Непознате фотографије Иве Андрића: Нобеловац и падобран…

Поделите:

У једном од ранијих бројева Њузвика (71/216) истражили смо животну причу човека који је одиграо важну улогу у историји српске књижевности, али је у Србији ипак био готово непознат: Бранислава (Бране) Станоја Миленковића, београдског адвоката, у чијем стану у Призренској улици је каснији нобеловац Иво Андрић као подстанар живео више од седамнаест година, од јуна 1941. до своје женидбе у септембру 1958.

Без претеривања се може рећи да су у том стану, у коме је Андрић заузимао две собе, настала многа од најважнијих дела српске, то јест југословенске књижевности: Андрић је ту за време немачке окупације написао „На Дрини ћуприју“, „Травничку хронику“ и „Госпођицу“, а након рата важна дела попут „Проклете авлије“, отприлике половину поглавља недовршеног романа „Омер-паша Латас“, бројне приповетке и многе од дневничких записа који су касније ушли у постхумно објављене „Знакове поред пута“.

Мада Андрић нигде није становао дуже него код Бране Миленковића (и ни пре ни после није никада био тако продуктиван као у то доба), о његовом пријатељу, станодавцу и домаћину није се знало готово ништа. У Андрићевим биографијама он се помињао тек узгред. Њузвиково истраживање ипак је унело нешто светла у то незнање: Бранислав Миленковић живео је од 1890. до 1970, рођен је у Београду, где је завршио и гимназију, студирао је право, а од 1912. до 1923. радио је као службеник у министарству финансија, да би затим отворио самосталну адвокатску праксу.

Након што су комунисти 1944. преузели власт, проживљавао је тешка времена јер као припадник грађанског сталежа није хтео (или могао) да се помири с новим властодршцима – за разлику од Андрића, који се новом систем прилагодио јер му је југословенство било важније од питања друштвеног уређења.

Андрићева сарадња с комунистима била је и разлог због кога су се грађански опредељени Миленковић и некад грађански опредељени Андрић међусобно отуђили.

Након 1958. њих двојица очигледно више нису контактирала један с другим. У малобројна документа која смо о Миленковићу пронашли, осим докумената везаних за његову професионалну каријеру у архиву Српске адвокатске коморе, спада и читуља коју је 11. децембра 1970. у Политици објавила његова удовица Милица.

Та документа нам, додуше, нешто говоре о Миленковићевим спољним животним околностима, али о човеку који се иза њих крије нисмо успели да дознамо много, осим описа његове бивше комшинице из Призренске улице. Због тога се репортажа о „човеку у Андрићевој сенци“ завршава реченицама: „Ни Брана ни његова сестра нису за собом оставили потомство. И тако се траг човека у чијем је стану Иво Андрић написао своја највећа дела губи у тами историје.“

РАЗЛАЗ ПРИЈАТЕЉА

Сада, неколико месеци касније, ову последњу реченицу, срећом, можемо да исправимо. Захваљујући чланку објављеном у Њузвику, јавила нам се, наиме, унука Миленковићеве супруге, која у своме стану у центру Београда чува право благо српске историје књижевности: заоставштину Бране Миленковића. Ту спадају досад непознате фотографије и писма Иве Андрића, али и оригинални рукописи Јована Дучића и многа друга документа. Из њих се може закључити да Брана Миленковић није био пријатељ само с Ивом Андрићем, већ такође – и много ближи – с Јованом Дучићем. Постоје чак и нацрти Дучећевог тестамента, који је Миленковић конципирао у две верзије. Изгледа да је Миленковић, сем тога, био у пријатељским односима и са књижевником Густавом Kрклецом (1899-1977) који му је поклонио фотографију с посветом. (Андрић и Kрклец су такође били пријатељи, али то пријатељство је прекинуто, вероватно због љубавне везе коју је Андрић имао с Kрклецовом супругом, Пољакињом, негде двадесетих година.)

Документа из заоставштине Бране Миленковића указују да је скромни адвокат из Призренске улице очигледно спадао у оне људе који се, додуше, не баве уметничким занимањем и сами немају уметничког талента (или пак због спољних околности и обавеза никад нису могли да га развију), али осећају јак порив који их привлачи књижевницима, музичарима, глумцима, сликарима или другим уметницима.

Фотографије Миленковића приказују као типичног представника грађанске елите једног европског велеграда у првој половини прошлог века: увек коректно обучен, кравата и марамица у џепу од капута се подразумевају (на једној фотографији носи лептир-машну), с уредним раздељком у коси, глатко избријан, беспрекорног држања. Слике у данашње време не могу да пренесу само мирис његове колоњске воде после бријања, али лако га је замислити. Миленковић је био „прави господин“, како су људи говорили кад свет, додуше, није био бољи него данас, али бар одрасли мушкарци у тренеркама, шорцевима и другим естетским гадостима још нису скрнавили појавну слику градова. Миленковић је у том погледу био налик Андрићу, такође познатом по коректном наступу и одевању који су се готово граничили са педантеријом.

Ружица Оптркић Радоман, жена која чува ово благо докумената из заоставштине Бране Миленковића, није имала прилике да га упозна, јер је рођена тек након његове смрти. „Ја сам унука жене Бране Миленковића, Милице, која је с њим живела задњих његових можда шест, седам, осам година живота. Они су се као старији људи венчали“, испричала нам је. „Моја бака је имала први брак, из тог брака има моју маму и онда се као старија жена, са шездесет и нешто година, удала за Бранислава Миленковића. Она је била пензионерка.“ О разлозима каснијег захлађења односа међу некадашњим пријатељима Ивом Андрићем и Браном Миленковићем ни Ружица Оптркић Радоман никада није дознала ништа из прве руке. „Не знам разлоге због којих су се одвојили, али знам да је Брана Миленковић био стварно један господин, никада није хтео да прича толико о томе. Знам само да су се тако раставили да више нису уопште били у контакту.“ Због тога из каснијих година нема ни рођенданских ни новогодишњих честитки, разгледница, нити других знакова живота. „Очито да је ту дошло до неког баш разлаза“, каже унука. Њена претпоставка је да су Миленковићи били стара, грађанска београдска породица „и нису волели комунисте“.

Заиста има више сведочанстава из четрдесетих година која потврђују да Андрићевим понашањем након 1944. нису били разочарани само Миленковићи. Стари Београд, грађански Београд, прихватио је Андрића, Хрвата из Босне и некадашњег човека од поверења конзервативног премијера Милана Стојадиновића, као једног од својих, примио га је и прихватио, хвалио га и подржавао. Тај Београд, чије време је 1944. коначно истекло, сада је био разочаран, а делом чак и згађен начином на који се књижевник додворио новим господарима. Добар пример за то представља случај књижевнице Исидоре Секулић: њено својевремено одушевљење за Иву Андрића, које се готово граничило с обожавањем, претворило се у презир. Сестра Бране Миленковића Kаја очигледно је такође спадала у оне који Андрићу нису могли да опросте што се у октобру 1944. живот за њега није завршио, већ је на известан начин изнова почео.


ДРУЖЕЊЕ С ДУЧИЋЕМ

Са пријатељством Бране Миленковића с Јованом Дучићем (1871-1943) очигледно је било сасвим другачије. „Са њим је био пријатељ до смрти Дучићеве. Имам доста и разгледница, писама и гомила неких Дучићевом руком исписаних песама. Имам и његов нацрт за Дучићев тестамент, пошто је господин Миленковић био адвокат“, прича Ружица Оптркић Радоман. За разлику од односа између Андрића и Миленковића, за који је, упркос чињеници да су две деценије проживели у истом стану, чак и у добрим временима била карактеристична извесна дистанца, однос између Миленковића и скоро две деценије старијег Дучића очигледно је био много срдачнији, топлији. Док су Андрић и Миленковић били на „ви“, Дучић је „свом драгом пријатељу Брани“ писао пријатељска писма која су сачувана у породичном архиву Ружице Оптркић Радоман. Ту се налазе и руком исписане Дучићеве песме, често на хартији за писма српске амбасаде у Атини, где је Дучић својевремено био у дипломатској служби. За српску науку о књижевности, а нарочито за проучаваоце Дучића, архив породице Оптркић Радоман би стога могао бити прави златни рудник.

Две фотографије из заоставштине Бране Миленковића, међутим, намећу загонетку. Ове недатиране слике вероватно су снимљене четрдесетих, можда и педесетих година и приказују Иву Андрића у потпуно неуобичајеном окружењу: књижевник носи пилотску униформу, а на леђима, колико може да се види, има склопљени падобран. На једној од фотографија видимо га у малом авиону. Поред њега стоји човек с партизанском капом. Андрић на тој слици делује посебно напето. Или нам се то можда само чини, због пилотске капе на коју нисмо навикли? На другој фотографији, Андрић стоји испред авиона једномоторца. Kрај њега је други човек, можда пилот авиона. Звезда на капи партизана на једној од ових слика могла би представљати знак да је фотографија снимљена најраније у јесен 1944, након што су комунисти преузели власт. Али кад тачно? Kоје године је каснији носилац Нобелове награде летео, с каквим планом или по каквом налогу, одакле је кренуо и где му је било одредиште? Зашто је притом носио падобран на леђима? И због чега, колико је нама познато, Андрић ове фотографије и то путовање, приликом ког су слике и настале, није нигде описао у својим бележницама? Је ли то било случајно? Или је пак Андрић, који је живео на хартији, за хартију и у њој, имао разлога да ћути? У Задужбини Иве Андрића у Београду, где су најбоље упознати с делом овога писца, потврдили су нам: „Те слике досад нигде нису објављене.“ О њиховом настанку засад постоје само нагађања, која отежава околност да је Андрић четрдесетих и педесетих година много путовао. Тако је, рецимо, 1946. два пута био на конгресима у Бугарској (у марту и септембру). Андрић је, међутим, у Бугарску оба пута путовао као члан делегације – а за њу не би било места у тако малом авиону као што је онај са пропелером који се на фотографији види. Поред тога, постоје фотографије и сећања других учесника путовања у Бугарску, који потврђују да је за лет у Софију коришћен други, већи авион. Kњижевник Душан Kостић, рецимо, пише: „Путовали смо немачким војним авионом, без седишта, с клупама са стране, на којима су вероватно још донедавно одлагани падобрани.“ Авион у коме је Андрић седео није, међутим, имао клупе са стране.

СУСРЕТ С ПАРТИЗАНИМА?

Kоје путовање би, дакле, још могло доћи у обзир? У другој половини четрдесетих година Андрић је често путовао у Сарајево (на политичким задацима за нове господаре земље), али није сигурно којим превозним средством је ишао. Од априла до маја 1946. био је, сем тога, и члан југословенске делегације у Совјетском Савезу, а у јесен 1947. поново је путовао тамо, у Азербејџан. И ту, међутим, важи: за путовање делегације је авион једномоторац с пропелером, какав се види на слици, био премали. Ни друга Андрићева путовања у то доба не одговарају овом авиону: 1948. Андрић је више пута путовао у Пољску (у Варшаву и Вроцлав), 1952. био је у Венецији, 1953. у Анкари, Измиру, Бурси и Истанбулу – али сваки пут не сам, већ као део делегације.

Поред неразјашњеног тренутка настанка фотографија, поставља се и питање како су оне доспеле у власништво Бранислава Миленковића. Његова удовица Милица, која би можда знала одговор, умрла је 1993, а њена унука се не сећа да се о пореклу двеју фотографија „летећег Андрића“ у њеној родитељској кући икад разговарало. О настанку тих слика се, дакле, може само нагађати, уколико се не нађе нико ко зна одговор. На њима је свакако најчудније то што Андрић очигледно носи падобран. Нико ко се Андрићем макар мало бавио неће веровати да би Андрић добровољно скакао с падобраном из авиона. То му одговара отприлике једнако као и представа да би отпутовао на одмор на Хаваје и тамо сурфовао, или да је потајно слушао Ролингстонсе и пушио џоинт. Дакле, овај падобран сигурно не представља реквизит за разоноду у слободном времену, већ меру опреза. То је, међутим, детаљ који заслужује пажњу, бар ако се лет одиграо у мирнодопском периоду. У мирнодопском периоду, када се не рачуна да би авион могао бити оборен, цивили у авионима не носе падобране. Да ли се, дакле, овај лет можда одиграо још пре јесени 1944, док су Немци и даље били у земљи, а у Југославији се на многим фронтовима међусобно бориле различите фракције? Дакле, у доба кад је постојала опасност да лет буде изненада и грубо окончан, што би употребу падобрана могло учинити неопходном? Али због чега онда пилот (ако је то уопште пилот) који стоји поред Андрића не носи падобран? На фотографији се изгледа ипак види да се авион не налази на редовном, асфалтираном аеродрому, већ на некој неизграђеној писти. У позадини се виде стене или чак планине. Можда. Али ако је ово нагађање тачно – одакле и куда је Андрић уопште летео? То нагађање, које, признајемо, иде веома далеко, овде ипак треба бар наговестити: да ли је могуће да је Андрић још за време немачке окупације, кад се већ наговештавало да би партизани убудуће могли преузети власт у Југославији, успоставио контакт с будућим господарима? То је, признајемо, само нагађање, које се засад ничим не може доказати. Можда за ове фотографије Андрића, његовог падобрана и партизанског авиона постоји и неко сасвим друго објашњење, много безазленије и баналније. Само што нама то објашњење није познато – а докле год је тако, нагађања о овде први пут објављеним фотографијама најчувенијег књижевника Балкана остаће неизбежна. Можда ће се, међутим, и након објављивања овог чланка јавити неко ко у неком стану у Београду (или пак на другом месту) чува засад непознат одговор на то питање.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *