Породично насиље није само шамар, већ и ускраћивање новц

Поделите:

Поред физичког и сексуалног злостављања, кривичним делом насиља у породици сматра се и ускаћивање новца или могућности запошљавања или образовања.

Од почетка примене новог Закона о спречавању насиља у породици, 1. јуна, полиција је већ изрекла више од 3.000 хитних мера удаљења насилника из стана, док су судови одредили продужење те мере у више од 2. 000 случајева.

Иако је у само два и по месеца од примене овог закона велики број случајева насиља пријављен, низ је питања грађана везаних за овај законски пропис, па и шта се све сматра насиљем у породици.

Према објашњењу Првог основног тужилаштва у Београду, тим поводом, економско насиље представља ускраћивање или контролу приступа новцу.

Такође, овај вид насиља може да се огледа у томе да насилник ускраћује жртви права на власништво, спречава јој приступ запослењу или образовању, или исказује директну контролу њеног „радног понашања и професионалних избора“, наводи се у детаљним одговорима Тужилаштва за Танјуг.

Што се тиче физичког насиља, према објашњењу Тужилаштва, њега представља „употреба физичке силе независно од тога да ли је дошло до телесне повреде“, док је сексуално насиље „било који сексуални чин, покушај остваривања сексуалног чина, нежељени сексуални коментар или предлог који је усмерен против особе и њене сексуалности“.

Насиље у породици може бити извршено према лицу са којим се учинилац налази у садашњем или ранијем било брачном, ванбрачном или партнерском односу, односно жртве могу да буду – супруг/а, ванбрачна/и супруг/а, емотивни партнер/ка.

Жртва може да буде и крвни сродник у правој линији – дете, отац, мајка, баба и деда, у побочној линији до другог степена – брат, сестра, ујак, тетка, стриц, затим сродник по тазбини другог степена – таст, ташта, свекар, свекрва, као и усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ, или друго лице да којим насилник живи или је живео у заједничком домаћинству.

Свако је дужан да пријави насиље 

Према новом закону, насиље у породици не мора да пријави само жртва, већ су сви, родбина, комшије, државни органи и установе, дужни да без одлагања полицији или јавном тужилаштву пријаве насиље или непосредну опасност од њега.

Такође, нови Закон налаже полицији да реагује на сваки позив о пријављеном случају насиља и интервенише на лицу места, као и да, по потреби, насилнику изрекне хитну меру удаљења из стана, а често и хитну меру забране да контактира и прилази жртви насиља.

Ове хитне мере, које изрекне надлежни полицијски службеник могу да трају до 48 сати, а у том року суд може, на предлог тужиоца, да меру или обе мере продужи за још 30 дана.

У случају продужења мере удаљења из стана на 30 дана, насилник може ако жели да у пратњи полиције узме из стана неопходне личне ствари.

На решење суда којим се хитна мера одређује насилник има право жалбе, која, међутим, не одлаже извршење решења, а у случају одбијања предлога тужиоца за продужење мере – тужилац има право да се жали.

Жалба се изјављује Вишем суду преко Основног суда у року од три дана од дана пријема решења о мери, а Виши суд је обавезан да у року од три дана одлучи о жалби.

Тај суд може да одбије жалбу и потврди решење основног суда, може да је усвоји и преиначи решење основног суда, али не може да укине првостепено решење и предмет вратити основном суду на поновно одлучивање.

Све ове мере Закон је предвидео, у циљу спречавања да дође до „правог“ кривичног дела, јер када насилник изврши кривично дело онда за њега одговара у кривичном поступку, током којег може да му се одреди притор или друга мера.

Нови Закон о спречавању насиља у породици је такође предвидео и да надлежни органи у оваким случајевима прате ситуацију и да за сваку жртву насиља предвиде Индивидуални план заштите и подршке.

Индивидуални план и заштите и подршке жртви је, према објашњењу тужилаштва – скуп мера којима се одређују рокови за предузимање конкретних радњи, прати спровођење предузетих мера, процењује се њихова делотворност, предвиђа се коме се жртва јавља у случају кршења хитних мера.

Када су у питању мере заштите, њихова улога је да осигурају безбедност жртве, зауставе насиље, спрече поновно насиље и заштите права жртве.

Закон је предвидео да надлежни органи и установе жртвама насиља пруже мере подршке у смислу психосоцијалног опоравка, оснаживања и осамостаљивања.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *