Миша Матић: Зоран Ђинђић антикомуниста на Титовом путу

Поделите:

 Зоран Ђинђић, српски премијер, дао је живот за Србију. Политиком почиње да се бави од тренутка када је у Србији уведен вишепартијски систем. Учествује у оснивању Демократске странке, и читав његов опозициони политчки рад је прожет упечатљивом нотом антикомунизма и антититоизма. Балансирајући  између левице и центра, током опозиционог деловања, није му недостајало ни патриотизма, за разлику од острашћених левичара, који су се згражавали када је др Зоран Ђинђић на Палама пекао вола са четничким сином др Радованом Караџићем и шекспирологом др Николом Кољевићем. Убијен је 12. марта 2003. године у Београду. Суђење за његово убиство завршено је у Одељењу специјалног суда окружног суда у Београду. Иако су оптужени постали осуђени, није до краја рационално разјашњен мотив осуђених извршиоца из подземља формираног у доба владавине Слободана Милошевића, Момира Булатовића, Мила Ђукановића, Добрице Ћосића, Милана Панића, Радоја Контића, Милана Милутиновића… Део данашње јавности и даље врти разне кулоарске приче о човеку који је најављивао велики успон и велико реформисање Србије у односу на читав поратни период. До тих реформи није дошло. Да ли су разлози изостанка напредка Србије у гласинама које квалификују Зорана Ђинђића као издајника, страног агента, атеисту, протестанта и ко зна шта се још врти у главама оних који га исконски  мрзе или је разлог у низу потеза који чине наставак времена владавине комуниста. Евидентно је да Влада Зорана Ђинђића ничим није могла да се одупре погубним утицајима из иностранства, али да ли је Зоран Ђинђић могао да се одупре утицају „унутрашњег непријатеља“ и разних паразита из редова „брозних“ идеолошких наследника? Можда још није прошао довољно дуг период да би са историјске дистанце могао утврдити значај Ђинђићевих дела и недела, али после више од десет година од његове смрти, треба издвојити, на основу чињеница, оно због чега се може сматрати зашто нас Зоран Ђинђић није одвео са пута  у чије не скретање се Мунира Алечковић клела свом маршалу и другу Брозу. Уз свесно или несвесно Ђинђићево учешће, са Титовог пута као држава нисмо скренули.

Зашто?

– Зато што је приликом разлаза  ДС са др Војиславом Коштуницом стао на страну бољшевика др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је одстранио старог ознаша и злочинца др Драгољуба Мићуновића[1] и његово бољшевичко друштво из ДС, па га је после уз почасти вратио са све тим окружењем.

– Зато што је после 5. октобра 2000. допустио да Србија постане жртва међуфракцијске борбе комуниста.

– Зато што је у тој међуфракцијској комунистичкој борби стао на једну страну, на страну Стамболићевих титоиста.

– Зато што је у том међуфракцијском комунистичком обрачуну жртвовао ДСС , који му је идеолошки најближи коалициони партнер у ДОС-у.

– Зато што је изручио Слободана Милошевића Хашком трибуналу на Видовдан.

– Зато што није судио Слободану Милошевићу за велеиздају ( барем за то што је након референдума 1998. упркос негативном резултату допустио учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији ), већ му је изручењем Хашком трибуналу омогућио да о себи створи лажни мит националног хероја.

– Зато што је комунистичко руководство, уместо да му суди у земљи, послао у Хашки трибунал и од најгорих комуниста створио националне јунаке.

– Зато што је саставио Владу Србије са нагорим комунистичим шљамом српске политичке титоистичке сцене.

– Зато што је за потпредседника Владе именовао Небојшу Човића, комунисту кога је отерао и Слободан Милошевић.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Вука Обрадовића, комунисту и агента КОС-а склоног насиљу и сексуалним аферама.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије др Жарка Кораћа, комунисту, некадашњег универзитетског секретара комитета СК,  чија странка СДУ је имала више потпредседника него чланова.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Јожефа Касу, који је пре тога уништио град Суботицу и суботичко позориште уз помоћ генералског детета и вође Јула Љубише Ристића.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао комунистичког генарала Момчила Перишића, иако је морао знати да је уцењен од стране иностраних  обавештајних служби у вези изручења Хашком трибуналу.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао Душана Михаиловића, удбашког агента, који је догурао до последњег потпредседника комунистичог Извршног већа Србије у једнопартијском систему. Као власник фирме Лутра, био је у сукобу интереса.

– Зато што је за министра економије и финансија у Влади Србије именовао Божидара Ђелића, који је иза себе имао негативне резултате у ранијим пословима у Пољској, Руској федерацији и Румунији.

– Зато што је за министра пољопривреде у Влади Србије именовао Драгана Веселинова, политиколога, сина комунистичког зликовца Јована Веселинова Жарка и комунистичке министарке и љубавнице Матије Бећковића Станке Веселинов.[2] Њеогова странка је бројала двоцифрен број чланова.

– Зато што је за министра просвете у Влади Србије именовао Гаша Кнежевића, професора међународног приватног права, припадника секте Јеховини сведоци.[3]

– Зато што је за министра саобраћаја и телекомуникација у Влади Србије именовао Марију Рашету Вукосављевић, сарадницу комунисте Милутина Мркоњића[4], чије je министровање прозвело велики број афера.

– Зато што је за министра рада и запошљавања у Влади Србије именовао Драгана Миловановића, комунистичког синдикалног вођу, без озбиљнијег образовања,опскурну личност, који је касније сумњичен за пуцање на сарадницу Ранку Cавић.[5]

– Зато што је за министра за раст привреде и приватизације у Влади Србије именовао Александра Влаховића, једног од власника консултантске фирме Дилојт туш, који је тиме био у сукобу интереса.

– Зато што је за шефа посланичке групе ДОС-а у Народној Скупштини Србије именовао Чедомира Јовановића, тада несвршеног студента ФДУ, без дана радног стажа.

– Зато што је за савезног министра спољних послова именовао Горана Свилановића, човеку који се отворено залаже за независност Косова.

– Зато што је за савезног министра унутршњих послова именовао Зорана Живковића, приватног предузетника из Ниша.

– Зато што је за савезног министра за телекомуникације, именовао Бориса Тадића, клиничког психолога, искреног праксисовца, коме је за време Броза било мало комунизма.

– Зато што је за председника савезне скупштине именовао већ више пута поменутог стаљинисту др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је вођење Административног одбора, а потом и Одбора за безбедност Народне скупштине Србије поверио Горану Весићу, некадашњем члану СПС-а, члану београдског Извршног одбора из времена градоначелниковања Небојше Човића. У исто време када је водио скупштинске одборе, Горан Весић је био и саветник савезног министра за унутрашње послове Зорана Живковића.

– Зато што је на јавну сцену уздигао Ненада Чанка, комунисту титоидног профила, који подржава сецесију Војводине и пропагира све што је антисрпско.

– Зато што је бригу о решавању проблема Косова и Метохије поверио Небојши Човићу, бившем члану ЦК СКЈ Момчилу Трајковићу и Милошевићевој министарки за бригу о породици Ради Трајковић са листе СРС.

– Зато што је у власт и политички живот увео странке које не би прешле цензус ни на најмањој општини у Србији, а од њихових такозваних лидера створио личности који управљају животима грађана Србије.

– Зато што је уз враћање веронауке у школски систем, допустио и беспотребно увеђење грађанског васпитања.

– Зато што је свој први премијерски савет примио од комунистичког идеолога, калемара Добрице Ћосића из Велике Дренове и са њим се редовно консултовао.

– Зато што је наставио негативну селекцију који су комунисти увели 1944.

– Зато што препустио управу джавним институцијама нестручним људима са маргиналних партијских листа.

– Зато што је допустио оружани упад у државне институције људима из криминогене средине.

– Зато што је неспосбним људима дозволио неуспешно спровођење Закона о екстра профиту.

– Зато што је погрешним потезима дозволио афирмацију људима на којима треба спровести лустрацију за период од 1944.

– Зато што је одуговлачио са променом Милошевићевог Устава, коју није заправо ни започео, упркос Уговору са народом.

– Зато што је обећао изборе након 18 месеци, које је одбио да спроведе.

– Зато што је допустио неконтролисано финансирање из иностранства организацијама које су под контролом страних влада.

– Зато што је одустао од реституције.

– Зато што га је као премијера чувало приватно обезбеђење састављено од нестручних људи. Пошто је своју главу ставио на поверење људима попут Милана Веруовића Бургије, чему грађани могу да се надају?

Миша Матић

ВИДОВДАН

Напомене:

[1] Лука Степановић, Равна Гора победити мора, Београд 2001.

[2] Војин Лукић, Сећања и сазнања, Београд 1989.

[3] Петар Милатовић Острошки, Политичари наши, белосветски секташи, Истина бр 28, Беч 4. септембар 2005

[4] Рада Ковачевић, Од афере до озбиљне оптужнице, Ревија 92, Београд 31. март 2007.

[5] Бивши министар рада пуцао у председницу АСНС, Глас јавности, Београд 9. август 2007.

Поделите:
6 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…ispada nekako,da su Komunisti “ novog doba“, krivi,sto su napustili “ brigu i staranje za socijalizam“, prihvatili “ brigu i staranje za kapitalizam“, i nisu nista ostavili “ za “ vac“… dok je Micunovic, formirao Crveni Univerzitet Karl Marks,i kao “ pedofil“,… Podvodio,svoga ucenika Djindica,maltusovcu prof Habermasu..na “ katedriAteksBeograd“.. I, stvaranju zajednickog,kapitalnog dela “ radnik nema pravo na rad“… Pravi Komuista,Jova kapa,pozvao je svog bivseg spijuna Micunovica,na tv duel,on se nije odazvao..Osnivac univerziteta,Micunoic,je izjaio,iakopostoje“ fotke“ da nije drzao govore studentima, i da je u to vreme “ brao tresnje sa Dobricom Cosicem u jednoj vikendici pod Avalom“… Hm,hmm..deca ko deca, tata na sluzbenomputu,aona prave cirkus,pase devedesetih,pojavila slika sa demonstracija, a na njoj, u fokusu,rakursu kako li se to zove “ tada,minoran lik,student,Slobodan Milosevic“… “ iskoci iz CIA bunkera“… I ugleda svetlost dana u svetskoj kontra revoluciji…uz pomoc Vuka Draskovica,kolege..kome je dosadilo,da zicka kod legendarnog kioska sa virslama PKB, u Studentskom gradu…“oj kozaro primi svoje grane,i prihvati mlade partizane na Ravnoj Gori“…

    Одговори
  2. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…i bez “ historijske distance“ ..DOS istorija belezi,kapitalne izjave, Djindjica,sina oficira JNA,kao na primer,obracanje gradjanima Bora..“ Bakra nema,mozete da pravite nogare za stolice “ ili, po sistemu, hebes pruge cuvaj zdravlje ..“ Mi gradimo crkvu,crkva gradi nas“… Sa,ushicenim,upadom u kabinet bivseg profesora ,akademika Mihajla Markovica.. Onako sa vrata,..“ radnik nema pravo na rad“ ,iscupano iz “ teke“ Maltusa..i,nesto malo od slovenacke Mladine,i hebiga NATO bombardirovke…da nas bombarduju,dok Cankov Geda ne poklekne..sa pogledom u nasem pravcu “ dalekozorom“.. Iz Njemecke.

    Одговори
  3. Tisina
    Tisina says:

    Ako je „isti“, kakav je Taj nj e n ?; a, potom, o Maticevim “ zato“!

    Dakle: UJAKA, rodjenog majcinog Mu
    brata, Djindjiceva MILANA DUSANICAgodinama sam poznavao, prijateljevao, bezbroj puta zajedno u njegovoj kuci u Brckom sa njim besjedio… Covjek iz naroda, tvrdoglav i, kao i svaki Srbin, svaku bi zacinio sa psovkom; radio y Bolnici Brcko, mucio se, snalazio se…
    Negdje mozda godinu dana po Djindjicevu yseljenju u Stancugu na Studentskom trgu ‘oce Ujak da posjeti Necaka- ovaj je vec postao i javna zvijezda, a Ujaku milo!“ Vozi me u Beograd, Njemu u posjetu!“- grmi mi
    Ujak. „Ne, Milane!, onakvi nemaju r o d a, sa vrata ce te otjerati!“ Objasnjavam mu, badava, ja vredjam njegova Necaka!
    Idemo- u auto i put…
    „Ti se vrati nazad, ja cu nociti kod njega“, gordi se Ujak.
    „Ne, Milane! Cekacu te u parku preko Skupstine!“ NE! DA! NE! DA!…
    „Do Stana i nazad to ti je pola sata, cekacu ja tebe!“
    Dosli. Ponosan Ujak, a i Beograd njegov…
    Pola sata; ja Park na klupi, trotoarom do Skupstine- Milan, viknem Mu; presjeca autostaze, ubrzao, srecan: kud li bi, jadan, sam u Beogradu!
    “ Je… mu Na… koja ga po…!“,onako, kako rekoh, “ zacini“ Milan.Slomljen, a neda se: “ Ja na Vrata…, On ih otvori; Ja sam tvoj ujak…, nemam ja nikakva ujaka!, tres vratima umalo u nos“. E, moj Milane! Vratim ga za Brcko…
    Negdje devedeset druge Milana zviznu geler, pozivio je jos nesto vremena , no krajem godine umre…
    Zima, devedeset treca, rat,beda… Iz Holandije stize mi vijest da Milanova mladja cerka- starija se udala i u, vec,ratu pobjegla za Ameriku- i supruga mu bukvalno umiru od gladi i zime!
    Boze, Gospode, kakav jad nadjoh…

    Dodje vreme Dosove vladavine..
    Iz Brckog mi javlhaju: umrla Rujka ( ujna Zoranova). Boze, znam da nema mladja cerka ( koja je u medjuvremenu udala se, rastala se i ima divnu curicu, te obje zivjele kod Rujke) sa cim da je sahrane… Napravim se blesav: ma, nazvacu one od kojih mi je muka, da pomognu, da odu na sahranu… Necu “ demokrate“, Cedine cu- desna je ruka u zaru i palu, a i mladji je, mozda mu sjedne… Objasnih svu bedu, te da pomognu, odu na sahranu, bar radi onog djeteta… I Zoranu da jave…
    Ma, kako da ne, xvala, xvala…
    I sve- mali morgen!
    Sahrana Djindjica Zorana, govori…., u prvom redu prema Kovcegu Njegova Sestra od Ujaka, Cerka Ujaka Mu Milana, kojega On U Stan ne pusti…
    Nikada je vise dosmanlije nisu vidjele…

    Ko je sa Bogom- jasno mu je…

    I: SVA Maticeva “ ZATO“ – I tragican kraj- ovim su razresena! ‘Ocu reci, mada, po gornjem, ne valja, ali: do Srba i Srbije njemu je stalo samo do nivoa sopstvena mu dzepa- bas kao i svima dosmanlijama…
    A sto ova zbori da su Njih Dvojica
    „isti“-, ne proturjecim…
    Takodjer: ne napisah ovo radi Onoga, vec radi Ujaka- Milana, dobra Covjeka, neka me sjeta natjera…
    .

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *