пројекат „новог духа“ и „нове исламизације“ није оно што би овај популус извукло из духовне биједе и даљег заостајања, из стања у коме је уништавање и расипање природних добара инструмент подјармљивања народног разума лагодном животу и личном стандарду.

Живот лишен одговорности може да стоји као епитаф једној унакаженој филозофији и култури.

Аутор ИД види излаз у духовној револуцији унутар муслиманског човјека. То је за њега само први корак који „homo muslimanicus“ треба да учини на путу личног и општег напретка. А круну тог напретка аутор види у стварању јединственог исламског поретка. То и јесте задатак Исламске декларације – да укаже на циљеве и облик тог поретка као и начин на који се до њега долази.

 

 

ФСК

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *