Нова анализа Срећка Михаиловића главног истраживача Демостата

Поделите:

Како спознати да је наш бол који лоцирамо у нози која нам је одсечена (проклета гангрена), фантомски бол и да нас боли нешто чега немамо.

Каже Ђуро Шушњић:

„Колико су зрели односи међу људима у једној заједници може се измерити ако се потражи одговор на који начин они решавају међусобне спорове или сукобе. Ако се одбаци насиље, преостаје добронамеран разговор.“
И на другом месту:

„Сваки однос који није дијалошки, нужно је принуда и насиље. Бити спреман на разговор, значи одбацити сваку помисао на насиље и зло“.

Дакле, или насиље или дијалог. Тај модел понашања „или-или“ пре двеста и нешто година Доситеј Обрадовић је превео на језик басне и оставио нам наук о сучељавању два јарца на брвну које се завршава њиховим падом у амбис. Код Доситеја су оба јарца рогата, но шта бива ако је један јарац шут а други рогат. Да ли шути и рогати могу водити дијалог, да ли могу разговарати, џакати…? Да ли је могућ разговор, а онда и договор, између актера различите друштвене и политичке моћи? Једни кажу да је могућ само у једном случају, ако разговор хоће јача страна и ако се договор направи према вољи јаче стране. То каже и Ђуро Шушњић:

„Да би се водио искрен и плодан разговор о неком питању, учесници у разговору морају да располажу пођеднаком друштвеном моћи. Све док постоје велике разлике у друштвеној моћи, у разговору се мало доказује разлозима, а више се показује моћ.“

Све је то тако у оквиру бинарне логике, у оквиру принципа „или- или“, у оквиру манихејског виђења света. Шансе за дијалог су никакве ако на свет гледамо црно-бело, бинарно; ако се делимо на „нас“ и на „њих“, на пријатеље и непријатеље. Али, да се опет позовем на Шушњића:

„У нас постоји само за и против, а за оно између мало ко мари“.

И на крају, ко не види да је свет много сложенији од дуализма који нам стално намећу ауторитарни послушници и керовође, није достигао комуникативну пунолетност и тешко му је да било шта чује јер га омета сопствена вика и дрека.

Којем политичком актеру у Србији треба Косово као стално отворени проблем, као отворена рана, као ватра која се лако и брзо да распирити у велики пожар, коме треба Косово као потенцијално жариште великог друштвеног, политичког, ратног сукоба? Ко у приправности држи љуту траву да би излечио љуту рану. Извесно је да неком треба „љута травка“, јер сумњива је свака негација те „потребе“. Као, решиће се само од себе, време ће то решити, мали смо ми да би то решавали, то зависи од других а не од нас, доћиће наше време само треба да сачекамо…Ту је и оно „Нема шансе да се договоримо“. Ако се разговор не започне, заиста нема шансе за договор.

Срећко Михаиловић, главни истраживач Демостата/социолог

Приближно пре три деценије хистерична драматизација косовског питања увела је Србију у лудило децивилизације. Тај потенцијал косовско питање има и данас, и поред грудвица у међувремену стеченог имунитета. Управо такав потенцијал Косово унутар Србије за Србију представља негве на ногама чија тежина онемогућава да се искорачи напред. У крајњој линији, Косово унутар Србије је болесно ткиво такве Србије. Косово за Србију, срећом, није рак-рана као што сам негда мислио, него тек гангренозни екстремитет. Да је оно прво, Србија не би прежвела. Но, пошто је ово друго, Србија има шансу. Ако је памети! Тако изгледа да је кључно питање има ли Србија памети? Тешко питање, а одговор лак!

У Србији, земљи апсурда уместо пацификације питања Косова стално отварамо нова питања. По старом добром српском обичају проблеми се умножавају и лакши бивају замењени тежим.

Тако нас сада опседа питање да ли треба водити дијалог о Косову (засада без Косовара) и питање моралног дигнитета могућих саговорника. Доминирајући одречни одговори намећу ново питање: Да ли је данас у Србији уопште могућ дијалог? Није ли овај српски апсурдаријум онај “друштвени надреализам” који помињу Ћурувија и Тијанић у нажалост заборављеном писму Милошевићу из 1998. године. Уосталом, не подсећа ли нас актуално дистанцирање од дијалога на ону поруку Слободана Милошевића из 1991. године: „Ако треба да се тучемо, богами ћемо да се тучемо. А надам се да неће бити толико луди да се са нама туку. Јер ако не умемо да радимо и привређујемо, бар ћемо знати добро да се тучемо“. А некако се показало у ова протекла четврт века, да и слабо радимо и слабо привређујемо, а и не тучемо се богзна како. Причајмо онда!

Као да нам је некако у грлу застала истина о Косову и никако да прође, никако да је прогутамо, а камоли да је сваримо… Дијалог о Косову је тек трагање за лакшим гутањем истине о Косову. А како велики Срби могу да прогутају то парче истине, да Косово више не станује у Србији и да је им је остало само сећање и славна историја!

Како спознати да је наш бол који лоцирамо у нози која нам је одсечена (проклета гангрена), фантомски бол и да нас боли нешто чега немамо. Не сумњам да ампутирци заиста осећају бол, као што не сумњам да им је екстремитет заиста ампутиран! Реалан је и бол и реална је ампутација. Довољан је то разлог за дијалог, унутрашњи! Но, међутим… Једни су тврдо уверени да нога није ампутирана, а други су тврдо уверени да је бол лажна јер бол не може да узрокује нешто чега нема. Банално речено, једни о другима мисле да су лажови, преваранти, обичне патворине…

Да ли је могућ разговор ако и једни и други остају код својих тврдих уверења. Тешко, готово немогуће. Тешко је фанатику да разговара са догматом и о времену, а камоли о темама на којима се испољава догматизам или фанатичка увереност. Оно што Берђајев каже за фанатика важи и за догмату, ни један ни други не трпе друкчије мишљење. Само непријатељи друкчије мисле, а са непријатељем се разговара преко пушчаних цеви.

Па ипак. Корак је ка разговору ако и једна и друга страна дефинишу своје тврдо уверење, прецизирају становиште, објасне своја осећања…То би био увод у разговор. То омогућава и првој и другој страни да оспоравају оно друго становиште, да траже нелогичности у становишту опонента, да искажу аргументовану сумњу у неке ставове…

Било шта да се деси око питања Косова, нашом или туђом вољом, уосталом и само бескрајно одуговлачење – не може се прогутати без дијалога. Мора се оправдати став да је данашње Косово, овако или онако, у фокусу политичког идентитета свих наших политичких актера, а у 21. веку. Због тога једни хоће а други неће дијалог. И није важно што су јуче хтели они који данас неће, а ови који данас хоће, јуче нису хтели. Тако је то са сексом код нас у нашем вечитом излажењу из политичког пубертета. Важно је да је неко против и да дијалога нема.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *